Prvi put u američkom zatvoru

Monodrama Dje ti je pita i nastavak priče o našem balkanskom junaku. Kako je Ćazim Klica došao u Ameriku i prvi put dospeo u američki zatvor

.. nastavak prošle priče ….

Al’ nije to bilo prvi put, moj jaro, da sam ja zaglavio zatvora u Amer’ci. U’apsilo ti je mene ha sam stig’o. Prvi dan.

Mi smo ti prvo, znaš, došli u Okla’omu. Dočekalo nas nji’ dva’es na erodromu, iz neke crkve. S erodroma pravo u crkvu na parti. Slomljen ja nekakav od onog puta, sve mi nesto zvoni u uš’ma. Žena i djeca bleje okolo, smiju se svakom, tako nas naučio Sakib kordinator, kaže, šta vam god ko kaže samo im se smijte, klimajte glavom i govorite jes, jes. Ja znao nekoliko riječi, čuo s nekog filma, a žena i djeca ama baš ni je’ne. Oni pričaju a mi klimamo glavom. K’o konji, jebote.

Da li Amerika postaje zatvor za svoje stanovnike

Nadovez’o se mene je’an špico, suv k’o grana, s nekom kozjom brad’com, čo’ek usta ne zatvara. Ja mu se smijem, klimam glavom i vičem jes, jes. Srećom naidje je’an naš, neki Aziz iz Turbeta, pa me izbavi.

– Ko ti je taj, pita Aziz kad smo se malo poodmakli.

– To ti je, reko’, Džo. On će nam bit’ glavni sponzor.

– Glavni sponzor, a ? Pripočuvaj se ti njeg’ malo, gledaj da mu ne okrećeš puno ledja.

– Što, bolan ?

– Mislim da je to onaj Džo što je sponzoris’o Ferida prošle godine i to nekoliko puta. Svaki put po sred guz’ce.

– Ma, šta pričaš, čo’eče? Biva peder?

– Pederčina, jarane.

– A zato je on mene nešto onako pipk’o i grlio, pizda mu mater’na ona pederska.

– E, moj Ćazime, sve će ti se samo kazat’ dok malo više poživiš ovde. Ovo ti je pederska zemlja. Ovde imaš samo dvije vrste ljudi, oni koji su već priznali da su pederi, i oni koji još nisu.

Ne mogo’ se ja prestat’ ibretit’. Pomirišem ono dje me dir’o, vidim, tukne. Baš se dobro osjeća. Već me peksijan opoganio! Zlo mi došlo. Kad tamam tad eto t’ njeg’ jope meni. A iza njega sopće neki maconja od po tone žive vage. Valja se ko onaj cunami, jebo te.

– Disiz, kaze, Ćazim, big Bosnian, strong Bosnian, i ufati ma ‘vako za rame.

Pade meni mrak na oči. Nema šta me nije jebavalo u ovi’ potonji’ pet godina al’ ti špico beli nećeš! Pa kad sam ga složio štosom prav’ medju oči. Onako punim. K’o Mate Parlov, jebo te. Pade čo’ek ba k’o kap. Ko da ga Bog nije dao. Nasta frka, halabuka, vrišti u mene žena, vrište u mene djeca, obre se tu odma’ onekle i polic’ja, začas me spengaše, i pravac ćuza. Zadugo se nisam kutariso zatvora poslije toga.

A što pitaš o našima, nemam ti nista dobro pričat’. Amer’ka i’ sve skroz promijenila, skroz naskroz. Sve b’ se, da prostiš, jebalo za dolar. Proamarikanizirali se. Ne m’oš ba ljude više prepoznat’. Ne mo’š više niskim ljudsku riječ prozborit. Sreo ja ne nekom derneku je’nog našeg hairliju, nekog Safeta iz Kaknja.

– Šta ima, reko’?

Ja, kad čo’ek očepi nabrajat’, burazeru. Imam, kaže, kuću, garažu, ženu, duplex, sto za bilijar, djaguzi, dva auta, dvije kćerke, dva kera, dvije mačke, dva latop komjutera, četir’ mobilna, sedamnes’ kreditinih kartica, tv plazmu pedesetku, imam…

– Ma, stani čo’eče Boži, reko’, pit’o sam te šta ima, a ne šta imaš, jes’ti ba normalan. Šta mene briga šta ti imaš! Jebe mi se za tvoje kreditne kartice i mobilne telefone, i tvoj djaguzi, i sto za bilijar, i obadvije mačke, jeble te one a ti njih, hajvanu jedan! Baš sam se bio raspuc’o.

Sve ba načisto polud’lo. I samo pričaju o dolarima, jebote. To ti je , kažu, Ćazime u Amer’ci i Bog i Alah. A kad počnu pričat’ šta su sve imali u Bosni ispada da je naša Bosna imala dvaes pet miliona kuća i stanova, jarane. Na četir’ miliona insana ? Nisam im’o pojma da je u nas bilo tol’ko hadžija. Mora da im je svaka ovca imala sobu, a krava garsonjeru.

E, dje ja dodjo… Pa’ne mi naum svaki dan ona stara Himzina…

Ej moj konjiću, moje desno krilo, gdje su dani oni, gdje je doba ono kad je srce puno rahatluka bilo,…eh..eh..eh

 – – – – –

Ma, jednostavno, nisam se snaš’o ovde, burazeru. Čudan je ovo neki narod. A bilo je i moje greške. Laj’o sam brate, puno. Znaš mene, ne mogu da otrpim pa to ti je. Jezik me vazda uvaljiv’o u govna. A ona stvar još više. Više sam, Boga mi, njom mislio n’o glavom. Dje sam god poč’o radit’ fajerovalo me.

Svid’la mi se je’na naša mala u fabrici pravo. Dobra mala, svugdje je ima, kršna, baš onako kako ja volim. Vidim i ona mene zagleda , svidjam joj se, nema greške.

Pridjem joj ja je’an dan.

– Bi l’ ti, reko’, mala meni dala?

– Jes’ ti, kaže, normalan ?

– Jašta sam, reko’, zato te i pitam.

Prošlo nekoliko dana i ja je pitam opet. K’o hajd’ red je, reko, da se malo nećka, možda to ovde tako treba, pa će pristat’. Znaš kako je to bilo kod nas, u trećoj smjeni se više tandaralo nego radilo. Ali, mala tvrda , nikako da legne na rudu. Ja bio dobar radnik, rint’o za troj’cu, volijo me bos pravo, pa me bilo stav’lo za nekog kordinatora. Mala, kažem ja njoj, čim te prvi put iskordiniram popričaću sa bosom da te prebaci s trake u ofice. Pa ti sad vidi šta ti valja radit’. Čim ja dobijem od tebe, reko’, dobićeš i ti novo radno mjesto. Ma, ne prodje o’tad ni hefta i ja dobih. Poziv na sud. Optuž’la me mala za seksualni arasmen.

U drugoj fabrici je’na komplejnovala da sam joj reko da je debela. Moš’ to mislit’? Stig’o mi poziv na sud. Za uvredu časti, kažu.

– Jestel’ vi rekli ovoj ovde gospodji da je debela – pita sudijinica.

– Jesam, reko, gospodjo sudijinice. Pa, zar nije ?

Ja kad sudijinica skoči, ne možete vi, Mister Klika, tako. To je njena privatna stvar kako ona izgleda. Za takve uvrede se plaćaju visoke kazne a može se otići i u zatvor. Nije vam ovo vaša Jugobosnia gdje su takve stvari dopuštene.

A meni se nešto bilo zgurdumilo taj dan, život mi doš’o nekako mali, dokundisalo mi više sve, dojadilo mi da me svi handre, pocjenjuju, vrijedjaju, da mi drže predavanja o zakonu, da mi prijeti svako zatvorom, k’o da sam, jebote, neki ratni zločinac.

– Nije, reko’, ni vama mane, gospodjo sudijinice, ima i vas, mašala. Pokipili ste, vidim, po cijelom astalu. Izgleda da ni vama krkanluk nije mrzak.

Da ti skratim svu priču, dobi’ ja novčanu kaznu za onu debelu i šes’et dana zatvora za uvredu suda.

Eto, tako ti je to sve bilo. Nikad nisam umio s jezikom, moj jaro, a s rukama još manje. Ti znaš kako sam ja hendi, ćunom da se porežem, što kaže naš narod. Tako da se ni dolara nisam namlatio.

A to što smo mi mislili da oni ovde rastu na grani, to je jarane bio veliki zajeb.

Ovde nema ni pravih grana a kamoli dolara na njima. Sve sama plastika. Plastična grana, plastično plaćanje, plastični tanjir, kašika i viljuška, auto, kuća, sise, ona stvar,…. ma za što god ufatiš. Ja se bio pomamio za je’nom, imala guzove k’o trokrilni orman. Obrlatim ja nju nekako i privedem u gajbu od jarana s posla. Skini se ti i raskomoti, reko, dok se ja plaknem na brzinu. Vratio se ja iz banje, vidim ona se baš dobro raskomotila. I previše. Skinula i suknju i… guzove. Čega sve nema u Božijoj basti.

A što mogu ovde lagat’, to nema na cijelom dunjaluku. Lažu kad zinu. Prvo te navuku velikim slovima, jedan kažu platiš a drugi džaba, pa kad se ti sagneš da tu džabanu pokupiš onda ti ga viknu malim slovima, koje niko živ ne vidi ni pročitat’.

Ali daleko najveći šaneri su im političari. One naše glavonje iz Titinog vremena bi svrnule pokoji kamion državnog šljunka na svoje vikendice u Neumu, pa bi ih zato ‘apsilo. Cazinskog Babu strpalo u zatvor za nekoliko kartona jaja, jebote.

A, ovde? Ovde su donijeli i zakon da se to više ne zove mito i lopovluk. E, pa nije red da se to tako zove u Americi, i to u dvaes prvom vijeku. Ma, jok. Ne može tako. Ovde se to stručno zove labing. Po cijeli bogovetni dan im dolaze u koncelarije da ih… labinguju, Bože me oprosti umalo ne rekoh podmićuju.

Labingovali ba zemlju skroz na skroz. Nema se više ni dje, ni šta radit’. Svako svakom samo nešto prodaje, a najviše muda za bubrege.

A pedera na svakom koraku. Ma, nije se ni kod nas u Bosni znalo čiji je bio u čijoj, ali ne guz’ci , brate. Ovde ne smiješ nikog upitat’, kako žena i djeca. Ni za živu glavu. Mo’š nekog još uvrijedit’, ne do Bog. Moraš reći, kako su ti partner i djeca, jer se nikad ne zna jel’ mu žena muško ili žensko. Ili možda i je’no i drugo.

Cijeli svijet pomahnito. Gledam u nov’nama neki dan, kažu onaj pjevač Elto Džo i njegov partner dobili bebu. Kaže dali oni spermu nekoj ženi ovde u Americi da im rodi. Mo’š ti to mislit’?! Ona rodila, jebači je isplatili, uzeli bebu, i razgululi. Pitali ih novinari potlje, pa ko je malom babo? Obadvoj’ca, kažu oni. Kako ba, obadvoj’ca? Pa mi smo, kažu, pomiješali naše sperme, pa smo sad oboj’ca babo. Kakvih sve hajvana ovde nema, moj burazeru.

Zato ti je bolje, ako mene pitaš, moj Mustafa, dje si nek si, ne idi nidje iz Bosne. Dodješ li u Amer’ku rintaćeš od zvjezde do zvjezde, živićeš od Petka do Petka, slagaće te, pokrašće te, uapsiće te, i jebaće te. Prije ili kasnije. A što da za to toliki put prevaljuješ? Pa toga imaš i u Bosni kol’ko god ‘oćeš. I lažu te, i kradu te, i jedva sastavljaš kraj s krajem, ali bar ne radiš od jutra do mraka i ne očekuješ da ti ga neko vikne iza svake tarabe. E, kamo puste sreće da se ni ja nisam nidje mic’o iz Bosne.

K’o svetinja je ba ona narodna, sjedi dje si, ni za dje si nisi.