CAREV ZAVET
Lazarev zavet na Kosovu na Vidovdan 28 juna 1389 godine. Napisao Sveti Nikolaj Velimirović
Pristup
Sama knjiga caru besjedila:
„Care Lazo, čestito koljeno!
„Kome ćeš se privoleti carstvu?
„Ili voliš carstvu nebeskome
„Ili voliš carstvu zemaljskome?
„Ako voliš carstvu zemaljskome:
„Sedlaj konje, priteži kolane,
„Vitezovi sablje pripasujte,
„Pa u Turke juriš učinite,
„Sva će turska izginuti vojska;
„Ako l’ voliš carstvu nebeskome:
„A ti sakroj na Kosovu crkvu,
„Ne vodi joj temelj od mermera,
„Već od čiste svile i skerleta,
„Pa pričesti i naredi vojsku;
„Sva će tvoja izginuti vojska,
„Ti ćeš, kneže, s njome poginuti.“
A kad care saslušao rječi,
Misli care misli svakojake:
„Mili Bože, što ću i kako ću?
„Kome ću se privoljeti carstvu!
„Da ili ću carstvu nebeskome?
„Da ili ću carstvu zemaljskome?
„Ako ću se privoljeti carstvu,
„Privoljeti carstvu zemaljskome,
„Zemaljsko je za malena carstvo,
„A nebesko uvjek i do vjeka“.
Car voljede carstvu nebeskome
A nego li carstvu zemaljskome.
Iz Kosovske epopeje
Kosovska bitka
GLAVA PRVA
u kojoj se govori o ranjenom caru Lazaru i o njegovim duševnim trzajima i nedoumicama zbog pogibije i zaveta
Još je hučala bitka po Kosovu polju kada turske delibaše uvedoše srpskog cara pod čador sultanov. Sultan Murat je ležao zatvorenih očiju u samrtnom ropcu. Kada mu javiše, da je Lazar uhvaćen i doveden, sultan lagano otvori oči, i pogled jednog samrtnika srete se sa pogledom drugog samrtnika. Bez gneva, bez zlobe i bez radosti prošaputa sultan:
— Alahova volja!
I ponovo sklopi oči. Razočarane delibaše što nisu mogli da obraduju svog umirućeg gospodara tako dragocenim robom, izvedoše Lazara pred čador. Da ga gleda vojska turska, te da se hrabri. Pred čadorom su ležala mrtva tela tri srpske vojvode: Obilića, Kosančića i Toplice. Kao tri posečena bora! Lazara postaviše vrh njihovih glava, i držahu ga uspravno. Jer Lazar beše teško ranjen. Iz otvorenih rana još je tekla krv. Stajao je gologlav, oborene glave. Lice mu je bilo kao krpa, bez krvi i života, umrljano krvlju i prašinom. Zamršena kosa mešala se sa dugom bradom i u pramenovima padala po bledom čelu i omršalom licu. Računajući oba cara već u svoj siguran plen, smrt ih je ostavila da lagano izdišu a ona je odletela da po širokom polju grabi mnoge druge žrtve.
Turci su prolazili i radoznalo posmatrali neprijateljskog cara i njegove mrtve vojvode. Neki su prolazili ćutke, drugi su se rugali i psovali, a treći pravili šaljive dosetke i izazivali smeh kod svojih drugova.
Lazar je stajao uspravno, ne svojom voljom no podržavan sa strane od sultanovih perjanika. Telo njegovo vezivalo se još za život kao tankim koncima od paučine, i opustilo bi se na zemlju čim bi se ostavilo samo sebi. Ali duša mučenikova bila je živa, življa i pokretnija nego ikada. U unutrašnjoj radionici duše misli su Lazareve preletale do svih krajeva onoga što se zbilo na krvavom polju i po celoj državi njegovoj. I do najviših nebesa misli su mu se dizale tražeći tamo objašnjenja svemu što se događalo sa njim i sa vojskom hrišćanskom.
Našta sve ovo, Gospode? pitaše Lazar u sebi. Ako sam ja grešan, kao što i jesam, neka ja i umrem; ali našto ovolika smrtna žetva vojnika mojih, naroda moga?
I hitro šiljaše Lazar misli svoje kao vesnike po svemu vasionskom mraku, da gdegod ulove ma i jedan zrak svetlosti. Ali nigde, nigde ni jednog končića od zraka. Misli mu se vraćahu prazne odakle su i polazile. Tada ih on pusti po svemu životu svome, da tragaju za uzrokom poraza i nesreće. Gnjurajući mislima u sve tajne kutiće svoje prošlosti, on je nalazio neke manje nepravde, ali on ih je ispovedio pred duhovnikom, iskajao i desetostruko popravio. Od detinjstva bio je blagočestiv i hristoljubiv. Dom mu je bio kao hram od svetinje, milosti i čistote. Deca mu u veri i plemenitosti vaspitana. Narodu svome služio je primerom u svakoj vrlini. Bogu je podigao nekoliko krasnih crkava. Bio je otac sirotinji, mirotvorac zavađenoj, obesnoj vlasteli, pravedni sudija zlotvorima, hrabar zaštitnik gonjenim na pravdi.
Kada sa samrtničkom brzinom i sudijskom oštrinom preri i pregleda sav život svoj, Lazar usteže sve misli svoje i s uzdahom zavapi u sebi:
— Stvoritelju moj, koji sudiš i neznane grehe naše, Tebi vapijem iz ove doline mraka! Oprosti mi sve što sam propustio učiniti po svetoj volji Tvojoj. Umori mene, Gospode moj, i izbriši mi ime iz knjige života — samo spasi narod!
Pa opet pusti samrtnik svoje hitre misli, da ispituju skorašnje događaje u Kruševcu, pred polazak na Kosovo. Svaku izrečenu reč svoju merio je na najtanjim merilima; svaki razgovor privodio u sećanje i cenio; svako delo strogo pregledao i sudio. Ali nigde ništa od svega što bi moglo ličiti na dovoljan uzrok za slom vojske i propast države. Tada na jednom — na jednom Lazar otvori usta od užasa i bolno jeknu. I sve se u njemu uzburka kao more od iznenadnog vetra. I reče car u sebi:
— U tome, u tome da nisam pogrešio!
Vojnici ga jače pridržaše da ne padne misleći da on ječi od telesnih rana.
Čega se to strašnog setio Lazar, da jekne od bola i užasa? Setio se, kako mu je nuđeno da bira jedno od dva carstva: zemaljsko ili nebesko. Da je izabrao zemaljsko carstvo, on bi, po proročanstvu, ostao u životu, sa svojom vojskom, sa pobedom i netaknutom državom. Ali on je izabrao carstvo nebesko, i evo, opet po proročanstvu, stigla je pogibija i njegova i vojske njegove i države njegove.
— Avaj, da nisam u tome pogrešio? Preda me su stavljene dve sudbe, da u ime naroda biram. Ako sam lično za sebe imao pravo da izaberem smrt mesto života — ko mi je dao vlast da za celi narod učinim takav izbor?… Tu, tu je zamka. Svakako sam učinio pogrešan izbor. Tajanstvena sila, koja me je kušala, očigledno nije bila od Boga svetlosti nego od demona tame. I ta sila me je obmanula. Ja sam se privoleo carstvu nebeskom, i time obavezao i sebe i narod svoj pred onom tajanstvenom silom; i ona evo na osnovu te obaveze sada izvodi pogibiju moju i moje vojske… Ja sam dao pogrešan zavet narodu mome. U tome je ključ ovoga pakla što ključa oko mene po Kosovu! Pogrešio sam, dakle; ja, samo sam ja pogrešio… O, da li sam pogrešio, kaži mi, svevideći Gospode, pred čijim se očima tka sve tkivo života i smrti? Kaži mi, o Ti, odeveni u veličanstvo ćutanja! Ako sam ja učinio pogrešan izbor, onda sam ja krivac za smrt ovih čestitih vojvoda preda mnom; ja krivac za propast države; ja odgovoran Nemanji za krunu njegovu; ja odgovoran Savi za crkvu njegovu; ja prouzrokovač tolike smrti, tolikih rana, tolike krvi, pa tolikog udovištva po selima i gradovima, tolikog tiranskog gnjeva, što se nadnosi nad porobljeni narod moj… ne moj nego Tvoj, Gospode.
I opet jeknu Lazar kao ranjen jelen. A perjanici ga ljutito izgrdiše i još jače stegoše.
… Ubij me, Gospodare života i smrti, ubij me stotinu puta, i oživi me stotinu puta, pa me opet ubij! Ako sam ja učinio pogrešan izbor i ostavio narodu lažan zavet, ja zaslužujem da večno samo umirem u mukama kao što sad prvi put umirem. Kaži mi, o kaži mi, Tvorče jezika i reči, pre nego se sručim u prah, ovaj prah u koji si ulio dušu živu — kaži mi da znam. Ne oprosti me, ne, nikako. Nego samo kaži mi da znam, da li u izboru pogreših pred Tobom i pred svetim nebesima Tvojim?
GLAVA DRUGA
u kojoj se govori o Lazarevoj viziji nebeskog sveta i o dva vesnika, koji pristupaju caru samrtniku
Pri trzajima duševnim samrtnik Lazar i ne osećaše telesne bole. Izmireno sa smrću telo njegovo držalo se još malo u životu životom vrlo žive duše. Kao i obično što telo ljudsko najbolje služi duši onda kada duša o njemu i ne misli, tako i u ovom slučaju.
U tom trenutku najednom se javi duši Lazarevoj neka neobična svetlost. Beše ta svetlost jača od svetlosti nekoliko sunaca slivenih u jedno; bela, belja od snega, no ublažena senkom blagog plavetnila. I Lazaru se pokaza, i on vide neki prostor širi od svega sveta vidljivoga. Tamo gde bi se vid zaustavljao kao na granici toga prostora, na jedanput se smicala laka zavesa kao od pare i otvarao se drugi jedan takav isti prostor, na granici koga opažao se početak trećega, na granici pak ovoga početak četvrtoga, i tako bez konca. Na tim prostorima behu cvetna polja, gradine i livade, neobičnog prorašća i neobičnih boja, pa voćnjaci sa nekim srebrno belim i zlatno žutim plodovima. I kao rajske ptice u granama drveća. Onda čudesni gradovi, puni dvorova opojne lepote. Viđahu se reke bele kao rastopljeno srebro, i plava jezera, po kojima plovljahu mnoge bele lađe. I svi ti prostori behu prekriljeni mnogim, mnogim narodima, odevenim u raznobojne haljine, a najviše u haljine bele, zlatom protkane i prekrasno izvezene. Ničije se lice ne mogaše videti, ali se naslućivaše nesanjana na zemlji lepota kod svih. U tom se začu blaga i tiha pesma od mnogih hiljada i hiljada glasova: Budi ime Gospodnje blagosloveno od sada i do veka! Pesma brujaše sve jače i jače, kao kad reke nadolaze od silne poplave; narod se pridruživaše narodu u pojanju, kao talas talasu, dok se pesma ne uzdiže u gromoglasno klicanje pobednih vojski. Po tom na jednom sve se utiša. I viđahu se narodi, odeveni u nebesnu krasotu, kako se povijaju tamo amo kao klasje zreloga žita. I nasta tišina bez ijednog glasa. Tada se pokazaše mnogi ognjevi, na kojima goraše nešto, od čega se dizahu plavi stubovi dima. I razasu se čudan miris, opojan miomir, koji ustostručava život u čoveku, i miluje ga kao svetlost, i hrani slađe od meda i mleka.
Po tom spazi Lazar kako jedan čovek u sjajnoj belini sleti sa visine, brzo pođe po onom narodu, dok dođe do drugog nekog čoveka u crvenoj odeći. Kako dođe k ovome, uze ga za ruku, pa se obojica izdvojiše iz naroda, i hitro pođoše ka Lazaru. Od svetline njihove još većma se pojača ona neobična svetlost, što se najpre otvori pred Lazarem. U čudu gledaše Lazar ova dva čoveka, što mu se primicahu. Obojica behu prekrasni mladići, samo što se onaj u belini blistaše u većoj slavi od onoga u skerletu. Kada stigoše pred Lazara, stadoše, i onaj prvi otpoče govoriti:
GLAVA TREĆA
u kojoj se govori kako nebesni vesnik umiruje Lazara i pohvaljuje njegov zavet kao pravilan i spasonosan
— Ne boj se, Lazare, reče mu. Ja sam vesnik Božji, koji stojim pred licem svevišnjega Cara. I evo poslat sam k tebi, da ti kažem odgovor na pitanje, koje te više muči nego strele zabodene u telo tvoje. Da ti kažem odgovor, da ti očistim dušu od mračnih sumnji, i očišćenu — da je uzmem. A ovaj brat moj u crvenoj mučeničkoj rizi jeste sveti prorok Amos, tvoj slavljeni svetac, i krsna slava tvoja, koju si sinoć počeo slaviti hlebom i vinom, a koju danas slaviš krvlju i smrću. Ne boj se, no čuj i raduj se!
Ja sam onaj isti vesnik, koji sam ti doneo knjigu iz višnjega Jerusalima. Nevidljivo sam stao preda te u tvom dvoru u Kruševcu, i ostavio ti knjigu na kolenu. Dok si se ti kolebao i rešavao, kome ćeš se privoleti carstvu, ja sam stajao tebi s desne strane. U iščekivanju tvoje odluke sveta nebesa su ćutala, sveti Nemanjići su treperili u strahu da ne izabereš gore, a svi upokojeni pravednici srpski molili su se Gospodu za tebe, da te on pokrene na izbor boljega. I kad si ti učinio srećan izbor, sveta nebesa su zapevala, sveti Nemanjići se zaradovali, a svi pravednici srpski uzdigli blagodarenje Bogu.
Ne boj se, Božji čoveče, ti si učinio dobar izbor, i ostavio si narodu svome spasonosan zavet. Da si mu još jedno zemaljsko carstvo zadobio i ostavio, manje bi ga obogatio nego što si ga obogatio ovim zavetom. Jer su istinite i slavne one tvoje reči:
„Zemaljsko je za malena carstvo,
„A nebesko vazda i do vjeka“.
Pogledaj ove otvorene širine pred tobom. Pogledaj one množine blagoslovenih naroda na ovim širinama. To je samo jedan maleni deo carstva nebeskoga, carstva kome si se ti privoleo. Telesne oči nikad ne bi mogle videti ovoliko prostranstvo i ovolike rojeve tvari. Gle, ovo je sve beskrajno veće u meri i u broju od sveta zemaljskoga. Ali to se otkriva samo duhovnim vidu; duhovne oči mogu to pogledom obuhvatiti i sagledati. Za zaključane u telo to je zaključana tajna. No naš zajednički Stvoritelj smilovao se na tvoj očajni vapaj, pa setivši se tvojih dobrih dela otvorio ti je duhovni vid, da sve ovo sagledaš i da se utešiš.
Tu zamuče vesnik Božji. Tada se opet podiže brujanje pesme, kao ono prvo, među blaženim narodima neba. I Lazar uhvati smisao nekih reči:
„Svakom srcu što ljubavlju gori
„Sa nebesa stižu odgovori.
„Svakom biću što Boga proslavlja
„Bog se blagi milostivo javlja“.
Ovo je carstvo duhovno, produži angel, oboženo, božanstveno, neprolazno, nesravnjivo, besmrtno. Istina, ljubav, život i radost — ovo četvrto pokreću te duhovne svetove na neprestanu pesmu. Oni se tebi predstavljaju kao telesni, no oni su bestelesni. Gle, ti sada duhom gledaš u duhove. Tvoje su oči zatvorene, i ti ništa ne vidiš telesnim očima. Nego to tvoja slobodna duša neposredno gleda u svetove slobodne i oslobođene od tela. Utisci, što ih ti sada primaš kao slike, oblike, boje, glasove i razmere, ne dolaze od fizičkog, materijalnog sveta simvola, nego od sveta nematerijalnog, stvarnog. I kao što ti sada gledaš mimo oči, i slušaš mimo uši, i osećaš zadovoljstvo mimo tela, tako besmrtni duhovi u ovome carstvu gledaju, slušaju i osećaju. Vid duhova nesravnjivo je duži, i sluh njihov nesravnjivo oštriji, i osećanja njihova nesravnjivo jača od onoga što telesni čovek može očima videti, ušima čuti, i dušom u telu osetiti. Zbog toga, mislim nisu pogrešili istiniti učitelji ljudi, kad su nazvali telo tamnicom a odvojenje duše od tela oslobođenjem.
U pogledu opažanja stvarnosti ljudi se dele u tri grupe. Jedni gledaju samo telesnim očima u telesne tvari, i misle da gledaju stvarnost. To su pravi slepci. Oni žive u potpunom mraku neznanja, zasenjeni mračnom senkom stvari stvorenih. Drugi idu za očima sa svojim čovečjim razumom, pašteći se da uhvate smisao stvari, i nadajući se pri tom jedino u svoje oči i svoj razum. I ovi ne vide ništa kako treba, ali tek naziru nedostižnu za njih tajnu bića i stvari. Postoji neka neopažljiva tajna iza svega opažljivog sveta, govore oni. I to je vrhunac njihovog saznanja. Otuda oni žive u jednom mučnom sumraku igrajućih senki, koje kao šarena zavesa skrivaju istinu od njih. Treći pak ne poklanjaju mnogo vere ni svojim očima ni svome razumu, no s detinjom prostotom primaju otkrivenje od svetih nebesa, ovako kao ti danas. Ova otkrivenja gase kod njih žeđ za zemaljskim carstvom i gospodstvima, i stvaraju nenasitu glad i žeđ za carstvom nebeskim. Takvi su nazvani: „deca svetlosti“. Njima se daje da vide tajne, i videći da hode pravim putem u zemaljskom životu. Ni oni ne vide uvek i stalno kao što mi, nebeski žitelji, vidimo, nego samo ovda onda, shodno volji i milosti svetoga Promisla. U ovu treću grupu spadao je u svom zemaljskom životu i ovaj divni slavljenik tvoj, sveti prorok Amos, zajedno sa ostalim prorocima, vidiocima, apostolima, svetiteljima i pravednicima. Pa i ti, slavni kneže, ubrojen si u red ovih prosvećenih bogoljubitelja.
Tako reče angel Svevišnjega, pa zaćuta. Onda prorok Amos stupi bliže k Lazaru, uze ovoga za ruku, i prozbori mu:
— Ohrabri se, divni Lazare! Tvoja duša mučena je mnogim pitanjima. Evo poslanika Božjeg pred tobom. Skoro ćeš ga zvati bratom svojim u jednom carstvu drukčijeg srodstva i građanstva od onoga na zemlji. Pitaj ga slobodno o svemu što muči dušu tvoju.
Od ovoga dodira i od reči svetoga proroka oseti Lazar neku čudnu i životvornu struju, koja mu celu dušu ispuni i osnaži. I on se usudi pitati.
GLAVA ČETVRTA
u kojoj vesnik nebeski odgovara Lazaru na pitanje šta je najpotrebnije za čoveka da prosi od Boga
Reče Lazar: tek sad uviđam koliko sam grešan i neuk. Evo na samrti sam, a još ne znam šta treba od Boga prositi. Parbim se sa Tvorcem svojim kao nekada Jov oko stvari, koje su van moje vlasti i domašaja. Nauči me, slugo Svevišnjega, šta je najpotrebnije za čoveka na samrti da prosi od Boga svoga?
Na to mu odgovori angel Božji:
— Na kraju i na početku zemaljskoga puta, kao i na svakom koraku toga puta, najvažnije je za zemaljskog putnika prositi u Boga dve stvari: prvo — oproštaj grehova, i drugo — darivanje Duha Božjega. Sve što se puni, prvo se mora isprazniti da bi se napunilo, i prvo očistiti pa onda ukrasiti. U kuću napunjenu demonskom robom greha Duh Božji ne ulazi, i dom nečist On ne ukrašava prisustvom svojim ni darovima Svojim nebeskim. Čovek je divno složen od tela, duše i duha. Duh je pokretač i gospodar celog bića čovečjeg. Kakav duh onakvi pokreti duše i tela. Kakav duh onakav i čovek. Duh pokreće dušu, a duša telo. „Duh je ono što oživljava, tijelo ne koristi ništa“. Kola i vojske angelske u nebeskom carstvu žive i kreću se samo Duhom Božjim. Od toga Duha za nas angele izviru ona četiri potoka slasti: istina, ljubav, život i radost. Isto je tako i praroditelj roda vašeg živeo
i kretao se Duhom Božjim, slično nama angelima. No kad se bezumno odvojio od pravde i Ljubavi nebeske, u njemu je nastupila jedna bitna promena. Po izgledu on je ostao isti, ali je u njemu izvršena bitna promena. O toj promeni do danas malo se šta zna u svetu. To je tajna najređih, najćutljivijih, najprosvećenijih. Ali ti, veliki besmrtniče, treba da znaš, u čemu se ova bitna promena sastojala, da bi onda mogao dokučiti i sve ostalo što ti srce želi znati. Jer ovo saznanje polazna je tačka svakolike mudrosti i istinskog znanja. U njemu je stvarno odgovor na sva mučeća pitanja ljudska, pa i na tvoja.
Čuj, dakle, najslavniji kneže u ovom naraštaju zemnom! Bitna promena bila je u tom, što je utvrđeni Stvoritelj trgao iz čoveka Svoj Sveti Duh, a čoveka ostavio samo sa stvorenom dušom i prirodnim duhom njegovim. S tim prirodnim duhom, koji je stvoren a ne udahnut od Boga, otpali čovek je osuđen „u znoju lica svoga jesti hleb“, slično mravima i pčelama i zverinju. Tako se čovek spustio do životinja, gospodar izjednačio sa slugama svojim, car uravnao sa podanicima svojim. Čovek bog postao je čovek životinja. No to nije najgore. Jer su životinje u svome činu čudesne i krasne. Najgore je to što se čovek životinja brzo otisnuo do čoveka demona, po svome slobodnom izboru. Po svome slobodnom izboru, postavši nečist sud za Duha Svetoga, on je odvrgao i svoj prirodni, stvoreni duh, i prihvatio je u sebe treći duh, duh nečisti, bogootpadni, bogoborni, duh adskih angela. Jer kad je čovek izgubio Duha Svetoga, on je stavljen na raskrsnicu, gde vlada stvoreni duh prirodni, i gde se sudaraju dva suprotna duha: duh svetlosti i duh tame, ili: Duh Božji i duh adski. Na toj raskrsnici, gde vlada duh prirodni, i gde duvaju dva suprotna duha, mnogi su se ljudi okrenuli licem ka duhu tame i smrti, dok su se samo neki okrenuli licem ka Bogu. Ovim poslednjim milostivi Bog darovao je ponovo Svoga Duha Svetoga. To su oni divni pravednici, kojima je dato obećanje i prorečeno spasenje, kako njima tako kroz njih i svemu budućem rodu čovečjem, u koliko se ovaj održi na raskrsnici okrenut licem ka Bogu života. Kroz hiljade godina oni su bili jedini ljudi bogovi usred ljudi životinja i, što je najgore, ljudi demona. Bogovima i sinovima Božjim oni su nazvati ne zbog smrtnog tela svoga i prirodne duše i duha nego zbog Boga Duha Svetoga, koji je njima ponovo darovan zbog toga što je lice njihovo na raskrsnici duhova bilo okrenuto, sa verom i čežnjom, ka Duhu Božjem Svetom. Zbog toga je i udahnuo Bog u njih od Sebe Svoga Duha, te su se udostojili nazvanja bogova i sinova Božjih. Jer sve što veličanstveni Tvorac naš daje živim stvorenjima Svojim, On ili daje od Svoga ili od Sebe. Kada daje svetlost, dažd, plodorodnost, zdravlje, uspeh, poznanje prirode—daje od Svoga, to jest daje nešto što je On stvorio, što je Njegovo ali što nije On. Kada pak daruje Duha Svog Svetog — daruje Sebe samoga. To je svojstvo savršene, božanske Ljubavi, da daruje ne samo Svoje nego i Sebe.
I tako, proslavitelju Boga, znaj, da postoje tri vrste duha: Sveti Duh Božji, duh prirodni i duh demonski. Ponavljam ti: kakav duh u čoveku, onakav i čovek. Tri brata sa tri različna duha tako su razdaleko jedan od drugoga kao tri sveta: svet nebeski, svet zemaljski i svet adski. Eto zato čoveka je moguće pravilno ceniti samo po duhu, koji je u čoveku. Jer duh je pokretač i duše i tela. I sve misli i želje i osećanja duše kao i dela telesna zavise potpuno od duha, koji je u čoveku.
Sa ovim znanjem o duhu kao sa tajanstvenim ključem uđi sada u odaje duše čovekove. Kakav duh onakva i duša. Duša nije tako prosta kao duh. U njoj su tri moći: umna, osećajna i delatna. A sve to troje jeste kao testo, kome je duh kvasac. Kakav kvas, onakvo i testo, onakav i hleb. Ako je kvas Duh Sveti, onda su i misli u čoveku svete i božanske, i osećanja sveta i božanska, i dela sveta i božanska. Ako li je kvas duh prirodni, onda su i misli u čoveku prirodne (zemaljske), i osećanja prirodna, i dela prirodna. Ako li je pak kvas duh demonski, onda su i misli u čoveku demonske, i želje i osećanja demonska, i dela demonska.
Sa ovim znanjem o duhu i duši kao sa tajanstvenim ključem uđi sada u tajne tela čovečjeg. Kakva duša, onakvo i telo. Telo nije tako prosto kao duša, još manje kao duh. Mnogobrojni organi i radnje tela simbolični su za kakvoću i moć duše. Ako je duša zakvašena Duhom Božjim, onda je i telo, kao instrument takve duše, harfa Božja, koja izražava ono što bogonadahnuta duša misli, oseća i hoće. Ako li je duša zakvašena duhom prirodnim, onda je i telo, kao instrument takve duše, izraz prirode, prirodnih misli, prirodnih osećanja i prirodnih hotenja. Ako li je pak duša zakvašena zlobnim kvasom adskog duha, onda je i telo takvog čoveka, kao instrument duše, vesnik adskih sila, demonske volje i demonskih dela.
Bez ovog osnovnog pojimanja i različenja, kako će se pojmiti čovek i ono što se s čovekom zbiva u svetu? I kako će se razumeti sudba jednog naroda i sve ono što se događa jednom narodu? Bez tog osnovnog pojimanja i različenja, najveći viteže ovoga dana, ne može niko od smrtnih shvatiti ono što se danas zbiva na ovome polju bitke. Samo onaj ko nije zadahnut demonskim duhom i ko se uzvisio nad običnim prirodnim duhom, u stanju je mirno gledati u ovo kidanje tkiva kao u novo tkanje, i videti u ovom bolnom haosu kosmički poredak, i u ovim krvavim strahotama od rušenja — pravilno umetničko strojenje.
Nije li ti jasno iz ovoga, šta je dužnost svakoga čoveka prositi od Gospoda kako u času samrtnom tako i u svakom času i na svakom koraku zemnog putovanja Duha Božjeg Svetoga? A Bog je pun milosti i ljubavi, te iz preobilne ljubavi daruje i samoga Sebe onima, koji Njega ljube i s ljubavlju Njega od Njega ištu? Kao što vam je rečeno iz najsvetijih usta:“Kad vi, zli budući, umijete dobre dare davati djeci svojoj, koliko će više otac nebeski dati Duha Svetoga onima koji ištu u njega “ (Lk. 11, 13).
GLAVA PETA
u kojoj car hrišćanski pita, i dobija odgovor, zašto je država njegova osuđena na propast
Saslušavši bez daha ono što mu se govoraše Lazar malo zaćuta, pa onda uputi ovo pitanje: kaži mi, sveti vesniče nebeski, zašto je država moja osuđena na propast?
Odgovori mu vesnik višnjih nebesa:
— Zato, kneže, što je ostarila. Po logici stvaranja sve što u ovoj vašoj vasioni ostari, mora da se skloni, i da se zameni novim. Tebe ove reči iznenađuju, vidim. Vidim — jer ja gledam skroz dušu tvoju, sa svima njenim mislima i osećanjima što je naizmenično ispunjuju i talasaju. Takva je moć nas građana carstva duhovnoga, da proziremo duše skroz kao providno staklo. Nas ne interesuju tela od zemlje, promenljiva, trošna i prolazna;
niti se mi na njima pogledom zadržavamo. Mi ispitijemo u zemlji tela ono što pripada našoj državi, nebesima. Ono što je srodno nama, i što će nekad deliti s nama besmrtno građanstvo, ono nas zanima. Iznenađen evo ti sad govoriš u sebi: kako, zar moja država ostarila, dok tolika druga carstva što dva i tri puta duže traju na zemlji pa da nisu ostarila ni na propast osuđena?
Teško je telesnom saglasiti se sa duhovnim. Telesno umujući ljudi cene starost po vremenu, a duhovno umujući duhovi računaju starost po unutrašnjoj snazi. Vazda mladim može se nazvati samo Svevišnji, Besmrtni, Večni. Ne samo vremena nego večnosti su prešle preko Njegove glave ne zarezavši nijedne bore na licu Njegovu. I mi angeli Njegovi od stvorenja smo istovetno mladi — premda smo stvoreni pre svih ljudi — mladi smo samo zato što držimo Njega u sebi, Njegov Sveti Duh, i što Njime živimo, Njime dišemo, Njime se hranimo, Njime radujemo. A sve što se ispunjava nečim drugim van Njega, što traži život van Njega, što juri za zadovoljstvima van Njega, i što se hrani mrtvom hranom, brzo stari i umire. Od duha, koji je u stvorenim bićima, zavisi život i mladost; od duha — starenje i smrt. Prema duhu u jednom narodu odlučuje se njegova sudba, njegovo održanje ili njegov pad.
Od ljudi najsličniji su angelima otšelnici i isposnici, to jest one duše, koje su od zemlje uzimale najmanju količinu za održavanje svoga tela, dok su one sebe hranile danonoćno Njegovim Duhom, Duhom večnog života i večne mladosti. I duše su njihove bile toliko tovne i silne, da su mogle održati čak i tela njihova u snazi i trajanju duže od onih, koji su sa duhom slabosti brižno hranili svoja tela, i svoje duše, samo zemljom.
Tako je, kneže, sa pojedincima, tako i sa grupom srodnih pojedinaca — sa narodima. Tvoja država je već prestarila, i mora da padne. Ne pada ona zbog starosti vremenske nego zbog otrova, koji je uzimala u se i nagomilala u sebi. Taj otrov oveštao ju je i smežurao kao staricu. Srpskoj vlasteli prorasla je zemlja kroz dušu. Zato ih je Duh Božji ostavio i sklonio se u dušu narodnu. No dim strasti, koji je udaljio od vlastele Duha Svetoga, i koji je iz pakla probio kroz duh prirodni, počeo se širiti i u narod. Opasnost je bila, da se od zlog duha i duša narodna uzemljani, upepeli, umrtvi. Samo jedan veliki strah, kao oštar vetar, mogao je oduvati taj smradni duh, i spasti narod Božji od propasti. Da bi se narod tvoj, dakle, duševno spasao, država je tvoja morala propasti. I sami svetitelji srpski, sa načelnikom svojim, svetim Savom, molili su i umolili Svevidećeg, da popusti propast vremenih tekovina njihovog naroda, samo da bi se spasla duša narodna od večne smrti.
Ne tuguj, dakle, mudra glavo: tvoj izbor je po planu Promislitelja i na radost svetitelja srpskih. Tvojim zavetom čuvaće se i očuvati narod tvoj. Tim zavetom hraniće se i pojiti pokolenja. Iščeznuće zatrovana vlastela, i sa njom dim što duše truje i umrtvljuje. Propašće samo zlobni prepirači, i sa njima zao primer što su davali narodu. Naići će strah, i siromaština i tuga — to troje što odbija duše ljudske od zemlje i privlači nebesima. Narod će se osetiti u svojoj kući kao u tuđini, i tražiće domovinu na nebesima. Opraće svoju dušu od zemlje i osloboditi od grube telesnosti, gojene duhom prirodnim i duhom adskim. I preobraziće se narod tvoj u narod duhovan i vidovit, dubok u mislima svojim, visok u vidovitosti svojoj, nepobedan u veri i nadeždi svojoj. Može on postati i poslednji u očima drugih naroda zemaljskih, ali će biti prvi pred pogledom nebeskih, besmrtnih duhova. I blagosiljaće narod tvoj tebe, Kneže. Jer će mu zavet tvoj o privolenju carstvu nebeskom biti olakšanje u mukama i luča u tminama robovanja.
Nisi, dakle, pogrešio u izboru, o ti dva put krunisana glavo, vencem zemaljskim i vencem nebeskim. Nisi pogrešio što si izabrao carstvo nebesko, nego sad grešiš što sumnjaš u pravilnost izbora svoga. Ne kolebaj se umom, nepokolebljivi srcem. Ne mešaj pogibao vojske sa pogiblju naroda. Ne izjednačuj propast države sa propašću svega. Države se i daju narodima, da bi imalo šta propasti umesto naroda; da bi se imalo šta dati u otkup duše narodne. Kad se da jevtino za skupo, bolja je trgovina od obratnog slučaja.
Poklonio si Onome, koji ruši Jevtino, da bi sačuvao skupo; i koji kosi slamu, da bi sačuvao zrno. Ne parbi se kao stradalni Jov sa Stvoriteljem naroda i Strojiteljem država. Njegova je volja uvek dobra, Njegova misao uvek svetla i Njegovo delo uvek pravedno. Kad jedno drvo sadi, On misli na seču, a kad ga seče, On misli na mladice. Svi stvoreni svetovi pred Njegovim su veličanstvom kao kap vode na dlanu. Ta kap – to je suza radosti Njegovog oka. U njoj se On ogleda, i ona se svetli od Njega.
GLAVA ŠESTA
u kojoj se govori o prevashodstvu uma kod onih koji se privole carstvu nebeskom
Progovori Lazar i reče:
— Ali, kaži mi, svetli građanine nebeskoga carstva, kakva će korist biti narodu mome od privolenja carstvu nebeskome?
Odgovori mu na to građanin nebesa:
— Privolenje carstvu nebeskom vaistinu će doneti neiskazane koristi narodu tvome. Očistiće mu um, srce i volju. Tako će mu celu dušu učiniti sjajnim ogledalom, u kome će se ogledati naš besmrtni svet i život. Carstvo nebesko ući će unutra u njega, i on će kao dostojan ući u carstvo nebesko.
Prvo, velim, očistiće mu um. Što je vama smrtnima glava telu, to je um duši. I kao što se glavom stražari nad telom, tako se umom drži straža nad dušom. I mada je sedište uma u srcu, njegove su glavne straže prema svetu vidljivom u glavi. Um prima preko čula, pa ih onda sam prosejava i sudi. Kako će čovek prosejati i prosuditi spoljne utiske, to najviše zavisi od duha, kojim je cela duša nadahnuta, pa i um. Ako je u čoveku nebeski Božji Duh, onda će um njegov biti čist i snažan, te će sve moći ceniti i suditi po Stvoritelju svome i kroz Stvoritelja. Kao što je rečeno kroz usta proroka: „u svjetlosti Tvojoj vidjećemo svjetlost“. Osvetljen nebeskim Božjim Duhom um čovečji i sam biva obožen i kroz to svetao, čist i bodar. Pomoću nebeske svetlosti u sebi on posmatra i vidi sve tvari i događaje; to jest čita ove jasno i saznaje njihov smisao i značaj. Takav um, zakvašen Duhom nebeskim, ne da se zavarati nikakvom senkom ni tamom koja bi, gonjena od nižeg duha kretala čoveka nasuprot Boga i odvodila ga od Boga.
Takav je prvobitan, čist i bodar um, što ga je Tvorac stvorio u duši čovekovoj i obasjao ga Duhom iz Sebe samog. Ali čim se um uprlja on se i olenji, te prestaje biti gospodar spoljnih utisaka. Straže malaksavaju, i stranci navaljuju unutra u grad duše ljudske. Um gubi nebesku svetlost, a s tim i silu. Niti može da razlikuje ni da odbije. Sklanja se pred svakim čulnim utiskom. Šta više, trči i traži ih i uvlači unutra, bez procene i razbora. Čovek s takvim pomračenim i raslabljenim umom pre svega izgubi svoj mir. Bez duševnog mira on juri tamo amo po svetu i traži sve nešto novo i ne znajući ni sam šta traži. U stvari on traži izgubljenoga Boga, kroz koga je bio gospodar i sudija svih tvari okolo sebe. Sada on trči doskorašnjim slugama i robovima svojim i raspituje ih za gospodara. U njega ne ulazi kao nekad samo stvarni smisao tvari, svetlost tvari, nego njihove senke, i to onako kako ih telesne oči vide, telesne uši čuju i jezik kuša, i nos miriše, i koža opaža. Preko duša takvih ljudi grme vasionska kola prirode kao preko lešina. To gaženje i uništavanje čoveka podržavaju adski duhovi sa zlobnim veseljem, dok mi čuvari duša ljudskih odstupamo u stranu, po naređenju Svevišnjega, i s tugom gledamo one, koji sami sebe gube i ginu za oba sveta.
Mi duhovi gledamo um jednoga čoveka u stvarnosti i celini kakav on jeste. No vi, telom obloženi, niste u stanju tako gledati. Vi cenite um prema mislima. Zbog toga se često i varate. Jer pokvaren um često se maskira privlačnim mislima kao ružno lice belilom. A prav i čist um opet neretko se sakriva pomoću jurodstva. Zato ću ti sad predstaviti razliku između misli čoveka privoljenog carstvu zemaljskom i drugog, privoljenog carstvu nebeskom.
Privoljen carstvu zemaljskom što god opazi u ovome svetu, prima kao stvarnost, i ceni u odnosu na svoju korist. Pogleda li u komad zlata, on ne misli na zlato kao tvar Božju, niti istražuje simvolični značaj zlata, nego misli samo kakva bi sve zadovoljstva mogao on pribaviti za to zlato. Pogleda li u tuđu njivu, on ne misli na čudesnost useva što iz zemlje raste, nego misli kako bi on zadobio za sebe tu ili takvu njivu. Opazi li belo jagnje u zelenoj livadi, on ne misli na jagnje kao jagnje nego na jagnje kao obrok svoj. Sretne li tuđu ženu, on ne pomišlja na nju kao na mater niti na umetnost besmrtnog Umetnika, nego pomišlja na uvredu i sramotu. Ako li je knez jednoga naroda, on ne misli sa strahom na svoj dug prema Bogu i narodu, niti prosi od Boga mudrosti, da može valjano upravljati svojim narodom. Nego samo misli o dugu naroda prema njemu. O susednim kneževima pak misli jedino, kako će ih poniziti, sa vlasti oboriti i njihove države prisvojiti. I tako sve misli privoljenog carstvu zemaljskom jesu telesne, zemaljske, životinjske. Um je njegov sav mračan za istinu, sav paučljiv. I on širi paučinu svoga uma svuda oko sebe. A to su sulude, mračne i lažne misli.
Privoljen pak carstvu nebeskom, neprolaznom i besmrtnom, o svemu misli kroz Stvoritelja svega. Videći zlato on misli na Onoga, koji je stvorio taj krasni metal i pod zemlju ga skrio. I još misli na nepromenljivi sjaj istine, koju taj metal označava u duhovnom pogledu, i na vrline duše, koje on označava u moralnom pogledu. Gledajući susedovu njivu, on o njoj misli prvo kao o svojini Božjoj, na kojoj je sam Bog prvi i glavni delatelj. Po tom on pohvaljuje u mislima trud domaćina njive, koji ju je iskrčio, obradio, uzorao i posejao. I moli se u sebi Domaćinu vasione, da blagoslovi toliki trud čovekov, i daruje plod njivi njegovoj, da mu se deca mogu ishraniti, i Njega, svoga Tvorca, proslaviti. Vidi li jagnje u livadi, on misli na svemudrog Promislitelja, koji tako divno odeva jagnje, hrani ga i štiti. Sretne li tuđu ženu, on misli s poštovanjem o njoj kao o materi, kojoj je njegov i njen Otac odredio naročiti zadatak i put spasenja u ovome hitrom stranstvovanju zemaljskom. Ako li je knez jednoga naroda, on sa strahom pomišlja na dug svoj k Bogu i k narodu, prosi od Boga mudrost, da može valjano upravljati narodom na slavu Gospodnju. A susedne kneževe on u sebi blagosilja, i moli se Bogu za njih i za narode njihove kao za braću svoju.
Raduj se, dakle, izbraniče Božji jer si pravilan izbor učinio i živonosan zavet narodu svome ostavio. Privolevši se carstvu nebeskom ti si približio Boga narodu i narod Bogu. Time si predao narod svoj brizi najvećeg Lekara i Iscelitelja, koji vidi najskrivenije rane duša ljudskih, i koji jedini zna i može da ih isceljuje. Gorkim lekovima On će očistiti um narodu, zapojiti ga dahom Duha Svetoga, i učiniti ga ponovo svetlim i silnim. Povratiće mu um nebeski, kojim se misli slično Darodavcu uma. I narod će se tvoj osloboditi od duha zemnog i adskog, i osposobiće se da misli angelski, duboko, visoko, prozorljivo, duhovno. Svojim umom on će nadmašiti svoje pretke iz slobode kao i svoje gospodare zavojevače. Umotvorine, koje će narod tvoj javiti u vekovima robovanja, biće svetao izraz svetloga uma njegovog. I biće na divljenje dalekim pokolenjima u slobodi.
Tako će se um naroda tvoga oprati, izlečiti, obožiti i do nebesa uzvisiti. U mislima njegovim ogledaće se beskrajni um Onoga, koji je sav Um; u kome se ne može začeti i u koga ne može niodakle ući pogrešna misao. Sunčana svetlost tama je prema svetlosti toga večnoga Uma. I kristal je kao neprovidan granit prema jasnosti i zračnosti misli Njegovih. Sve nebeske sile umne su od prevečnog Uma Stvoritelja svoga. Taj Um je Njegov i u Njemu. U Njemu se večnosti rađa, i od Njega obasjava mudrošću svu tvar na nebesima i u podnožju nebesa. On sve zna ne ispitujući. Sve vidi u trenutku ne gledajući očima. Sve pokreće i rukovodi ne pokrećući se s mesta na mesto. Mimo Njega nema pravoga uma. Niti igde ijedne pravilne misli nasuprot Njegovim mislima.
Nastaviće se …
Sv. episkop Nikolaj Velimirović – Carev zavet