Reč Božija, seme spasa i naše srce puno greha

Beseda arhimandrita Jovana Krestjankina o reči Božijoj. Tumačenje priče o sejaču iz Biblije i zašto ljudi odstupaju od Boga i ne slede put spasenja nego obmane

U početku beše Logos (Reč), i Logos (Reč) beše u Boga, i Logos beše Bog. On beše u početku u Boga. Sve kroz Njega postade, i bez Njega ništa ne postade što je postalo (Jn. 1; 13).

Prijatelji moji, svakoga dana se u celom svetu, u Crkvi Božijoj, savršava božanstvena služba i odjekuje reč Božija. Odjekuje ta svemoguća, stvaralačka reč Božija kojom je Gospod jednom stvorio svet i kojoj je On u sve vekove podario silu – da čuva i obnavlja život na zemlji. Nepobitnim, božanstvenim proroštvima o svemu, što će se dogoditi na zemlji, Gospod je čoveku dao nesumnjivo uverenje u istinitost Svoje reči.

Ja od početka javljam kraj i izdaleka što još nije bilo govorim… (Isa. 46; 10). Pazite, verujte i živite po reči Mojoj, kaže Gospod. Nebo i zemlja će proći, ali reči Moje neće proći (Mt 24-35).

Sejač

Proroštva se ispunjavaju nad svetom i nad narodima. U vodenom potopu propao je prvi svet, koji je pre toga potonuo u svoje bezbožništvo i proterao Boga iz svog života. Sakuplja i sabira usijano ugljevlje zla drugi svet, koji je već napravio takvu zalihu ognja da je taj oganj, ako se zapali sam od sebe, u stanju da proždere čitavu vaseljenu i sve zlo u njoj. Predosećanje da smo mi savremenici poslednjih vremena lebdi u vazduhu.

U našim danima, sve više narasta odstupanje od Boga, a s tim se ka svom okončanju približava i ono, što je predskazao Gospod Isus Hristos. Međutim, ko sluša, ko vidi i ko razume ono, što se događa? Takvih je sve manje. Ponovo se ispunjava proroštvo: Slušajte, ali nećete razumeti, gledajte, ali nećete poznati (Isa. 6; 9).

Gospod, međutim, dugo trpi, čeka i nastavlja da seje seme života. Jedno pokolenje smenjuje drugo, i u svakome od njih svakodnevno izlazi Veliki Sejač reči – Bog, da bi zasejao seme Svog božanstvenog učenja, jer jedino njime svet može da živi.

Koliko se Tvorac života trudi na Svojoj njivi, koliko nastoji da zasadi, odgaji, spase i očuva život! On uči, poučava, razobličuje. Kuca i kuca na ljudske duše. Seje svuda i na svakom mestu, po čitavoj vaseljeni, danju i noću, neumorno, bez predaha, da bi se, ako je to moguće, spasle još neke duše.

Svet nema odgovora pred Bogom. I neće Bog suditi svetu, nego će svet suditi samome sebi, kada bude postavljen pred svoju vapijuću nepravdu. Na zemlji neće biti čoveka koji na svojoj životnoj stazi nije susreo Gospoda sa Njegovom rečju pravde, rečju ljubavi, rečju velikog dugotrpljenja. Na zemlji neće biti čoveka, čijeg se srca nije dotakao dah priziva Božijeg. Taj priziv se ne čuje samo u glasu Crkve, nego i u glasu čovekove savesti, u njegovim životnim okolnostima. Čovek je slušao ali nije odgovorio, nije hteo da odgovori.

Zašto seme božanstvenog učenja, snažno i predobro, ne niče u životu? Sve je manje onih koji slušaju, sve je manje onih koji izvršavaju. Svet klizi po nestabilnoj raskrsnici, idući ka svojoj konačnoj propasti.

Zašto propadaju tako dobro seme i trud tako usrdnog i velikog Poslenika? Smrt ne dolazi od Sejača, Koji seje život, niti od semena, koje je podarila svemoguća Božija ruka, niču korov i trnje, spremni za spaljivanje. Milosti je Gospodnje puna zemlja (Ps. 32; 5) – u to ne možemo da sumnjamo, jer je svet tako divno i premudro stvoren. Šta se onda događa?

Preostalo nam je da pogledamo na zemlju koja prima seme, preostalo nam je da pogledamo na sebe. Nesumnjivo da je priziv Božiji odjeknuo u životu svakoga od nas. Neko je susreo preteču Božijeg čoveka plamene, žive vere, čija duša podrhtava blagodaću crkvene službe. Ne možemo ni da nabrojimo sve moguće slučajeve, u kojima se Duh Božiji dotiče čovekove duše.

Priziv se dogodio. Pronađite taj slatki trenutak u svom životu: neizostavno ga pronađite, jer je to veoma važno. To je živi religiozni opit svakoga od nas.

Pogledajmo zatim, kako smo se mi odazvali na taj priziv? Kako smo se mi predali božanstvenom zovu? Naime, čak ni Gospod sa svom Svojom silom i svom Svojom ljubavlju ne može da nas spase bez našeg učešća. Veliki dar slobode – da izaberemo dobro ili zlo – čini da budemo satrudnici svoga Tvorca – Boga ili saučesnici svog uništitelja, neprijatelja ljudskog roda.

I evo, u današnjem evanđelskom čitanju Sam Gospod nam tumači priču: Njegova usta nam neposredno razjašnjavaju razloge zbog kojih čitanje, slušanje pa čak i poznanje reči Božije ne donose spasonosne plodove.

Gospod u živo čovekovo srce seje reč života. Međutim, budući da je ono, naše srce, ostavljeno bez nadzora, često biva nesposobno da prihvati to seme.

Evo, izađe sejač da seje (seme svoje); i kada sejaše… dogodi se da jedno pade pokraj puta… drugo pade na kamenito mesto… drugo pade u trnje… a drugo pade na zemlju dobru, i davaše rod… (Mk. 4; 38).

Takvo je naše srce.

Ono je danas kamen, ali se sutra naporom volje i našim trudom može pretvoriti u plodnu zemlju.

Danas je ono – zemlja pored puta i raskrsnica života. Kakvo sve blato nije na njemu našlo sebi mesta, i kakvo se sve zlo nije odomaćilo u njemu! Sutra, međutim, to isto srce, umiveno pokajanjem i brižljivim staranjem o njemu, može da postane obrađena i plodna oranica i pristanište svakog dobra.

Danas je ono srce, obraslo trnjem greha. Sutra će, međutim, kada ga oplevimo i odnegujemo, postati plodno tlo, spremno da prihvati dobro seme.

To su četiri stanja ljudske duše, i samo u jednom od njih seme Božije daje plodove za život večni.

Razmotrimo pažljivije ta stanja naše duše i razmislimo: da li smo mi ono tlo, koje može da primi seme, da ga odgaji i da donese plod? Svi smo već razumeli da razlika u prihvatanju reči Božije ne zavisi od čovečije prirode, nego od moje i vaše slobodne volje.

Ljudska duša je slična putu. Kao što njime prolaze i gaze hiljade ljudi, kroz nju u neprestanom potoku protiču, i smenjuju jedni druge, životni uticaji i utisci.

Razbojnik-televizor zario se u dušu i drži je svojim grčevitim ujedom do njenog potpunog opustošenja. Za dušu nema ni mira ni predaha.

U toj vrevi, uporedo sa opštim utiscima, promakne i provuče se i reč o Bogu, i reč Božija. U takvoj duši se, međutim, ništa ne zadržava dugo. Žudnja za novotarijama brzo briše prošlo, i duša je opet prazna. Vetrovi štetnih učenja podižu u njoj vihor rđavih pomisli, i pobuđene strasti žure da ih ispune.

Evo i raskršća u čovečijoj duši. Gospod je zasejao seme života, ali su teška stopala trijumfujućeg zla izgazila seme. Naša rasejanost i žitejske pomisli nadleću kao ptice-grabljivice u vreme čitanja ili slušanja reči Božije. I opet se pokazalo da je trud Velikog Sejača bio uzaludan. Seme je razgrabljeno i pre nego što je dotaklo čovečiju dušu. Ona je ostala prazna, i hladno joj je i neprijatno u svetu.

Reč Božija je kratka: A pokraj puta, Gde se seje reč, jesu oni koji kad je čuju, odmah dođe satana i uzme reč posejanu u srcima njihovim (Mk. 4; 15).

Hoćemo li sada optužiti Sejača? Zar nije bilo u našoj vlasti da sačuvamo seme? Ako đavo i jeste razbojnik, zar ne zavisi od nas samih hoćemo li mu dozvoliti da opljačka ono što je naše? Budite budni i trezvenoumni… Usprotivite se đavolu, i pobeći će od vas (Jk. 4; 7).

Mi, međutim, osećamo i drugu žalost, i jadikujemo da je dušom zavladala kamena bezosećajnost. Mi patimo, jer osećamo beznadežnost takvog stanja, a Gospod potvrđuje naša najmračnija strahovanja.

Tako i oni posejani na kamenitim mestima jesu oni koji kad čuju reč, odmah prime s radošću, ali nemaju korena u sebi nego su nepostojani, pa kad dođu nevolje ili Gonjenja zbog reči, odmah se sablazne (Mk. 4; 1617). Za neko vreme veruju, a u vreme iskušenja otpadnu (Lk. 8; 13).

Da, naše srce je plamtelo ka Bogu. Sećamo se radosti i okriljenosti duše, kada ju je proželo veliko otkriće: postoji, postoji Bog! I kako se u tom trenutku preobrazio svet, kako je likovalo srce kada je prvi put upilo božanstvenu evanđelsku reč!

Međutim, odjednom je ponovo zablistao svet, i ono, što je nedavno radovalo i privlačilo ka Bogu, pretvorilo se u nepodnošljive lance i okove koji ne dozvoljavaju da se živi.

Da, dragi moji, reč Božija pozvala nas je na podvig samoodricanja, zatražila je da sveže naše sebičnjaštvo i naša pristrašća, zatražila je od nas žrtvu ljubavi. Ona je nasrnula na idole, koji su se ugnezdili u našim dušama. Međutim, čini se da nisu svi u stanju da podignu ruku na idola.

Tako se neko vreme duša muči, želeći da spoji nespojivo – da istovremeno služi i Bogu i velijaru. Međutim, srce je već izabralo i mi delima svog života izdajemo Boga. U duši nema odvažnosti, u nama nema žive sile Božije da se suprotstavimo iskušenjima života, da se suprotstavimo đavolu.

Uviđamo kako je u nama slaba reč istine, kako je beživotna i bliska umiranju. Ispostavlja se da nije dovoljno samo slušati reč Božiju i da je potrebno da se naporom svoje volje i svog truda ona prihvati kao jedina svetlost istine, kao jedini život.

I kako neprimetno, ali delotvorno i sigurno na naš život u Bogu ustaju žalost, bogatstvo i žitejske slasti! Ispunivši naše srce, isprazna privezanost za zemaljsko i privremeno guši u njemu dejstvovanje reči Božije i Božije blagodati.

Gospod sve to naziva jednom rečju: trnje. I naraste trnje i uguši ga, i ne donese ploda (Mk. 4; 7).

Pristrašće prema zemaljskom rađa stalnu, neprestanu brigu o njemu. Počinje se od brige za zadobijanjem onoga što je, kako se čini, neophodno. A kako to „neophodno“ neizbežno postaje sve veće i veće! Krug se zatvorio – da se na svaki način umnoži, da se sačuva, u strahu da se stečeno može izgubiti. I evo, gusto trnje je već potisnulo srce, zagušilo sve dobro u njemu i ukralo vreme.

Najopasnije trnje duha su strasni nagoni, žitejske (ovosvetske) slasti. Njihov koren se nalazi u dubini ljudskog srca, jer je to drugi zakon u našim udovima, koji se protivi zakonu Božijem i pokorava nas grehovnom zakonu.

Ti zli koreni su telesna dela, o kojima je sramno i govoriti i za koja je rečeno da oni, što ih čine, neće naslediti Carstvo Božije (Galat. 5; 21).

Kod mnogih to zlo počinje tako bezazleno, od dečjih nestašluka, koji neprimetno postaju životni saputnici, a njihov rezultat je propast još ovde na zemlji, psihičko rastrojstvo i odsustvo volje. Upravo su to oni zli izdanci koji, kao trnje i čičak, neprestano rastu i preporađaju se, čak i onda kad hoćemo da ih iskorenimo, ali to činimo nedovoljno odlučno i bespoštedno.

Nećemo zaboraviti, dragi moji, da živimo u svetu zla, da smo nemoćni i skloni grehu. Greh nad nama stražari na svakom koraku. Ako mu damo slobodu, on će narasti kao tumor i proždreti naš život.

Kako, dakle, da živimo, da bismo začuli blagi glas Oca Nebeskog: Slugo dobri i verni, uđi u radost Gospodara svojega (Mt. 25; 21)? Kako da postanemo plodna zemlja koja, kad čuje reč, čuva je u dobrom i čistom srcu, i rod donosi u trpljenju (Lk. 8; 15)?

Potrebno je da se u potpunosti predamo Bogu ljubavlju prema Njemu i strahom Božijim, a pažnjom i molitvom da se ograđujemo u svakome času, kako se prva tri, besplodna stanja, ne bi ukorenila u duši. Na njivi duše mora stajati neumorni stražar – čista savest, koja će uništiti okamenjenost srca i predati ognju korov strasti pre nego što se ovaj ukoreni u nama i povede nas sa sobom. Plamen božanstvene ljubavi i vatrena želja za večnim životom rađaju molitvu. Božija blagodat, koju ona (molitva) privuče, učiniće da nepokolebivo stojimo u istini.

Ne može se, međutim, dragi moji, očekivati da na duševnoj njivi brzo sazri seme istine i dobra. Svako seme sazreva u strpljenju, u borbama, u znoju, tokom mnogih dana i godina, u velikoj trpeljivosti.

Ovako govori Gospod: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21; 19);Carstvo Božije se blagovesti, i svaki se trudi da uđe u njega (Lk. 16; 16).

Tada će obećanja Spasiteljeva još u ovom životu krunisati naš trud.

Zato što si održao Moju zapovest o trpljenju, i Ja ću tebe sačuvati od časa iskušenja koji će doći na vasceli svet, da iskuša one koji žive na zemlji (Otkr. 3; 10). Više niko ne sumnja da je u čitavom svetu nastupila upravo takva godina.

„Tajna bezakonja“, koja je u svoje vreme ustala i na Samog Boga i koja je izgnana na zemlju, objavila je još tada bespoštednu borbu ne na život nego na smrt – protiv svega božanstvenog, ma u čemu da se ono projavi:

– protiv hrišćanske države, koja čuva moralni poredak u narodnom životu;

– protiv hrišćanske Crkve, koja nosi reč božanstvene Istine;

– protiv hrišćanske duše, koja u sve gušćoj tami sveta izbezumljenog bezakonjem drži luču božanstvenog učenja kao zvezdu vodilju.

„Antihristove preteče“ su uništile pravoslavnu Rusiju. Oni su izopačili i zaveli narod tuđim satanističkim idejama, usađujući ih svim mogućim nepravdama, dodvoravanjima, obmanama i krvlju, iskorenjujući iz narodne svesti pravdu Božiju.

I evo, pred našim očima odvija se gotovo poslednji strašni napad paklenih sila na ono, što još uvek čuva ostatke istinske božanstvene duhovnostn – na Rusku pravoslavnu crkvu. Progon Crkve je sada prikriven, ali je utoliko oštriji.

Upravo sada, kad je u čitavom svetu objavljena toliko željena „sloboda“, celokupan naš život pokazuje da je data jedna jedina sloboda – sloboda da se čini zlo, sloboda da se proliva krv, sloboda da se krade, sloboda da se javno i tajno ubijaju duše.

Mnoštvo satanističkih sekti, okultnih jeresi, kabalistika, teosofija, astrologija, hipnoza, kodiranje, meditacija, ekstrasenzorno dejstvovanje na čoveka, parapsihološki metodi „lečenja“ a u stvari sakaćenja ljudi, koje crkvena veronauka određuje kao magiju i čarobnjaštvo, našli su danas u našoj otadžbini svoje visoke pokrovitelje.

Sva sredstva masovnog informisanja prepuštena su rušilačkim silama, neprijateljski raspoloženim prema Pravoslavlju, koje teže da otruju čiste, živototvorne izvore pravoslavnog hrišćanskog učenja, da ih ocrne, oklevetaju i zbune.

Ne moramo ići daleko da bismo našli primere za to. Dugo pre 28. oktobra, sa svih krajeva naše otadžbine čuo se vapaj verujućih: „Zar sa televizijskih ekrana nije za taj dan obećan kraj sveta? Saopštite nam!“ Da, kako da se ne zbune, kad autoritativna državna štampa takođe upozorava na događaje koji će se zbiti 28. oktobra!

A reč božanstvene istine kaže: A o danu tome i o času niko ne zna, ni angeli nebeski, do Otac Moj Sam (Mt. 24; 36).

Ruski narod je odvratio uši od istine da bi verovao bajkama i Rusija je toga dana utihnula: svi su napregnuto iščekivali kako će se dalje razvijati događaji. Međutim, 28. oktobar je prošao. Već 29. oktobra, svi su odahnuli sa olakšanjem, još jednom se uverivši u ispravnost svog bezverja.

Ljudi, koji su ošamućeni posvedočenim lažima, neće nikad više poželeti da dođu u dodir sa istinama žive i delotvorne vere. Lažni učitelji i lažni proroci, koji su kupili slobodu da čine zlo protiv Rusije, završavaju svoje strašno delo ubijanja narodne duše.

Da, „tajna bezakonja“ završava sada svoje satansko delo. Svet očigledno oskudeva u Duhu Božijem, ali se zato veoma obogatio duhom zabluda.

Gledajte da se ne uplašite, jer treba sve to da se zbude, kaže istina – reč Božija (Mt. 24; 6). Ona nas upozorava na strašnu poslednju bitku do koje će doći, kada će ustati narod na narod i carstvo na carstvo (Mt. 24; 7).

To znači da narod Božiji – pravoslavni hrišćani, upisani u Knjigu života, koji pripadaju Carstvu Božijem, moraju povesti tu bitku s narodom bezakonja – bogoborcima i lažnim učiteljima, koji pripadaju carstvu tame. Narod Božiji će pobediti, jer će Gospod dahom Svojih usta pobiti bezakonike. Međutim, dok se to ne dogodi, treba da trpimo i da ispoljimo svoju vernost izabranju Božijem.

Danas ću svima nama ponoviti priziv našeg savremenog jerarha, mitropolita i starca Jovana Sankt-Peterburškog i Ladoškog, koji je u te teške dane za Rusiju i ruski narod odjeknuo po čitavom svetu: „Ustanimo, braćo! Budimo budni! Obucimo se u svetu revnost, odbacimo čamotinju i plašljivost. Dovedimo svoje živote u saglasnost sa spasonosnim veroučenjem Pravoslavne crkve.“

Gospod nas sada poziva da delamo na Njegovoj njivi, da ne bismo začuli Njegov osuđujući glas: Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih… Zato revnuj i pokaj se (Otkr. 3; 1516,19).

Pokajmo se zbog svog nerada i revnujmo na svetom delu Božijem – na preporodu Doma Presvete Bogorodice – pravoslavne Rusije!

Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena, da znate kao treba svakome odgovoriti (Kol. 4; 6). Amin.

Arhimandrit Jovan Krestjankin – Beseda na priču o sejaču

19. oktobra (1. novembra) 1992. godine