Starac na nebu
Živeli deda i baba, i imali kolibu. Posadio deda zrno boba, a baba zrno graha ispod stola. Zrno graha je pokljucala kokoška, a bob je izrastao do samoga stola.
Podigli su sto, ali on je rastao sve više, skinuli su brvna, krov, a on raste li, raste — dok nije porastao do samoga neba. Deda poče da se penje na nebo; peo se, peo, kad tamo — koliba, a zidovi joj od palačinki, klupe od po , gače, peć od sira, a sva namazana maslom. On navali da jede, najede se i leže na peć da se odmori.
Dodoše dvanaest sestara — koza. Jedna ima jedno oko, druga dva, treća tri i tako redom; a u poslednje — dvanaest. Primetivši da im je neko probao kolibu, popraviše je i odoše, a jednooku ostaviše da je čuva.
Drugog dana deda opet ode tamo, spazi jednooku i poče da joj govori: »Spavaj, okance, spavaj!«
Koza zaspa, a on se najede i ode. Sledećeg dana stražarila je dvooka, zatim trooka, i tako redom. Deda im je govorio: »Spavaj, okance, spavaj drugo, spavaj treće!« — i tako dalje.
Ali kod dvanaeste koze deda je pogrešio, spomenuo je samo jedanaestoro očiju; koza ga je ugledala dvanaestim i uhvatila.