ZAVERA TAJNIH JEVREJSKIH DRUŠTAVA
Kako je engleski političar i jevrejin Bendžamin Dizraeli opisivao kako jevrejski bankari i jevreji kao izabran narod kroz tajna društva vladaju svetom. Šta je istina a šta fikcija?
BENDŽAMIN DIZRAELI (1804 – 1881), čiji je glavni životni interes bio karijera u svojstvu lorda Bikonsfilda, isticao se dvema stvarima: božjim darom koji mi danas banalno zovemo srećom, a koji su u druga vremena obožavali pod imenom boginje Fortune i, drugo, mnogo prisnijom i čudnovatijom vezom sa Fortunom nego što se može objasniti, velikom bezbrižnom nevinošću duha i maštovitošću koje nas sprečavaju da tog čoveka svrstamo u karijeriste, iako on nikada ni na šta osim na karijeru nije ozbiljno mislio. Njegova bezazlenost naterala ga je da shvati kako bi bilo glupo osećati se déclassé i koliko bi bilo uzbudljivije njemu i drugima, koliko korisnije za njegovu karijeru, da naglasi činjenicu da je Jevrejin “drugačijim oblačenjem, čudnim češljanjem i nastranim ponašanjem i govorom”.
Bendžamin Dizraeli
Starao se mnogo strasnije i besramnije da ga prime u visoko i najviše društvo nego ijedan drugi jevrejski intelektualac; ali on je jedini od njih otkrio tajnu kako da sačuva sreću, to prirodno čudo parije i od početka je znao da čovek nikada ne treba da se savija da bi se “popeo od visokog do najvišeg”.
On je igrao političku igru kao glumac u pozorišnoj predstavi, samo što je svoju ulogu igrao tako dobro da je i samoga sebe uverio. Njegov život i njegova karijera su kao bajka u kojoj on nastupa kao princ koji nudi tužni cvet romantičara, sada jagorčevinu imperijalističke Engleske, svojoj princezi, engleskoj kraljici. Britanski kolonijalni poduhvat bio je čarobna zemlja u kojoj sunce nikada ne zalazi, a njegova prestonica misteriozni azijatski Delhi kuda je princ hteo da pobegne sa svojom princezom iz maglovitog prozaičnog Londona. To je možda budalasto i detinjasto, ali kada žena piše mužu kao što je ledi Bikonsfild pisala svome: “Znaš da si se mnome oženio zbog novca, a ja znam da kad bi to opet morao da učiniš, uradio bi to iz ljubavi”, čovek zanemi pred srećom koja izgleda kao da se protivi svim pravilima. Evo nekoga ko je krenuo da proda dušu đavolu, ali đavo nije hteo njegovu dušu i bogovi su mu dali svu ovozemaljsku sreću.
Bendžamin Dizraeli potiče iz potpuno asimilovane porodice; njegov otac, prosvećeni džentlmen, krstio je sina jer je želeo da ovaj ima mogućnosti običnog smrtnika. On je imao malo veza sa jevrejskim društvom i nije ništa znao o jevrejskoj religiji ili običajima. Jevrejstvo je od početka bilo činjenica porekla kojom je smeo slobodno da se krasi, bez zapreka stvarnog znanja. Zato je on nekako gledao na tu činjenicu veoma slično kao što bi na svoje poreklo gledao nejevrejin. Shvatio je mnogo jasnije od ostalih Jevreja da to što si Jevrejin može isto tako biti prednost kao i hendikep. I pošto je za razliku od svog jednostavnog i skromnog oca želeo da postane samo običan smrtnik i samo da se “istakne iznad svih svojih savremenika”, počeo je da oblikuje svoj “maslinasti ten i kao ugalj crne oči” sve dok nije postao, “sa moćnom kupolom svog čela – koja, dakako nije bila hrišćanski hram – različit od bilo kog živog stvora koga ste ikada sreli”. Instinktivno je znao da sve zavisi od “razlike između njega i običnih smrtnika”, od naglašavanja njegove srećne “neobičnosti”.
Sve ovo pokazuje izuzetno razumevanje društva i njegovih pravila. Značajno je da je baš Bendžamin Dizraeli rekao: “Što je zločin u mnoštvu, samo je porok među nekolicinom” – što je možda najdublji uvid u sam princip po kome se odvija lagani i podmukao pad društva devetnaestog veka na dno gomile i u podzemni moral. Pošto je on znao ovo pravilo, znao je takođe da Jevreji nigde ne bi imali bolje šanse nego u krugovima koji pretenduju da budu ekskluzivni i da ih diskriminišu; jer, budući da su ti krugovi nekolicine, zajedno sa mnoštvom, mislili o jevrejstvu kao o zločinu, taj “zločin” bi mogao u svakom trenutku da se pretvori u privlačni “porok”.
Dizraelijevo potenciranje egzotičnosti, neobičnosti, misterioznosti, magije i moći koja se crpe iz tajnih izvora, ispravno je ciljalo na tu sklonost u društvu. A njegova virtuoznost u društvenoj igri navela ga je da izabere konzervativnu partiju, da osvoji mesto u Parlamentu, položaj premijera, i na kraju, što nije najmanje značajno, trajno divljenje društva i kraljičino prijateljstvo.
Jedan od razloga tog uspeha je bila iskrenost njegove igre. Utisak koji je ostavio na svoje nepristrasnije savremenike bio je čudna mešavina glume i “apsolutne iskrenosti i otvorenosti”. Ovo je mogao postići samo iskrenom bezazlenošću, a nju je delimično dugovao vaspitanju iz koga je bio isključen svaki posebni jevrejski uticaj. Ali Bendžamin Dizraeli je svoju čistu savest dugovao i činjenici da je rođen kao Englez. Engleska nije upoznala jevrejske mase i jevrejsko siromaštvo, jer ih je primila vekovima posle proterivanja iz Srednje Azije; portugalski Jevreji koji su se nastanili u Engleskoj u osamnaestom veku bili su bogati i obrazovani. Sve do kraja devetnaestog veka, kada su pogromi u Rusiji pokrenuli savremena jevrejska iseljenja, jevrejsko siromaštvo a sa njim razlika između jevrejskih masa i njihove bogate sabraće nije ušlo u London.
U Dizraelijevo vreme jevrejsko pitanje je bilo sasvim nepoznato, jer su u Engleskoj živeli samo Jevreji dobrodošli državi. Drugim rečima, “izuzetni Jevreji” nisu bili tako svesni svoje izuzetnosti kao njihova kontinentalna braća. Kada je Dizraeli prezreo “štetnu doktrinu modernog vremena, prirodnu jednakost ljudi”, on je svesno sledio korake Berka koji je “više voleo prava Engleza nego Prava čoveka”, ali je ignorisao stvarnu situaciju u kojoj su privilegije za nekolicinu zamenjene pravima za sve. On toliko nije poznavao stvarne prilike jevrejskog naroda i bio je tako uveren u “uticaj jevrejske rase na moderne zajednice” da je iskreno tražio da Jevreji “prime svu čast i naklonost severnih i zapadnih rasa, a u civilizovanim i prefinjenim narodima trebalo bi da postoji mnoštvo njih koji očaravaju javni ukus i podižu javno raspoloženje”. Pošto se politički uticaj Jevreja u Engleskoj koncentrisao oko engleske grane Rotšildovih, osetio se on veoma ponosnim zbog Rotšildove pomoći u Napoleonovom porazu i nije video nikakav razlog zašto se u svojim političkim stavovima ne bi otvoreno predstavljao kao Jevrejin. Kao pokršteni Jevrejin on naravno nije nikada bio zvanični predstavnik ijedne jevrejske zajednice, ali ne može se poreći da je on bio jedini Jevrejin iz svoje vrste i iz svoga veka koji je pokušao, koliko je umeo, da jevrejski narod politički zastupa.
Bendžamin Dizraeli, koji nije nikada poricao “da (je) osnovna činjenica o njemu to da je Jevrejin”, divio se svemu jevrejskom, i to se divljenje moglo meriti jedino sa njegovim neznanjem. Mešavina ponosa i neznanja o tim stvarima bila je, svakako, karakteristika svih novoasimilovanih Jevreja. Velika razlika bila je u tome što je Dizraeli znao još manje o jevrejskoj prošlosti i sadašnjosti i zato se usuđivao da otvoreno govori ono što su drugi izneverili u polusvesnom mraku obrazaca ponašanja koje su diktirali strah i arogancija.
BioRelax biljne kapi za smirenje i nesanicu – biljni lek za slabe živce
Politički rezultat Dizraelijeve sposobnosti da meri jevrejske mogućnosti prema političkim aspiracijama običnih ljudi bio je ozbiljniji; on je skoro automatski stvorio skup teorija o jevrejskom uticaju i o organizovanosti, koje obično nalazimo u oštrijim formama antisemitizma. Pre svega, on je o sebi mislio kao o “izabranom čoveku izabrane rase”. Šta je bolji dokaz od njegove karijere: Jevrejin bez imena i bogatstva, kome je pomoglo samo nekoliko jevrejskih bankara, dospeo je do položaja prvog čoveka Engleske; jedan od najneomiljenijih ljudi Parlamenta postao je premijer i stekao iskrenu popularnost među onima koji su ga dugo “gledali kao šarlatana i tretirali kao pariju”. Politički uspeh ga nikada nije zadovoljavao. Bilo je teže i važnije biti primljen u londonsko društvo nego osvojiti Donji dom, bio je svakako veći trijumf biti izabran za člana Grijonovog dajning kluba – odabrane koterije koja je po običaju izdizala političare obe partije, ali iz koje su oni sa društvenom manom bili rigorozno isključeni” – nego postati ministar Njenog veličanstva. Očaravajuće neočekivan vrhunac svih ovih slatkih pobeda bilo je iskreno kraljičino prijateljstvo, jer, ako je monarhija u Engleskoj izgubila najveći broj svojih prerogativa u strogo kontrolisanoj ustavnoj nacionalnoj državi, zadobila je i zadržala neosporni primat u engleskom društvu. Prilikom procenjivanja veličine Dizraelijevog trijumfa treba se setiti da je lord Robert Sesil, jedan od njegovih istaknutih kolega u konzervativnoj partiji, oko 1850. godine još uvek mogao da opravda naročito oštar napad tvrdeći da on samo “glasno iskazuje ono što svi govore privatno o Dizraeliju, a niko neće javno da kaže”. Dizraelijeva najveća pobeda bila je što niko privatno nije govorio ono što mu ne bi laskalo ili bi mu se dopalo da je bilo javno rečeno. Upravo taj jedinstveni uspon do iskrene popularnosti Dizraeli je postigao kroz politiku da vidi samo prednosti i zagovara samo privilegije u tome što je rođen kao Jevrejin.
Deo Dizraelijeve sreće je činjenica da je on uvek bio u skladu sa svojim vremenom i da su ga zbog toga njegovi brojni biografi razumeli potpunije nego što je bio slučaj sa većinom velikih ljudi. On je bio otelovljenje ambicije, te moćne strasti koja se razvila u veku koji naizgled nije dopuštao nikakva odvajanja i razlike. U svakom slučaju, Karlajl, koji je tumačio celu svetsku istoriju prema idealu junaka devetnaestog veka, očigledno je pogrešio kada je odbio titulu iz Dizraelijevih ruku. Nijedan čovek među Karlajlovim savremenicima nije Karlajlovim herojima odgovarao tako dobro kao Dizraeli, sa svojim konceptom veličine kao takve, bez ikakvih spoljnih dostignuća; nijedan čovek nije tako tačno ispunjavao zahteve kasnog devetnaestog veka za genijem od krvi i mesa kao ovaj šarlatan koji je svoju ulogu ozbiljno shvatio i igrao veliku ulogu Velikog čoveka sa iskrenom naivnošću i neodoljivo, prikazujući fantastične trikove i zabavljač ke veštine. Političari su se zaljubili u šarlatana koji je dosadne poslovne transakcije preobraćao u snove sa orijentalnim ukusom; a kad je društvo u Dizraelijevim promućurnim poslovima osetilo aromu crne magije, “moćni čarobnjak” je već zadobio srce svog vremena.
Dizraelijeva ambicija da se odvoji od smrtnika i njegova čežnja za aristokratskim društvom bila je tipična u srednjoj klasi njegovog vremena i zemlje. Ni politički razlozi niti ekonomski motivi, već snaga njegove društvene ambicije naterala ga je da se pridruži konzervativnoj partiji i da sledi politiku koja će uvek “birati vigovce za neprijatelje i radikale za saveznike”. Ni u jednoj evropskoj zemlji srednja klasa nije postigla dovoljno samopoštovanja da uskladi svoju inteligenciju sa društvenim statusom, tako da je aristokratija mogla i dalje da diktira društvenu hijerarhiju i onda kad je već izgubila sav politički značaj. Nesrećni nemački filistar otkrio je svoju “urođenu ličnost” u očajničkoj borbi protiv kastinske arogancije izrasle iz pada plemstva i iz neophodnosti zaštite plemićkih titula od buržoaskog novca. Maglovite krvne teorije i striktna kontrola brakova više su skorašnje pojave u istoriji evropske aristokratije. Dizraeli je mnogo bolje od nemačkih filistara znao šta je potrebno da bi se zadovoljili zahtevi aristokratije. Svi pokušaji buržoazije da stekne društveni status nisu bili ubedljivi za arogantnu aristokratiju, jer se buržuazija uzdala u ličnosti a manjkao joj je najvažniji element kastinskog uverenja, ponos na privilegije bez ličnog napora i zasluge, stečene samim plemenitim rođenjem.
“Rođena ličnost” nije nikada mogla da porekne da njen razvoj zahteva obrazovanje i poseban napor ličnosti. Kada je Dizraeli “okupio ponos rase da se suprotstavi ponosu kaste”, on je znao da društveni položaj Jevreja, ma šta drugo da se o njima može reći, zavisi na kraju samo od činjenice rođenja, a ne od dostignuća.
Bendžamin Dizraeli je otišao i korak dalje. Znao je da je aristokratija, koja je iz godine u godinu morala da gleda kako priličan broj bogatih ljudi srednje klase kupuje titule, uzdrmana vrlo ozbiljnom sumnjom u sopstvenu vrednost. On je aristokratiju porazio u njenoj igri koristeći svoju prilično trivijalnu i popularnu maštu da smelo prikaže kako su Englezi “nastali od skorojevićske i hibridne rase, dok je on sam potekao od najčistije krvi u Evropi”, kako je “život britanskog pêra uglavnom regulisan arapskim zakonima i sirijskim običajima”, kako je “Jevrejka kraljica neba” ili da “cvet jevrejske rase čak i sada sedi s desne strane Gospoda boga Savaota.” I kada je konačno napisao “da više zapravo nema aristokratije u Engleskoj, jer je superiornost animalnog čoveka suštinski kvalitet aristokratije,” on je zapravo dotakao najslabiju tačku modernih aristokratskih teorija rase, koja će kasnije biti polazna tačka za buržoaziju i rasne stavove skorojevića.
Judaizam i pripadnost jevrejskom narodu su se tek među asimilovanim Jevrejima izrodili u puku činjenicu o rođenju. Izvorno, to je značilo posebnu religiju, posebnu nacionalnost, zajednička posebna sećanja i posebne nade i, čak među privilegovanim Jevrejima, bar određene ekonomske prednosti. Sekularizacija i asimilacija jevrejske inteligencije promenile su samosvest i samotumačenje na takav način da ništa nije ostalo od starih sećanja i nada osim uverenja o pripadnosti izabranom narodu. Dizraeli, iako svakako nije bio jedini “izuzetni Jevrejin” koji je verovao u sopstvenu izabranost ne verujući pri tom u Njega koji izabira i odbacuje, jedini je stvorio potpuno razvijenu rasnu doktrinu iz tog praznog koncepta istorijske misije. Bio je spreman da izjavi da semitski prinicip “predstavlja sve ono što je duhovno u našoj prirodi”, da “nestalnost istorije ima svoje glavno rešenje – sve je rasa”, što je “ključ za istoriju” bez obzira na “jezik i religiju”, jer “ima samo jedna stvar koja čini rasu, a to je krv” i ima samo jedna aristokratija, “prirodna aristokratija” koja se sastoji od “čiste rase prvorazredne organizacije”.
Ne treba da se naglašava koliko je bliska veza između ovoga i modernijih rasnih ideologija, a Dizraelijevo otkriće je još jedan dokaz kako one dobro služe za suzbijanje osećanja društvene inferiornosti. Jer iako su rasne doktrine konačno služile autentičnim i neposredno političkim svrhama, ipak je tačno da veliki deo njihove primenljivosti i ubedljivosti leži u činjenici da su svakome pomogle da se oseća aristokratom po rođenju. To što ti novoizabrani nisu pripadali eliti, izabranoj manjini – što je, ipak, po pravu i položaju ponos plemića – već su morali da dele izabranost sa sve većom masom, nije bitno naškodilo doktrini, jer oni koji nisu pripadali izabranoj rasi rasli su brojno u istoj proporciji.
Dizraelijeve rasne doktrine, međutim, bile su isto toliko rezultat njegovog izuzetnog uvida u društvena pravila koliko posebne sekularizacije asimilovanih Jevreja. Jevrejska inteligencija nije samo bila uhvaćena u opšti proces sekularizacije, koji je u devetnaestom veku već izgubio revolucionarnu privlačnost prosvetiteljstva zajedno sa poverenjem u nezavisno i samopouzdano čovečanstvo već je ostala nezaštićena pred preobražajem ranije iskrenih religioznih ubeđenja u praznoverice. Jevrejska inteligencija je isto tako bila izložena uticajima jevrejskih reformatora koji su hteli da promene nacionalnu religiju u veroispovest. Da bi to uradili, morali su da preobraze dva osnovna elementa jevrejske pobožnosti – mesijansku nadu i veru u izabranost Izraela, pa su iz jevrejskih molitvenika brisali vizije konačnog obnavljanja Ciona, zajedno sa pobožnim predskazanjem sudnjeg dana kada će nestati podvajanje jevrejskog naroda od drugih naroda na Zemlji. Bez mesijanske nade, ideja o izabranosti je značila večnu podvojenost; bez vere u izabranost koja je opterećivala jedan poseban narod iskupljenjem sveta, mesijanska nada je isparila u magloviti oblak opšte filantropije i univerzalizma koji su postali tako karakteristični za specifično jevrejski politički entuzijazam.
Najkobniji element u jevrejskoj sekularizaciji je bilo to što je koncept izabranosti odvojen od mesijanske nade, dok su u jevrejskoj religiji ta dva elementa bila dva vida božjeg plana iskupljenja čovečanstva. Bez mesijanske nade rasla je naklonost prema krajnjim rešenjima političkih problema koji nisu nameravali ništa manje nego da uspostave raj na Zemlji. Bez vere u izabranost od Boga raslo je to fantastično uobraženje, koje su podjednako delili Jevreji-nevernici i nejevreji, da su Jevreji po prirodi inteligentniji, bolji, zdraviji, sposobniji da opstanu – motor istorije i so zemlje. Entuzijastični jevrejski intelektualac koji sanjari o raju na Zemlji, tako siguran da je rasterećen svih nacionalnih veza i predrasuda, bio je zapravo udaljeniji od političke realnosti nego njegovi očevi koji su se molili za Mesijin dolazak i za povratak naroda u Palestinu. Asimilacionisti, s druge strane, koji su bez ikakve entuzijastičke nade ubeđivali sebe da su oni so zemlje, bili su mnogo uspešnije odeljeni od nacija tom bezvernom idejom da su njihovi očevi stali u odbranu zakona koji je, kako se redovno verovalo, delio Izrael od nejevreja, ali će biti uništen kad dođe Mesijino vreme. To je bila zamisao “izuzetnih Jevreja”, koji su bili isuviše prosvećeni da veruju u Boga a, na podlozi svoje svuda izuzetne pozicije, dovoljno praznoverni da veruju u sebe, što je zapravo razbilo čvrste spone pobožne nade koje su povezivale Izrael sa ostatkom čovečanstva.
Time je na kraju sekularizacija proizvela onaj paradoks, tako presudan za psihologiju modernih Jevreja, kojim je verska asimilacija – uništavajući nacionalnu svest, pretvarajući nacionalnu religiju u veroispovest i izlazeći u susret poluomraženim i dvosmislenim zahtevima države i društva kroz isto tako dvosmislene zamisli i psihološke trikove – pobudila vrlo realan jevrejski šovinizam, ako pod šovinizmom razumemo izopačeni nacionalizam u kome (kako kaže Česterton) “sama ličnost treba da bude predmet obožavanja; ličnost je svoj sopstveni ideal, čak svoj sopstveni idol”. Stari religiozni koncept izabranosti od tada više nije bio suština judaizma, umesto toga je postao suština jevrejstva.
Taj paradoks je našao svoje najmoćnije, očaravajuće otelovljenje u Dizraeliju. On je bio engleski imperijalista i jevrejski šovinista; no nije teško naći opravdanje za šovinizam koji je bio više igra fantazije, jer, najzad, “Engleska je bila Izrael njegove fantazije”; i isto tako nije teško naći opravdanje za njegov engleski imperijalizam, koji je imao veoma malo zajedničkog sa samovoljnom odlučnošću ekspanzije radi ekspanzije, jer on, najzad, “nikada nije bio pravi Englez i na to je bio ponosan”. Kada se sve ove kontradikcije, koje jasno pokazuju da moćni čarobnjak sebe nikada nije uzimao baš ozbiljno i da je uvek glumio da bi pridobio društvo i stekao popularnost, dodaju njegovom jedinstvenom šarmu, one uvode u njegovo ponašanje element šarlatanskog entuzijazma i sanjarenja, što ga čini sasvim drugačijim od njegovih imperijalističkih sledbenika. Imao je dosta sreće da sanja i glumi u vreme kada Mančester i biznismeni još nisu preuzeli imperijalni san, već su se oštro i žestoko protivili “kolonijalnoj avanturi”.
Njegova praznoverna nada u krv i rasu – u koju je on umešao stara romantična narodna verovanja o moćnoj, natprirodnoj vezi između zlata i krvi – nije ni sumnjala da su pokolji mogući u Africi, Aziji ili samoj Evropi. On je počeo kao ne mnogo talentovan pisac i ostao je intelektualac koji je slučajno postao član Parlamenta, vođa svoje partije, premijer i prijatelj engleske kraljice.
Dizraelijevo shvatanje uloge Jevreja u politici datira od vremena kad je on bio samo pisac i još nije započeo političku karijeru. Tako njegove ideje nisu bile rezultat stvarnog iskustva, ali se on njih i kasnije, celog života držao sa velikom postojanošću.
U prvom romanu Alroy (1833), Dizraeli je razvio plan za jevrejsko carstvo u kome bi Jevreji vladali kao strogo odvojena klasa. Roman pokazuje uticaj tadašnjih iluzija o mogućnostima da Jevreji osvoje vlast, i neznanje mladog autora o stvarnim uslovima za dolazak na vlast u njegovom vremenu. Jedanaest godina kasnije političko iskustvo u Parlamentu i blizak odnos sa istaknutim ljudima naučili su Dizraelija da su “ciljevi Jevreja, ma kakvi bili ranije, u njegovo vreme daleko od zahteva za političkom nacionalnošću u bilo kom obliku.” U novom romanu Coningsby, napustio je san o jevrejskom carstvu i razvio fantastičnu shemu prema kojoj jevrejski novac dominira usponom i padom dvorova i carstava i nadmoćno vlada u diplomatiji. Nikad u životu nije se odrekao ovog drugog shvatanja tajnog i tajanstvenog uticaja izabranih ljudi izabrane rase, kojim je zamenio raniji san o javno konstituisanoj, misterioznoj kasti vladara. To je postalo stožer njegove političke filozofije. Nasuprot njegovim mnogopoštovanim jevrejskim bankarima koji su davali zajmove vladama i zarađivali proviziju, Bendžamin Dizraeli je na celu stvar gledao sa autsajderskim neshvatanjem da su takve mogućnosti koje pruža vlast svakodnavno u rukama ljudi koji nemaju ambiciju da zadobiju vlast. Nije mogao da razume da je bankar Jevrejin čak manje zainteresovan za politiku od njegovih nejevrejskih kolega; za Dizraelija je bilo jasno da je jevrejsko bogatstvo samo sredstvo za jevrejsku politiku. Što je više saznavao o jevrejskoj bankarskoj organizaciji koja dobro funkcioniše u poslovima biznisa i o njihovoj međunarodnoj razmeni novosti i informacija, bivao je uvereniji da ima posla sa nečim što nalikuje tajnom društvu koje drži sudbinu sveta u svojim rukama, a da to niko ne zna.
BioLaksativ biljne kapi za čišćenje creva i zatvor stolice
Dobro je poznato da je verovanje u jevrejsku zaveru koju složno gaji neko tajno društvo, bilo od velike propagandne vrednosti za publicitet antisemitizma i da je daleko premašilo sva tradicionalna evropska praznoverja o ritualnim ubistvima i trovanju bunara. Od velikog je značaja što je Bendžamin Dizraeli, u potpuno suprotne svrhe i u vreme kad niko nije ozbiljno mislio o tajnim društvima, došao do istovetnih zaključaka, jer je to jasno pokazalo do kog su stepena te izmišljotine zavisile od socijalnih motiva i nezadovoljstava i kako one objašnjavaju događaje ili političke i ekonomske radnje na mnogo prihvatljiviji način nego mnogo trivijalnija istina. U Dizraelijevim očima, kao i u očima mnogo manje poznatih i uvaženih šarlatana posle njega, cela politička igra se igrala među tajnim društvima. Ne samo Jevreji, već svaka druga grupa čiji uticaj nije bio politički organizovan ili koja je bila u opoziciji prema celom društvenom i političkom sistemu, postajala je za njega zakulisna sila. Mislio je 1863. da se osvedočio o “borbi između tajnih društava i evropskih milionera; Rotšild je do sada pobeđivao,” ali i da “prirodnu jednakost među ljudima i ukidanje imovine proklamuju tajna društva”; čak i 1870. on je mogao ozbiljno da govori o snagama “ispod površine” i da iskreno veruje da “tajna društva i njihovi međunarodni pokretači, Rimska crkva i njene izjave i metode, koji predstavljaju večni sukob između nauke i vere”, rade na tome da odrede pravac ljudske istorije.
Dizraelijeva neverovatna naivnost navela ga je da poveže sve te “tajne” snage sa Jevrejima. “Prvi jezuiti bili su Jevreji; onu misterioznu rusku diplomatiju koja uznemirava celu Evropu organizuju i uglavnom nose Jevreji; ona tajna revolucija koja se u ovom trenutku sprema u Nemačkoj a koja će u stvari biti druga i veća reformacija … potpuno se razvila pod okriljem Jevreja”, “ljudi jevrejske rase nalaze se na čelu svake (komunističke i socijalističke) grupe. Božji ljudi sarađuju sa ateistima; najspretniji zgrtači poseda ulaze u savez sa komunistima, čudna i izabrana rasa dodiruje ruke šljama i nižih kasta Evrope! I sve zbog toga što žele da unište nezahvalno hrišćanstvo koje im duguje čak i ime a čiju tiraniju više ne mogu da izdrže.”
U Dizraelijevoj fantaziji svet je postao jevrejski.
U toj čudnoj iluziji je bio anticipiran čak i onaj najingeniozniji od Hitlerovih reklamnih trikova, lozinka tajnog saveza između jevrejskih kapitalista i jevrejskih socijalista. I ne može se poreći da je cela shema, tako maštovita i fantastična, imala sopstvenu logiku. Kada se pođe, kao što je Bendžamin Dizraeli radio, od tvrdnje da jevrejski milioneri kroje jevrejsku politiku, kad se uzmu u ozbir uvrede koje su Jevreji vekovima trpeli (što je bilo dosta realno, ali ipak glupo preterivanje jevrejske apologetske propagande), kada se vide česti primeri kako je sin jevrejskog milionera postao vođa radničkog pokreta, a zna se iz iskustva kako su tesno spletene jevrejske porodične veze bile pravilo, Dizraelijeva slika proračunate osvete nad hrišćanskim narodom nije tako neverovatna. Istina je, naravno, bila da sinovi jevrejskih milionera naginju ka levičarskim pokretima upravo zato što njihovi očevi bankari nisu nikada došli u otvoreni klasni sukob sa radnicima. Njima je zato potpuno nedostajala ona klasna svest koju je imao sin svake obične buržoaske porodice kao nešto sasvim prozaično, dok, s druge strane, i upravo iz istih razloga, radnici nisu gajili ona otvorena ili skrivena antisemitska osećanja koja je svaka druga klasa pokazivala prema Jevrejima kao nešto sasvim razumljivo. Očigledno su levičarski pokreti u svim zemljama nudili jedinu istinsku mogućnost za asimilaciju.
Dizraelijeva postojana naklonost prema tumačenju politike kroz tajna društva zasnivala se na iskustvima koja su kasnije pridobila mnoge manje ugledne evropske intelektualce. Njegovo osnovno iskustvo govorilo je da je mnogo teže izboriti mesto u engleskom društvu nego mesto u Parlamentu. Englesko društvo se u njegovo vreme okupljalo u elegantnim klubovima koji nisu bili partijski opredeljeni. Klubovi, iako su bili izuzetno važni u formiranju političke elite, izbegli su javnoj kontroli. Autsajderu su oni morali zaista izgledati tajanstveni. Bili su tajni utoliko što u njih nije mogao svako da bude primljen. Postajali su tajanstveni jedino kad bi članovi drugih klasa zatražili da budu primljeni i bili ili odbijani ili prihvaćeni posle preteranih, nepredvidivih, naizgled iracionalnih teškoća. Nema sumnje da nikakva politička čast ne može da zameni trijumf koje intimno udruženje privilegovanih može da dâ. Dizraelijeve ambicije, što je dosta značajno, nisu se smanjile čak ni pred kraj njegovog života, kada je pretrpeo nekoliko političkih poraza, jer je on ostao “najjača figura koja je komandovala londonskim društvom”.
U svojoj naivnoj uverenosti u vrhunsku važnost tajnih društava, Bendžamin Dizraeli je bio prethodnica onih novih društvenih slojeva koji, rođeni van okvira društva, nikada nisu mogli tačno da razumeju njegova pravila. Našli su se u stanju stvari gde se razlika između društva i politike stalno brisala i gde je, uprkos naizgled haotičnim uslovima, isti uski klasni interes uvek pobeđivao. Autsajder nije mogao a da ne zaključi da je tako izuzetne rezultate postigla svesno osnovana institucija sa konačnim ciljevima. I tačno je da je cela ta društvena igra tražila samo odlučnu političku volju da njenu napola svesnu igru interesa i suštinski nesvrhovitih mahinacija preobrazi u određenu politiku. To se na kratko dogodilo u Francuskoj za vreme Drajfusove afere i ponovo u Nemačkoj u deceniji pre Hitlerovog dolaska na vlast.
Bendžamin Dizraeli, međutim, nije stajao samo izvan engleskog, već i izvan jevrejskog društva takođe. On je malo znao o mentalitetu jevrejskih bankara kojima se tako duboko divio i bio bi zaista razočaran da je shvatio da ti “izuzetni Jevreji”, mada izuzeti iz buržoaskog društva (oni nikada nisu stvarno pokušali da budu primljeni), dele njegov glavni politički princip: koncentrisanje političke aktivnosti oko zaštite poseda i profita. Dizraeli je u njima video, i time bio impresioniran, samo grupu bez spoljne političke organizacije, čije je članove još uvek povezivala prividna beskrajnost porodičnih i poslovnih veza. Mašta bi mu uvek proradila kad god bi s njima imao posla i sve je “dokazano” – kada su, na primer, deonice Sueckog kanala bile ponuđene engleskoj vladi putem informacije Henrija Openhajma (koji je saznao da egipatski kediv želi da ih proda) i prodaja obavljena uz pomoć četiri miliona funti zajma od Lajonela Rotšilda.
Dizraelijeva rasna ubeđenja i teorije o tajnim društvima proizlazili su, kada se sve analizira, iz njegove želje da objasni nešto očigledno tajanstveno i u stvari himerično. Nije mogao da stvori političku realnost od himerične moći “izuzetnog Jevrejina”, ali je mogao, i to je radio, da pomogne da se himere preobraze u javne strahove i da se društvo koje se dosađivalo zabavi najopasnijim bajkama. Sa čvrstinom većine fanatika rase, Dizraeli je sa zadovoljstvom govorio samo o “modernom, novatorskom, sentimentalnom principu nacionalnosti”.
On je mrzeo političku jednakost, koja je u osnovi nacionalne države, i bojao se za opstanak Jevreja pod tim uslovima. Zamišljao je da rasa može da pruži društveno kao i političko utočište od izjednačavanja. Pošto je poznavao plemstvo svoga vremena mnogo bolje nego što je ikada upoznao jevrejski narod, ne iznenađuje što je rasni koncept oblikovao prema aristokratskom kastinskom konceptu. Bez sumnje, ti su koncepti društvene povlašćenosti mogli daleko da stignu, ali oni bi imali malog značaja u evropskoj politici da nisu naišli na realne političke potrebe kada su, posle grabeži oko Afrike, mogli da se prihvate iz političkih razloga. Ta spremnost da se veruje u deo buržoaskog društva dala je Dizraeliju, jedinom Jevrejinu devetnaestog veka, deo iskrene popularnosti. Na kraju, nije njegova greška što je isti trend koji je bio razlog njegove retko velike sreće konačno doveo do velike katastrofe njegovog naroda.
Hana Arent