Kraljica koja je verovala samo sebi

Kako je engleska kraljica Elizabeta I tražila muža o kome je i engleski parlament raspravljao. Istorijska anegdota i 20 pravilo moći – ne priklanjati se nikome osim sebi

20-o pravilo moći

Izbegavajte da se opredeljujete gde god je to moguće

Samo se «otkačeni» odmah opredeljuju. Ne priklanjajte se ni jednoj strani i ne vezujte za neku stvar. Verujte samo sebi. U tome što zadržavate vašu nezavisnost, postajete gospodar nad drugima – tako možete ljude jedne protiv drugih da upotrebite i načinite ih vašim sledbenicima.

Engleska kraljica Elizabeta I Devica

MIŠLJENJE

Budala je onaj ko žuri da stane na nečiju stranu. Ne predajte se ni jednoj strani niti cilju osim sebi. Očuvanjem svoje nezavisnosti, postajete gospodar drugima – okrećući ljude jedne protiv drugih, čineci da teže vama.

Ne predajte se nikome, ali privlačite sve

Ako dozvolite ljudima da vas poseduju na bilo koji način, gubite svu moć nad njima. Ne dajući im svoju naklonost, oni će jače pokušavati da je pridobiju. Ostanite rezervisani i dobićete moć koja dolazi iz njihove pažnje i frustrirane želje. Igrajte se Kraljice Device: daјte im nadu, ali nikad zadovoljenje.

Poštovanje pravila:

Kada se Kraljica Elizabeta I uspela na presto Engleske 1558. godine, bilo je mnogo posla za nju oko pronalaženja muža. O problemu se raspravljalo u parlamentu i bio je glavna tema razgovora među Englezima svih klasa; oni se često nisu slagali oko toga za koga bi trebalo da se uda, ali svi su mislili da treba da se uda što pre, jer kraljica mora da ima kralja i mora da donese naslednike za kraljevstvo. Rasprave su besnele tokom godina. U međuvremenu najprivlačnije i najprihvatljivije mladoženje u kraljevstvu – ser Robert Dadli, Erl od Eseksa, ser Volter Reli – borili su se za Elizabetinu ruku. Ona ih nije obeshrabrivala, ali izgledalo je da joj se ne žuri i njeni nagoveštaji ko bi bio njen izabranik su često bili u suprotnosti. Godine 1556., parlament je Elizabeti poslao delegaciju požurujući je da se uda pre nego što postane suviše stara da bi mogla da rađa decu. Nije se raspravljala, niti je obeshrabrila delegaciju, ali je svejedno ostala devica.

Delikatna igra koju je Elizabeta igrala sa svojim prosiocima ju je polako učinila predmetom bezbrojnih seksualnih fantazija i objektom kultnog obožavanja. Dvorski lekar, Sajmon Formen, je koristio svoj dnevnik za opisivanje svojih snova o njenoj defloraciji. Slikari su je prikazivali kao Dianu i druge boginje. Pesnik Edmund Spenser i ostali su pisali hvalospeve Kraljici Devici. Nazivali su je “vladarkom sveta”, “vrlom devicom” koja vlada svetom i pokreće zvezde. U razgovoru sa njom, njeni mnogi muški prosci su pravili smele seksualne nagoveštaje, čin koji Elizabeta nije sprečavala. Činila je sve što je mogla da održi njihovo interesovanje i sve zajedno ih je držala u iščekivanju.

Širom Evrope, kraljevi i prinčevi su znali da bi se venčanjem sa Elizabetom zapečatio savez između Engleske i bilo koje nacije. Kralj Španije je prosio, kao i švedski princ i austrijski nadvojvoda. Ona ih je sve ljubazno odbila.

Elizabetino venčanje je kao veliki diplomatski problem postavljen od strane flamanskih i holandskih pokrajina koje su u to vreme bile pod španskom upravom. Da li će Engleska prekinuti savezništvo sa Španijom i izabrati Francusku kao svog glavnog saveznika na kontinentu i time ohrabriti flamansku i holandsku nezavisnost? Do 1570. godine je postalo jasno da je savezništvo sa Francuskom najpametniji smer za Englesku. Francuska je imala dva prihvatljiva muškarca plemenite krvi, vojvode od Anžua i Alensona, braću francuskog kralja. Da li će neki od njih da oženi Elizabetu? I jedan i drugi su imali prednosti i Elizabeta je obojici podgrevala nadu. Stvar se lagano krčkala godinama. Vojvoda od Anžuja je nekoliko puta posetio Englesku, javno poljubio Elizabetu, čak je i nazivao imenima ljubimaca (od milošte); izgledalo je kao da mu ona uzvraća osećanja. U međuvremenu, dok je flertovala sa obojicom braće, potpisano je primirje koje je zaključilo mir između Francuske i Engleske. 1582. godine Elizabeta je osetila da može da prekine udvaranje. U slučaju vojvode od Anžuja to je učinila sa velikim olakšanjem: zbog diplomatije je dozvolila da joj se udvara čovek čije prisustvo nije mogla da podnese i koga je smatrala fizički odbojnim. Čim je osiguran mir između Engleske i Francuske, ona je odbila sladunjavog vojvodu sto je ljubaznije mogla.

U to vreme je Elizabeta bila previše stara da bi imala decu. Prema tome, mogla je da provede ostatak života kako je želela i umrla je kao Kraljica Devica. Nije ostavila direktnog naslednika, ali vladala je u periodu neuporedivog mira i kulturne plodnosti.

Tumačenje

Elizabeta je imala dobar razlog zašto se ne udavati: bila je svedok grešakа škotske kraljice Meri, njene rođake. Opirući se ideji da njima vlada žena, Škoti su očekivali da se Meri uda i to da se mudro uda. Da se venča sa strancem bi bilo nepopularno, da favorizuje neku određenu plemenitu kuću bi stvorilo strašne rivalitete. Na kraju Meri je izabrala lorda Darnlija, katolika. Čineći to izazvala je gnev Škotskih protestanata iz čega je usledilo beskrajno komešanje.

Elizabeta I je znala da venčanje može često dovesti do uništenja ženskog vladaoca: venčavanjem i obavezivanjem na savez sa jednom stranom ili nacijom, kraljica postaje upletena u sukobe koje nije želela, sukobe koji je mogu nadvladati i odvesti je u besmislen rat. Takođe, muž postaje stvarni vladalac i često pokušava da ukloni svoju ženu kraljicu, kao što se Darnli otarasio Meri. Elizabeta I je dobro naučila lekciju. Imala je dva cilja kao vladalac: da izbegne brak i da izbegne rat. Uspela je da kombinuje ta dva cilja mameći mogućnošću udaje sa ciljem sklapanja savezništva. Trenutak kada bi se priklonila bilo kom proscu bi bio trenutak kada bi izgubila svu svoju moć. Morala je da bude mistična i željena, nikad ne obeshrabrivajući bilo čije nade, ali se nikad i ne prepuštajući.

Kroz doživotnu igru flertovanja i povlačenja, Elizabeta I je dominirala zemljom i svakim muškarcem koji je želeo da je osvoji. U centru pažnje sve je kontrolisala. Čuvajuci svoju nezavisnost iznad svega, ElizabetaI  je čuvala svoju moć i učinila sebe objektom obožavanja.

Radije bih bila prosjak i samac nego kraljica i udata. – Kraljica Elizabeta I, 1533-1603.

Ključevi moći

Obzirom da moć mnogo zavisi od pojavljivanja morate naučiti trikove koji će poboljšati vašu sliku. Odbijanje da se predate osobi ili grupi je jedan od njih. Kada se uzdržavate, vi ne izazivate bes, već neku vrstu poštovanja. Odmah delujete moćni jer činite sebe neuhvatljivim, pri tom ne podležete grupi ili vezi, kao što to većina ljudi radi. Ova aura moći samo raste tokom vremena: kako raste vaša reputacija nezavisnosti, sve više i više ljudi ce želeti da oni postanu ti sa kojima ćete se vezati. Želja je kao virus: ako vidimo da je neko željen od strane drugih ljudi težimo da tu osobu smatramo poželjnom.
U onom trenutku kada se vežete, magija je nestala. Postajete kao svi ostali. Ljudi će na sve podmukle načine pokušavati da vas nateraju da se vežete. Davaće vam poklone, obasipati uslugama, sve da bi vas učinili dužnim. Ohrabrujte pažnju, stimulišite interesovanje, ali se ne obavezujte ni po koju cenu. Prihvatite poklone ako želite, ali budite pažljivi da održite unutrašnju rezervisanost. Ne možete nesmotreno dozvoliti sebi da se osećate obaveznim prema bilo kome.

Zato zapamtite: cilj je, ne odbijati ljude ili činiti da izgledate nesposobni za vezivanje. Kao Kraljica Devica, mešajte čorbu, održavajte interesovanje, mamite ljude mogućnošću da mogu da vas imaju. Morate da se povinujete njihovoj želji povremeno, ali nikad previše.

Grčki vojnik i državnik, Alkibijad, je igrao ovu igru do savršenstva. On je bio taj koji je inspirisao i vodio ogromnu atinsku vojsku koja je izvršila invaziju na Siciliju 414. godine p.n.e. Kada su zavidljivi Grci kod kuće pokušali da ga obore optužujući ga za izmišljene troškove, prešao je kod neprijatelja, Spartanaca, umesto da se suoči sa suđenjem kod kuće. Zatim, kada su Atinjani poraženi kod Sirakuze, napustio je Spartu i prešao u Persiju, iako je sada moć Sparte bila u usponu. Sada su se, međutim, i Atina i Sparta ulagivali Alkibijadu zbog njegovog uticaja na Persijance, a Persijanci su ga obasipali počastima zbog njegove moći nad Atinjanima i Spartancima. Obećavao je svim stranama, ali se nije vezao ni za jednu i na kraju je sve karte držao u svojim rukama.

Ako težite ka moći i uticaju, probajte Alkibijadovu taktiku: postavite sebe u sredinu između moćnih strana koje se takmiče. Mamite jednu stranu obećavanjem svoje pomoći; druga strana, koja uvek želi da nadmaši svog neprijatelja će takođe stremiti vama. Kako se obe strane utrkuju za vašu pažnju, odmah ćete delovati kao osoba od velikog uticaja i bićete poželjni. Pripašće vam više moći nego da ste se užurbano priklonili jednoj od strana. Da bi ste usavršili ovu taktiku morate se osloboditi od emotivnih smetnji i sve oko sebe posmatrati kao pione u vašem uspinjanju ka vrhu. Ne smete dopustiti sebi da zbog bilo čega postanete sluga.

U sred izbora za predsednika Sjedinjenih Država 1968. godine, Henri Kisindžer je telefonom pozvao tim Ričarda Niksona. Kisindžer je bio u savezu sa Nelsonom Rokfelerom, koji je neuspešno tražio nominaciju republikanaca. Sada je Kisindžer ponudio da dostavi Niksonovom kampu vredne informacije iznutra o pregovorima o miru u Vijetnamu koji su bili u toku u Parizu. Imao je čoveka u pregovaračkom timu koji ga je obaveštavao o poslednjim događajima. Niksonov tim je rado prihvatio ovu ponudu.

U isto vreme, međutim, Kisindžer je takođe kontaktirao demokratskog kandidata, Huberta Hemfrija i ponudio svoju pomoć. Hemfrijevi ljudi su ga pitali o informacijama o Niksonu i on ih je dao. “Vidite”, rekao je Kisindžer Hemfrijevim ljudima, “mrzim Niksona već godinama”. U stvari nije imao interesa ni na jednoj strani. Ono što je stvarno želeo je i dobio: obećan mu je visok položaj u vladi, i od Niksona i od Hemfrija. Ko god da dobije izbore,

Kisindžerova karijera je bila osigurana.

Pobednik je naravno bio Nikson i Kisindžer je došao do svog kabineta. Čak i tad je bio pažljiv da se nikad ne predstavlja previše kao Niksonov čovek. Kada je Nikson ponovo izabran 1972, ljudi lojalniji Niksonu nego Kisindžer su otpušteni. Kisindžer je takođe bio jedini Niksonov visoki zvaničnik koji je preživeo Votergejt i služio pod sledećim predsednikom, Džeraldom Fordom. Održavajući malu distancu opstao je u nemirnim vremenima.
Oni koji koriste ovu taktiku često primećuju čudan fenomen: ljudi koji se trude da pridobiju podršku drugih, na taj način dobijaju malo poštovanja pošto se njihova pomoć lako dobija, dok oni koji ostaju povučeni bivaju obasipani moliocima. Njihova rezervisanost je moćna i svi ih žele na svojoj strani.
Kada je Pikaso, nakon ranih godina siromaštva, postao najuspešniji umetnik na svetu, nije vezao sebe ni za jednog prodavca, iako su ga oni sada obasipali sa svih strana sa privlačnim ponudama i velikim obećanjima. Umesto toga, on je izgledao kao da nije zainteresovan za njihove usluge; ova tehnika ih je dovodila do ludila i dok su se borili za njega, njegova cena je samo rasla.

Kada je Henri Kisindžer, državni sekretar Sjedinjenih Država, hteo da popusti zategnutost sa Sovjetskim Savezom, nije učinio nikakve ustupke ni pomirljive gestove, već se počeo približavati Kini. Ovo je razbesnelo i istovremeno uplašilo Sovjete – oni su već bili politički izolovani i plašili su se dalje izolacije ukoliko bi se SAD i Kina udružili. Kisindžerov potez ih je doveo za pregovarački sto. Ova taktika ima paralelu u zavođenju: kada želite da zavedete ženu, Stendal savetuje da se prvo udvarate njenoj sestri.

Ostanite po strani i ljudi će doći do vas. Za njih će postati izazov da pridobiju vašu naklonost. Sve dok oponašate mudru Kraljicu Devicu i stimulišete njihove nade, ostaćete magnet pažnje i želje.

Simbol:

Kraljica Devica
središte pažnje, želje i divljenja.
Nikad se ne priklanjajući jednom ili drugom proscu,
Kraljica Devica ih okreće oko sebe poput planeta,
Ne mogu da napuste njenu orbitu,
ali ni da se malo približe.

Reč mudraca:

Ne sme se ni svima ni do kraja obavezivati, da se u pukog roba ne pretvoriš. Jednima je sreća naklonjenija no drugima, zato prvi dobro čine, a drugi ga primaju. Sloboda je mnogo vrednija od poklona, jer se gubi prihvatimo li ga. Vrednije je da od tebe stotinu zavisi nego ti od jednog jedinog. Vlast za jedinu prednost ima što možeš više dobra učiniti. Nipošto uslugom ne smatraj nametnutu obavezu, jer tuđa lukavost najčešće požuri da ti je ponudi kako bi te preduhitrila.

Baltazar Gracijan, 1601-1658.

Robert Grin – 48 pravila moći