Kraljica koja je sedela na više stolica

Kraljica malog kraljevstva Mantove, Izabela D`Este se nije vezivala ni za koga ali je svakome poklanjala pažnju i ostala iznad svih sukoba. 20 pravilo moći, drugi deo priče

20-o pravilo moći – II deo

Ne vezujte se ni za koga – ostanite iznad sukoba

Ne dozvolite ljudima da vas uvuku u svoje beznačajne svađe i prepirke. Delujte zainteresovano i spremni za podršku, ali nađite način da ostanete neutralni; pustite druge da se svađaju dok vi stojite sa strane, gledate i čekate. Kada su strane u sukobu dobre i umorne biće zrele za branje. Šta više, možete i da vežbate, da raspirujete prepirke među ljudima, a zatim da ponudite da posredujete, na taj način dobijajući na moći.

Izabela D`Este

Poštovanje pravila:

U kasnom petnaestom veku, najjači gradovi – države u Italiji – Venecija, Firenca, Rim i Milano – su se konstantno svađali. Uživajući u njihovim borbama, nalazile su se Francuska i Španska nacija, spremne da ugrabe šta god su mogle od oslabljenih italijanskih moći. Zarobljena u sredini je bila mala državica, Mantova, pod vlašću vojvode Đan Franceska Gonzage. Mantova je bila strateški locirana u severnoj Italiji i izgledalo je kao da je pitanje vremena kada će je neka od sila progutati i prekinuti njeno postojanje kao nezavisnog kraljevstva.

Gonzaga je bio ratnik i vešt komandant trupa i vremenom je postao neka vrsta plaćenićkog generala za onu stranu koja mu najviše plati. Godine 1490. oženio se Izabelom D`Este, kćerkom vladaoca drugog malog italijanskog vojvodstva Ferare. Pošto je on sad provodio većinu svog vremena van Mantove, na Izabeli je ostalo da vlada umesto njega.

Prvi pravi test za Izabelu kao vladaoca je bio 1498. godine, kada je francuski kralj Luj XII pripremao vojsku za napad na Milano. Na svoj uobičajeni podmukli način, italijanske države su odmah tražile način da profitiraju na teškoćama Milana. Papa Aleksandar VI je obećao da neće intervenisati, dajući na taj način Francuskoj odvezane ruke. Venecija je takođe davala signale da neće pomagati Milanu, a zauzvrat su očekivali da će im Francuzi dati Mantovu. Vladar Milana, Lodoviko Sforca se odjednom zatekao sam i napušten. Okrenuo se Izabeli D`Este, jednom od svojih najbližih prijatelja (postojale su glasine i da su ljubavnici) i molio je da ubedi vojvodu Gonzaga da mu pomogne. Izabela je pokušala, ali je njen muž bio obeshrabren jer je smatrao da je Sforcin slučaj beznadežan. Tako je 1499. godine Luj napao Milano i lako ga zauzeo.

. . .

Kloni se teških odluka

Kloniti se teških odluka jedna je od najvažnijih odlika smotrenosti. Kod pametnih je uvek dug put do neopozive odluke, koji pažljivo prelaze, idući utabanom stazom svoje mudrosti: odlučuju se u poslednjem trenutku, jer je lakše ukloniti se pred opasnostima, nego iz njih kao pobednik izići. Teškoće duh na kušnju stavljaju, sigurnije je kloniti ih se no savlađivati ih. Za sobom još veće povlače, neretko i u provaliju guraju. Ima pojedinaca i naroda po naravi kavgadžijskih, sklonih da se nepromišljeno u nevolju upuštaju, no koji korača razumom osvetljen, dugo se premišlja i obazrivo gleda gde i kako stupa; svoj račun više u uzdržavanju no u pobedi nalazi, pa pred dežurnom budalom moli da mu oprosti što mu ne želi drugom biti.

Baltazar Gracijan, 1601-1658

Obaveži unapred onim što ćeš kasnije kao platu morati da daš.

To je veština velikih političara. Još nezaslužene milošte o velikodušnosti govore. Takva unapred učinjena usluga dvema se prednostima odlikuje: koji hitro daruje više obavezuje. Isti poklon, zakasni li, u dug se preokrene, a ako li unapred stigne, obaveza postaje. Oštrouman način da se obaveze preinače, jer koji je trebalo da nagradi pruža unapred, tako da mu obavezani zahvalnost duguje. Ovo važi među časnima, jer sitnim dušama nagradu na obraz dati više je uzda no mamuza.

Ljudi velikih mogućnosti sporo delaju pošto je lakše izbeći priliku za vezivanje nego dobro izaći iz veze. Takve prilike oprobavaju vaše rasuđivanje; bezbednije je izbeći ih nego iz njih izaći kao pobednik. Jedna obaveza vodi ka drugoj, većoj i postajete veoma blizu ruba propasti.

Baltazar Gracijan, 1601-1658

Umeti drugog obavezati.

Idola ne čini koji ga se boji, nego bogobojažljivi: pametnom je draže da ga potrebuju, no da mu se zahvaljuju. Učtivo poverenje pokradeno će biti osloni li se na prostačku blagodarnost, jer koliko je prvo dobrog pamćenja, druga olako zaboravlja. Veća je korist od zavisnosti no od učtivosti; koji je žeđ utažio, vrelu leđa očas okrene; zlatnu narandžu kad iscediš, u smeće pretvoriš: obaveza kad prestane, prestaje i lepa reč, a s njom i poštovanje. Iskustvo stoga prvi nauk uči: koji te potrebuje, nikad zadovoljen da nije. Neka te traži, sve i kad ti je nadređen; ali tu od preterivanja vajde nema: niti valja ćutanjem drugog na grešku navoditi, niti ga iz sopstvene koristi pustiti da sebi štetu učini.

Većina nit govori nit dela shodno tome kakvi su, već kako su obavezni. U zlo ubediti može bilo ko, jer se u rđavo lasno poveruje, sve i kad je neverovatno. Najviše i najbolje što imamo od drugih zavisi. Neki se zadovolje kad je pravda na njihovoj strani; ali to nije dovoljno, nego je valja trudom podupreti.

Obavezati malo staje a mnogo vredi: rečima se dela kupuju. U ovom našem širokom obitavalištu, nema te sprave koja katkad ne zatreba, i toliko da se bez nje ne može, ma koliko beznačajna bila. O čemu god da se govori, svako govori kako mu odgovara.

Baltazar Gracijan, 1601-1658

. . .

Izabela je sad bila u dilemi: ako bi ostala lojalna Lodoviku, Francuzi bi se mogli okrenuti protiv nje. Ako se umesto toga udruži sa Francuskom, napravila bi neprijatelje svuda po Italiji, dovodeći Mantovu u opasnost kada se Luj povuče. Ako bi tražila pomoć od Venecije ili Rima, oni bi jednostavno progutali Mantovu pod plaštom pružanja pomoći. Ipak, morala je nešto da učini. Moćni kralj Francuske joj je disao za vrat: odlučila je da mu bude prijatelj, kao što je bila prijatelj i sa Lodovikom Sforcom pre njega – uz pomoć primamljivih poklona, dosetljivim, inteligentnim pismima i mogućnošću njenog društva, pošto je Izabela bila poznata kao žena neuporedive lepote i šarma.

1500. godine Luj je pozvao Izabelu na veliku proslavu u Milano u čast njegove pobede. Leonardo de Vinči je sagradio ogromnog mehaničkog lava za tu priliku: kada je lav otvorio usta, bacao je sveže ljiljane, simbol francuskih kraljeva. Na proslavi, Izabela je nosila jednu od svojih slavnih haljina (ona je imala ubedljivo najveću garderobu među svim italijanskim princezama) i, kako se i nadala, šarmirala je i zarobila Luja, koji je ignorisao sve ostale dame koje su se takmičile za njegovu pažnju. Uskoro je postala njegova stalna pratilja i u zamenu za njeno prijateljstvo on se zalagao da zaštiti Mantovinu nezavisnost od Venecije.

Kako je jedna opasnost izbegnuta, tako se pojavila druga, mnogo više zabrinjavajuća, ovog puta sa juga, u obliku Cezara Bordžije. Počev od 1500. godine, Bordžija je stalno napredovao ka severu, halapljivo osvajajući mala kraljevstva na svom putu u ime svog oca, pape Aleksandra. Izabela je savršeno poznavala Cezara: nije mu se moglo niti verovati, niti ga na bilo koji način ljutiti. Morao se obrlatiti i držati pri ruci. Izabela je počela da mu šalje poklone – sokolove, rasne pse, parfeme i gomile maski, za koje je znala da ih uvek nosi kada je šetao ulicama Rima. Slala je glasnike sa laskajućim pozdravima (iako su ovi glasnici služili i kao špijuni). U jednom trenutku Cezar je pitao da li može da smesti deo trupa u Mantovu; Izabela ga je učtivo odvratila, dobro znajući da kada se jednom trupe smeste u grad, nikad ga neće napustiti.

Čak i dok je Izabela šarmirala Cezara, ubedila je sve oko sebe da paze da nikad ne izgovore lošu reč o njemu, pošto je svuda imao špijune i iskoristio bi i najmanji povod za invaziju. Kada je Izabela dobila dete, pitala je Cezara da bude kum. Čak je ispred njega mahala mogućnošću venčanja između njene i njegove porodice. Nekako je sve uspelo, jer iako je svuda sve porobljavao, poštedeo je Mantovu.

1503. godine, Cezarov otac, Aleksandar je umro i nekoliko godina kasnije, novi papa Julije II, je počeo rat sa ciljem izbacivanja francuskih trupa iz Italije. Kada je vladar Ferare – Alfonso, Izabelin brat, stao na stranu Francuza, Julije je odlučio da ga napadne i pokori. Još jednom se Izabela našla u sredini: sa papom na jednoj strani i Francuzima i svojim bratom na drugoj. Nije se usuđivala da postane saveznik sa bilo kim. Međutim, suprotstavljanje bilo kome bi bila podjednaka propast. Ponovo je igrala dvostruku igru u kojoj je postala pravi ekspert. Sa jedne strane je imala svog muža Gonzagu da se bori na strani pape, znajući da se neće boriti previše snažno. Na drugoj strani je dopustila francuskim trupama da prođu kroz Mantuu da bi pomogle Fеrari. Dok se javno žalila da su Francuzi “napali” njenu teritoriju, potajno im je dostavljala vredne informacije. Da bi učinila invaziju uverljivom za Julija, čak je nagovorila Francuze da se pretvaraju kao da pljačkaju Mantovu. Uspelo je još jednom: papa je ostavio Mantovu na miru.

1513. godine, nakon duže opsade, Julije je porazio Feraru i francuske trupe su se povukle. Istrošen naporima, papa je umro nekoliko meseci kasnije. Sa njegovom smrću, ciklus noćnih mora, borbi i sitnih svađa je počeo da se ponavlja. Mnogo stvari se promenilo u Italiji za vreme Izabeline vladavine: pape su dolazile i odlazile, Cezar Bordžija se uspeo, a zatim i pao, Venecija je izgubila svoje carstvo, Milano je napadnut, Firenca je počela da propada, a Rim je opustošen od strane Habzburškog cara Karla V. Tokom svega ovoga, mala Mantova ne samo da je preživela već je i napredovala, izazivajući zavist Italije. Njeno bogatstvo i suverenitet su ostali netaknuti čitav vek nakon Izabeline smrti, 1539. godine.

Tumačenje

Izabela D`Este je razumela političku situaciju Italije sa zadivljujućom jasnoćom: kada jednom zauzmete stranu bilo koje od sila na bojištu, propali ste. Moćni će vas preuzeti, slabi će vas povući sa sobom. Svaki novi savez bi vodio ka novom neprijatelju i kako ovaj krug pravi nove sukobe, druge sile bi bile uvučene, sve dok ne budete mogli da se izvučete. Tokom vremena biste propali od iscrpljenosti.

Izabela je usmerila svoje kraljevstvo na jedini bezbedan put. Nije dozvolila sebi da izgubi glavu zbog lojalnosti nekom vojvodi ili kralju. Nije ni pokušavala da zaustavi sukob koji je besneo oko nje – to bi je uvuklo u njega. I u svakom slučaju sukob je bio u njenu korist. Ukoliko bi se razne strane borile do smrti i pritom iscrpljivale sebe, onda one nisu bile u situaciji da porobe Mantovu. Izvor Izabeline moći je bila njena darovita mogućnost da izgleda zainteresovano za sve događaje i interese svake strane, dok se istovremeno nije posvećivala nikome osim sebi i svom kraljevstvu.

Kada jednom stupite u bitku koja nije po vašem izboru, gubite svu inicijativu. Interesi onih koji vode bitku postaju vaši, postajete njihovo sredstvo. Naučite da se kontrolišete, da savladavate prirodnu tendenciju da zauzimate strane i uključite se u borbu. Budite prijateljski nastrojeni i naklonjeni svakome od boraca, a zatim se povucite kada se sukobe. Svakom bitkom oni postaju slabiji, dok vi jačate sa svakom bitkom koju izbegnete.

Kada se bore šljuka i školjka, korist ima ribar.
Stara kineska poslovica

Ključevi moći

Da bi ste uspeli u igri moći, morate da vladate svojim osećanjima. Ali čak i ako uspete u uspostavljanju takve samokontrole, nikad ne možete da kontrolišete temperament i karakter ljudi oko vas. A ovo predstavlja veliku opasnost. Većina ljudi funkcioniše u vrtlogu osećanja, stalno reagujući, uzburkujući svađe i konflikte. Vaša samokontrola i autonomija će ih samo uznemiravati i razbesneti. Pokušaće da vas uvuku u vrtlog, moleći vas da zauzmete stranu u njihovim beskrajnim bitkama, ili da napravite mir za njih. Ukoliko podlegnete njihovim preklinjanjima, malo po malo ćete zateći svoj um i vreme okupirano njihovim problemima. Ne dozvolite da vas bilo kakvo saosećanje ili sažaljenje koje imate uvuče u konflikt. Ne možete nikada pobediti u ovoj igri; sukobi će se samo umnožavati.

Sa druge strane, ne možete potpuno ostati po strani pošto će to izazvati nepotrebne napade. Da biste ispravno igrali igru, morate delovati zainteresovano za probleme drugih ljudi, čak ponekad i da izgleda da zauzimate njihovu stranu. Ali dok činite spoljašnje gestove podrške, morate održati svoju unutrašnju energiju i razboritost ne uključujući emocije. Bez obzira koliko jako ljudi želeli da vas uvuku, nikad ne dozvolite da vaši interesi u njihovim sukobima i svađama izađu na površinu. Dajte im poklone, slušajte sa saosećanjem, čak povremeno glumite i milu osobu, ali unutra držite prijateljske kraljeve i podmukle Bordžje na odstojanju. Odbijajući da se vežete i tako održavajući svoju autonomiju zadržavate inicijativu: vaši potezi ostaju stvar vašeg izbora, a ne odbrambene reakcije na poteze onih oko vas.

Sporost pri izboru oružja može biti korisno, pogotovo ako pustite druge ljude da se iscrpe borbama, zatim iskoristite njihovu iscrpljenost. U drevnoj Kini, Kraljevina Čin je jednom napala Kraljevinu Hsing. Huan, vladalac obližnje provincije, mislio je da treba da požuri da brani Hsinga, ali njegov savetnik ga je savetovao da čeka: “Hsing još uvek nije pred propašću” rekao je “a Čin još uvek nije iscrpljen. Ukoliko Čin nije iscpljen, ne možemo imati velikog uticaja. Dalje, zasluga za podržavanje države u opasnosti nije toliko velika kao vrlina oživljavanja uništene države.” Savetnikov predlog je preovladao i kao što je predvideo, Huan je kasnije imao slavu spasenja Hsinga sa ivice uništenja, a zatim i pokoravanja iscrpljenog Čina. Ostao je van borbe sve dok strane upletene u nju nisu jedna drugu oslabile do trenutka kada je bilo sigurno za njega da interveniše.

To je ono što vam uzdržavanje od sukoba daje: vreme da postavite sebe u poziciju da iskoristite situaciju kada jedna od strana počne da gubi. Takođe, igru možete da pomerite i korak napred obećavajući podršku obema stranama u sukobu, manevrišući tako da budete onaj koji će izbiti napred u sukobu. Ovo je ono što je Kastrućio Kastraćani, vladalac italijanskog grada Luke u četrnaestom veku, učinio kada je planirao napad na grad Pistoju. Opsada bi bila suviše skupa, sa troškovima u životima i novcu, ali Kastrućio je znao da Pistoja sadrži dve rivalske frakcije, Bele i Crne, koje su se međusobno mrzele. Pregovarao je sa Crnima, obećavajući pomoć protiv Belih; zatim, bez njihovog znanja, obećao je Belima da će im pomoći protiv Crnih. I Kastrućio je ispunio svoja obećanja – poslao je armiju na kapiju koju kontrolišu Crni, koju su stražari naravno pustili unutra. U međuvremenu je njegova druga armija ušla kroz kapiju koju kontrolišu Beli. Dve armije su se sjedinile na sredini, zauzele grad, pobile vođe obe frakcije, završile unutrašnji rat i osvojile Pistoju u Kastrućijevo ime.
Očuvanje vaše autonomije vam daje opcije kada ljudi ostanu bez daha – možete se igrati posrednika, posredovati za mir, dok ustvari osiguravate sopstvene interese. Možete garantovati pomoć jednoj strani i druga će vam se automatski udvarati sa većom ponudom. Ili, kao Kastrućio, možete se zauzeti za obe strane, a zatim okrenuti suparnike jedne protiv drugih.

Često kada se sukob otvori, padate u iskušenje da se pridružite jačoj strani, ili onoj koja vam daje jasne prednosti u savezu. Ovo je rizična stvar. Prvo, često je veoma teško na duže staze predvideti koja će strana prevagnuti. Ali čak i ako dobro odlučite i postanete saveznik sa jačom stranom, možete biti progutani i izgubljeni ili zaboravljeni kada oni postanu pobednici. Sa druge strane, ako stanete uz slabijeg, propali ste. Međutim, igrajte igru čekanja i ne možete izgubiti.

U Francuskoj julskoj revoluciji 1830, nakon trodnevnih nemira, državnik Taljeran je sedeo pored svog prozora u Parizu, slušajući odjek zvona koja su oglasavala završetak nemira. Okrenuvši se ka pomoćniku, rekao je: “Zvona! Mi pobeđujemo”, “Ko je `mi`, moj prinče”- pitao je pomoćnik. Dajući mu znak da bude tih, Taljeran je odgovorio “Ni reči! Reći ću ti sutra ko smo”. Dobro je znao da samo budale jure u situaciju – da vezujući se prebrzo gubite mogućnost manevra. Ljudi vas takođe manje poštuju: možda ćete sutra, misle, da se vežete za drugi, drugačiji cilj pošto ste se tako lako odali ovom. Dobra sreća je ćudljiv Bog i često će prelaziti sa jedne strane na drugu. Vezivanje za jednu stranu vas lišava vremenske prednosti i luksuza čekanja. Pustite druge da se zaljube u ovu ili onu grupu, a vi ne žurite, ne gubite glavu.

Na kraju, postoje prilike kada je najmudrije ne predstavljati se kao da želite da date podršku, već razglasiti svoju nezavisnost i oslanjanje na samog sebe. Aristokratska poza nezavisnosti je posebno važna za one koji žele da steknu poštovanje. Džordž Vašington je ovo spoznao kroz svoj rad na uspostavljanju mlade Američke republike na čvrstim temeljima. Kao predsednik, Vašington, je izbegao primamljivo pravljenje saveza sa Francuskom ili Engleskom, uprkos pritiscima da tako nešto učini. On je hteo da država stekne poštovanje sveta kroz svoju nezavisnost. Iako bi savez sa Francuskom bio od kratkoročne pomoći, na duže staze on je znao da će biti efikasnije da uspostavi nacionalnu autonomiju. Evropa je morala da vidi Sjedinjene Države kao jednaku silu.

Upamtite: Imate ograničenu energiju i ograničeno vreme. Svaki trenutak potrošen na tuđe stvari vam oduzima snagu. Možda vas plaši da će vas ljudi osuditi kao bezdušnog, ali na kraju, održavajući svoju nezavisnost i oslanjajući se samo na sebe, steći ćete više poštovanja i staviće vas u moćnu poziciju sa koje ćete moći birati da li da pomognete drugima na svoju inicijativu.

Simbol:

Žbunje
U šumi,
jedna stabljika se naslanja na drugu
petljajući se sa susedom svojim trnjem,
žbun sporo proširuje svoju neprobojnu oblast.
Samo ono što je na distanci i
stoji postrance
može da raste i izraste
iznad žbuna.

Reč mudraca:

Smatrajte da je hrabrije ne postati umešan u bitku nego pobediti; gde god imate jednu budalu koja se meša, vodite računa da ih ne bude dve.
Baltazar Gracijan, 1601-1658

Ne mešaj se u tuđe poslove, pa će te uvrede zaobilaziti. Ako želiš da te drugi uvažava, sama sebe moraš uvažavati. Bolje je davati se škrto no štedro. Da te dobro prime, ukaži se kad te požele. Ne dolazi nezvan, ne idi neposlat. Koji se sam od sebe pača, ako li ne uspe, na sebe svu mrzost svaljuje; uspe li, ne opraštaju mu uspeh koji je sam postigao. Nametljivac je uvek meta prezira, i kako bi da se u sve bezobzirno umeša, ganjaju ga nemilice.

Baltazar Gracijan, 1601-1658

Ne zauzimaj se preko mere.

Sve su budale tvrdoglave i svi tvrdoglavci budale: rđavo cene, još upornije brane. Čak i kad smo očigledno u pravu, popustiti je lepo, budući da svi znaju na čijoj je strani razum i vide odakle ljubaznost dolazi. Više se poštovanja gubi tvrdoglavim ubeđivanjem, nego što se stiče izvojevanom pobedom; tu se manje brani istina, a više prostaštvo. Ima tvrdih glava koje se teško daju ubediti, budu nepopravljive u svojoj plahovitosti; kad se tvrdoglavost sa hirovitošću spoji, glupost ih zanavek udruži. Nepokolebljivost u volji treba tražiti, ne u prosuđivanju. Mada ima izuzetaka, da se čovek ne izgubi i da ga dvaput ne pobede: u proceni, i u obavljanju kakva preduzeća.

Izuzeci od pravila:

Oba dela ovog pravila će se okrenuti protiv vas ukoliko odete predaleko. Igra koja se ovde preporučuje je osetljiva i teška. Ukoliko se igrate sa previše suprotstavljenih strana, otkriće manevar i udružiće se protiv vas. Ukoliko predugo čekate da povećate broj strana u sporu, umesto želje ćete inspirisati nepoverenje. Ljudi će početi da gube interesovanje. Na kraju ćete videti da je vredno vezati se za jednu stranu – čak i samo radi utiska, da dokažete da ste sposobni za vezivanje.

Čak i tad, međutim, ključ je zadržati svoju unutrašnju nezavisnost – da čuvate sebe od emocionalne umešanosti. Sačuvajte neizgovorenu opciju da možete otići u bilo kom trenutku i ponovo zatražiti svoju slobodu, ukoliko strana sa kojom ste u savezu počinje propadati. Prijatelji koje ste stekli u toku dodvoravanja će vam pružiti mnogo mesta na koja možete otići kada jednom napustite brod.

Robert Grin – 48 pravila uspeha