Mišljenje o knjizi Kuća sećanja i zaborava Filipa Davida

 

NIN-ova NAGRADA ZA FILIPA DAVIDA

Mišljenje o knjizi Kuća sećanja i zaborava Filipa Davida

 

Filip David - Kuća sećanja i zaborava
Filip David – Kuća sećanja i zaborava

 

Kada se NIN-ova nagrada dodeli, najveća pažnja bude okrenuta laureatu (biti pobednik je časno ali i medijski veoma zanimljivo) mada ima i pozitivnih primera kritike koji daju paralele svih knjiga koje uđu u uži izbor.

Ja ću ovog puta biti kao i većina jer sam, za sada, pročitala samo pobedničku knjigu, Kuća sećanja i zaborava Filipa Davida u izdanju Lagune. A to nije bilo slučajno. Privuklo me šuštanje nagrade, svakako, ona dodaje misterioznost, intrigantnost i doliva znatiželju. Ali imam običaj da okrenem poslednju koricu i pročitam marketinški sinopsis. I tu sam, već, bila ozbiljno zainteresovana jer me tematika itekako zanima.

U stvari, mogla bih reći da je Filip David posegao za nekoliko velikih tema koje mene lično zanimaju u poslednje vreme te mi je fascinantno kako su sve skupljene u jednoj knjizi i, priznajem, izbor je bio lak.

Roman nas uvodi u razmišljanje o prirodi zla i realnosti zamišljenih stvarnosti. Pritom, vreme koga se likovi sećaju je Drugi svetski rat, tačnije stradanje Jevreja u holokaustu.

Prvo bih istakla književni postupak Filipa Davida. Kuća sećanja i zaborava nije knjiga poetičnog jezika, lirike u prozi, nadmudrivanja sa rečima i brokatnim rečenicama no to ne umanjuje vrednost njenog stila. Naprotiv, autor svakodnevnim rečima koje teku glatko postavlja pitanja i servira moguće odgovore koje možemo shvatiti kao prave, razroke, žute ili zelene, ono što je najvažnije je da je to, naizgled već viđeno, uređeno razborito i glatko. Nema potrebe za dodavanjem kao ni za oduzimanjem. To umeju samo majstori.

Drugo i veoma važno je osećanje kada se knjiga završi i zaklopi. Kuća sećanja i zaborava vam dozvoljava da dođete do poslednje stranice ali ne dozvoljava vam da prestanete da razmišljate o njoj.

Zašto? Zato što nema čoveka na ovom svetu da se nije zapitao isto što i oni koji se holokausta na razne načine sećaju – šta je to zlo i odakle ono dolazi? Da li postoji nešto iznad svih empatija, shvatanja, plakanja i nadanja, nešto što je anarhistički gnevno i ljudožderno samo po sebi negde u kutku svemira ali toliko jako da crni srca ljudi? Da li oni koji su doživeli zlo na svojoj koži mogu da ga razumeju i da li da se uopšte upuštaju u to? Kako ne bi kad ih sećanja proganjaju? Pamćenje je strašnije od svakog zaborava, piše Filip David u Kući sećanja i zaborava. Ne samo da opterećuje dušu već izjeda i koru sveta. Mi koji ne zaboravimo (a kako možemo i da li smemo?) možemo unapred sebe da osudimo na još veću patnju jer ako pokušamo da rešimo gde se skriva to zlo koje sve okrene naopako možemo da naletimo  na nerazumevanje. Mi jesmo deo srca kosmosa ali nismo njegova glava i, jednostavno, ne možemo znati sve.

Jesu li crno i belo dva sveta ili jedan? Da li pamćenje uvek donosi veliki bol? Da li želimo da zaboravljamo ili, zapravo, moramo i šta ako ne umemo? Da li osećamo da bismo nešto tako izdali? To su pitanja koja proizilaze iz zapitanosti likova u romanu, onih koji su na razne načine preživeli skrivanja od Nacista progonitelja, onih koji su odbili da menjaju identitet, onih kojih kajanja razdiru, onih koji tumaraju živi u pokušaju da im mrtvi koje su izgubili oproste.

Duboko verujem da je otac junaka romana Alberta Vajsa bio u pravu kad je rekao da u nama samima, a i izvan nas, postoji još mnogo svetova u kojima nas naši progonitelji, ljudi ili zlodusi, ne mogu pronaći. Ključna reč je mnogi svetovi. Ne postoji samo jedna realnost. To moramo osetiti. I to je lek u pokušaju razumevanja nerazumljivog. Reči njegovog oca su, po mom mišljenju, podsvesno i podtekstno, odgovori.

Skrećem pažnju i na ovaj značajan citat: Trebalo bi izmisliti neki novi jezik, čist, neokaljan, koji bi imao jasnoću, dubinu, snagu, koji bi bio sposoban da izrazi prava osećanja. Takav jezik, precizan i snažan, predstavljao bi najjaču odbranu od zla.  Još jednom moram reći – verujem u to, verujem da će se ovo, ipak i po cenu ne znam čega, ali verujem da će se dogoditi. I mislim da su odgovori na zapitanosti o pustoši zla baš tu, u autorovim trebalo bi i samo zatvori oči. To ne znači predati se. Naprotiv, to znači pokrenuti se i stvarati zlatnu realnost, kako ko ume, biće dovoljno.

Ana Atanasković

www.anaatanaskovic.com

 

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.