SVAKODNEVNICA
Život je nekada bio harmoničan spoj svakodnevice, kulture i duhovnosti (telesne, duševne i duhovne dimenzije) i sve je nekako bilo na svom mestu.
I svakodnevica (uređena po prioritetima: Bog, nacija, porodica, pojedinac) i kultura (pojmovno obeležena, nimalo slučajno, rečju ”kult”) i duhovnost (kroz služenje Bogu i moljenje puno nade upućeno Njegovoj milosti) bili su međusobno uvezani u isceljujućoj kombinaciji straha od smrti i vere u spasenje.
Ništa nije bilo slučajno, ni besmisleno.
Sveti Georgije Pobedonosac
Tropar Svetom Djordju Pobednoscu
Jako pljenih svoboditelj, i niščih zaščititelj nemoščstvujuščih vrač, carej poborniče, pobjedonosče, velikomučeniče Georgije, moli Hrista Boga spastisja dušam našim.
Nije bilo uvek opasne improvizacije po najvažnijim pitanjima čovekove sudbine, ni skretanja na pogrešni put u savladavanju životnih iskušenja.
Svakodnevica nije bila ispunjena dosadom, frustracijama, nerealnim željama i neutaživim strahom.
Kultura (zajedno sa umetnošću) nije bila u funkciji proizvoljnih pravila i komercijalnih hirova umreženog lanca svetskih galerista.
Duhovnost nije bila kritički i sekularno usmerena, a njen konkretni sudbinski okvir bio je utemeljen na snažnoj i nesumljivoj veri čoveka u Boga.
Znali su se prioriteti i pozadinski smisao svega spoljašnjeg i javnog, postojala je precizno usmerena selekcija, a čitava avantura čovečanstva (kroz vekove) bila je sasvim nalik na smeli i dugoročni bogotražiteljski podvig.
TO VIŠE NIJE TAKO.
Mi smo, danas i ovde, razbacani čovekoliki staklići, hronično nezadovoljni svojim statusom u društvu i mestom u kosmosu.
Ispunjeni kompleksima niže (pristajući na služenju niskim strastima i amoralnoj koristi) i više vrednosti (kroz impulsivne napade našeg nimfomanski-nezadovoljenog ega), mi smo paradoksalni, neupotrebljivi mehanizam bez ikakve realne koristi kako za svoje, tako i za zajedničko spasenje.
Živeći u lukavo organizovanom haosu (bez uporišta, Centra i nama razumljivog smisla i proporcija), mi se kotrljamo ka kraju, znajući da on (završetak svega) neizbežno dolazi iz ne tako daleke budućnosti. I trpimo posledice naših i tuđih postupaka i poteza, nadajući se da će se STVARI POPRAVITI SAME OD SEBE (na osnovu naših želja i potreba). Znajući, pritom, da neće – da će svebiti kao pre ili još mnogo gore.
I svako naše traženje krivca i istinskog pravca našeg otpora završava se daleko od pravog cilja.
Uvek promašujemo najvažniju metu, onu u organskoj vezi sa (po pravilu nerešivom i za nas tragično prevelikim) problemom koji živimo.
Tako je ustrojen svet, po anti-čovečanskoj meri i demonskim pravilima.
I ostaje nam samo da se nadamo Božijoj pomoći (Milosti, Blagodatnoj) i tome da će nam pomoći naš nepogrešivi ”um srca” (mnogi će taj duhovni instinkt nazvati: ”savest”) u izbegavanju svih prepreka i ”kapija” u našem vratolomnom slalomu (koji sve više liči na bezglavi spust sa najvišeg planinskog vrha)…
Pomažu nam i: ljubav, elementi igre i čežnje svih vrsta, plemenita nostalgija, iskrena velikodušnost, nezlobivost, žrtva za druge, davanje, oprost dugova, ono detinje-čedno sećanje na ”zlatno doba” našeg života (pre pubertetskog i, zatim, ”odraslog” ulaska u uobičajene uličarske ”sheme” i dripački pragmatične ”kombinacije”), lekovite omiljene nam melodije (muzika je neumorni vaspitač duša), kao i molitva, odlazak u crkvu, ispovest i pričešćivanje, umetnost koja to zaista jeste, kultura u kojoj se oseća ČEŽNjA ZA (TAKO NAM NEDOSTAJUĆIM) NEBESKIM OCEM, UTEŠITELjEM…
Ali, moramo sami (naravno, uz blagoslov odozgo) da istopimo i izbacimo pakleni led iz našeg utrnulog srca, da umirimo svoju dušu i smirimo nagomilana nepoverenja svih vrsta.
Moramo da nađemo svoje mesto u svom životu i svetu koji odavno još nije naš.
Tu nam neće pomoći nikakva i ničija politika, nijedna vlast i nikakav srećni sudbinski obrt okolnosti.
Moramo sami da učinimo prvi korak… I onda da nastavimo da neustrašivo i samopouzdano (u sinergičnom ritmu naše vere, naše nade i naše ljubavi) koračamo dalje, ka onom času za koji se čitavog života pripremamo DA DAMO DOBAR ODGOVOR NA POSLEDNjEM, ONOM STRAŠNOM HRISTOVOM SUDU.
Put Spasenja je uzak i teško prohodan, a sudbinski ćorsokaci i slepe ulice zavodljivo umrežene u tamni lavirint paklenih bezizlaza.
Dragoslav Bokan
Izvor: Facebook profil autora
Bravo! Bas onako kako I sama razmisljam ali ne znam ukombinovati reci.
Koja lupetanja, mila majko, osobe koja je nabacila sebi toliko nepotrebnih predrasuda i strahova toboznjih strasnih sudova I slicnih gluparija, razbij jarane sve te nesuvisle okove primitivnog uma I pocni zivjeti slobodno, autenticno i kreativno bez priznavanja ikakvih autoriteta, koji u sustini I ne postoje, samo si ih naivno prihvatio jer si bio intelektualno lijen da smislis svoju spiku, pokusaj zivjeti bez straha od bilo cega I bilo koga u harmoniji za svime izvan tebe I u tebi i krenut’ ce ti u zivotu, garant
Dragoslave, hvala ! Na recima, dubokim i ohrabrujucim – i na „letnjem vinu“ :-))