Sumo rvanje i češki sumo rvač Takanoyama Shuntarō

EVROPSKI SUMO RVAČ

Češki sumo rvač Pavel Bojar ipak nije jedini evropljanin koji se bori kao sumo borac. Ima u japanskom sumo rvanju dosta stranaca, iz Amerike, Gruzije, Havaja

Takanoyama Shuntarō (rođen 21. februаrа 1983 kаo Pаvel Bojаr) je bivši sumo rvаč iz Prаgа, Češkа Republikа. On je prvi čovek iz Češke koji se pridružio ovom profesionаlnom sportu u Jаpаnu. Bio je karakterističan sumo borac po tome što nije bio preterano težak, imao je atletsku gradju i pored male mase uspevao je da pobedi u nekim borbama druge sumo rvače, zahvaljujući velikoj snazi, brzini i veštini.

Sumo rvanje i češki rvač Takanoyama Shuntarō

Sumo rvanje i Takanoyama Shuntarō (levo na slici) u ringu

Karijeru u Japanu kao borac je započeo 2001 godine kao junior, da bi nastavio rad i borbe u trećoj ligi sumo rvača, da bi tek 2011 uspeo da se plasira u prvu ligu profesionalnih boraca.

Inače, Češka Republika je poznata po tome da je u njoj ovaj japanski sport popularan i da ima 10 klubova i preko 600 boraca. Pavel Bojar je prvo bio džudista a onda se zainteresovao za japanski sumo i uz veliki rad napredovao do skoro samog vrha ove veštine.

Povukao se 24. jula 2014. godine iz borbi.

Sumo rvanje (相撲) se prvi put spominje u jednom zapisu iz 712. godine, koji opisuje kako je vlasništvo nad japanskim ostrvima odlučeno između bogova Takemikazuči i Takeminakata u rvačkoj borbi. Nihonšoki (hronike Japana u pojedinačnim zapisima) iz 720. godine datira prvu borbu između smrtnika u godini 23. p. n. e. Jedan čovek po imenu Sukune je na poziv cara Suinina u rvačkoj borbi porazio i ubio siledžiju Kehaua i tako postao otac sumo rvanja. U stvarnosti su mnoge borbe čak i u srednjovekovnom Japanu tek završavale sa smrću jednog od učesnika.

Nestankom carske centralističke vlasti, ceremorijalni dvorski sumo gubi na važnosti; a u ratničko doba Kamakura nekada ceremorijalno rvanje postaje deo ratničkog treninga pod šogunatom. Od samuraja se je očekivalo da se usavršavaju u ovoj veštini (počeci džijudžicu ?). Ali sumo je s vremenom prestao da bude isključivo vojnička veština/tajna, i postao je zabava za mase a sponzori su obično bili dajmijo (kao kod nas vojvoda ili župan). Sumo rvači, pobednici koji su su se borili za naklonjenost nekog velikaša su bogato nagrađivani i čak podizani u status samuraja.

Veliki ljubitelj i mecena sumo rvanja Oda Nobunaga je u februaru 1578. organizovao sumo takmičenje na kome je učestvovalo čak 1.500 sumo rvača. Da borci ne bi smetali jedni drugima izumeli su okrugle ringove. Sumatori (Dohuo) je bio rođen i razvijao se do 18. stoleća u današnju formu.

Pošto je je sumo u ovo doba postao masovna ulična tučnjava i smetnja u svakodnevnom životu, posebno u Eduu (današnji Tokio), bio je na kratko zabranjen. Godine 1684. je opet dozvoljen ali samo na posedima manastira kako je to običaj bio u Kjotu i Osaki. U ovom periodu je razvijena i jedinstvena sumo organizacija koja se je sastojala isključivo iz profesionalnih boraca. Ali pošto je 1868. ukinut feudalni sistem, sumo veština je izgubila svoje najvažnije sponzore i zbog prozapadnjačke orijentacije zemlje, sumo postaje nešto nazadno, nešto čega se trebalo stideti… Uz sve te nedaće i sumo savez se raspao na više međusobno posvađanih frakcija … Prava je sreća da je car Mejdži 1884. godine organizovao veliki sumo turnir, ubrzo posle toga je sumo povratio svoj stari ugled i popularnost, ali tome je najverovatnije pomogao novonastali nacionalizam usled uspešnih vojnih kampanja protiv Koreje i Kine.

Za razliku od ostalih azijskih sportova u sumo rvanju se rangovi stiču i gube svaka dva do tri meseca ukoliko rvač ne pokaže da je zadržao svoju formu, za razliku od npr. karate-a u kojem se zvanja/rangovi stiču na jedinstvenim polaganjima i koja se retko kada oduzimaju, pa čak i ako se borac mizerno predstavi na turniru.