CAREV ZET I KRILATA BABA
Narodna epska pripovetka
Otac i majka imali sina, pa ovaj usnio da je postao carev zet. Ujutru kad se razbudi, kaže ocu i majci da je nešto vrlo lijepo usnio. Otac i majka zapitaju ga šta je usnio, a on im odgovori:
— Vala neću da vam kažem.
Onda ga otac i majka dobro išibaju i nazovu ga inatom, pa ga otjeraju.
Ovaj siromah što će, kud će, te na drum. Na ovom je drumu zadugo stajao i plakao, dok evo ti carskog tatarina pa mu kaže:
— Pomozi bog, dijete!
A ovaj mu odgovori:
— Bog ti pomogao!
— Kako si? Šta radiš?
— Fala bogu, zdravo, kako si ti?
— A šta ti je te plačeš?
A ovaj mu odgovori:
— E, moj brate, usnio sam jedan san, pa me teraše otac i majka da im kažem, a ja ne šćeh, zato me izbiše i kazaše mi da sam inat, pa me otjeraše.
— E, dobro, — reče tatarin — kad nisi šćeo njima kazati, a ti kaži meni, ja sam carski čoek, pa ću caru kazati, i ako bude što dobro, može i za tebe lijepo biti.
A ovaj mu odgovori:
— Makar da si i sam car, ja ti kazati neću.
Tatarin otide, no čim caru dođe, odmah mu sve kaže, kako je jednog dečka ka putu našao i što je s njim razgovarao. Onda car pošalje drugog svog čoeka, te ovog junošu nađe i pred cara dovede. Sad ga upita car šta je usnio, a ovaj mu odgovori:
— Neću da ti kažem.
A car mu reče:
— Znaš li ti ko sam ja, i da sam ja car, pa ako meni ne kažeš, ja ću te objesiti.
A junoša mu odgovori:
— Vala ako si baš i car, ja ti opet neću kazati.
Sad ga car zatvori u jednu sobu do koje je bila jedna velika soba, gdje je bila carska kćer u kavezu. Ovaj je siromah poslije domišljao se što će i kako će, kad uveče, moj brate, ali negdje zveckaju viljuške i kašike, junoša usamljen razgledaše gdje je duvar slab, da ga kako prokopa i vidi šta je u drugoj sobi i što se u njoj čuje. Kad li, moj brate, prokopa, ali tamo carska kćer zaspala, pa joj više glave gori svijeća šarena a niže nogu bijela, okolo nje spavaju sluškinje, a na astalu svega dosta. Ovaj se onda polagano provuče kroz duvar i prikrade ka astalu, pa na ovom šta nađe, sve pojede i popije, pa onda onu šarenu svijeću iznad glave promijeni pod noge a onu bijelu ispod nogu metne više glave, pa onda otide na svoje mjesto, a onu provalu tako zazida da se nikako nije moglo znati da je duvar kvaren. Kad se ujutru carska kćer razbudi, vidi svijeće promijenjene a astal u svemu prazan, onda stane vikati na sluškinje govoreći da su to one učinile. One se kleše da to nijesu učinile, ali carska kći to ne vjerova. Sad carska kćer pošalje ocu svom prošenije da u dvoranu noću sve neko dolazi i s astala pite i sve ostalo pojede i popije, i da sluškinjama zapovjedi da se ne usude više svijeće menjati. Car joj učini po molbi, ali pri svem tom carska kćer opet podozrijevaše na sluškinje. Da bi dakle i u snu viđela, i onoga — koji sve sa astala pojede i popije, a poslije svijeće joj mijenja — uhvatila, namaže oči nekakom travom, koja i u snu daje vid, pa onda zaspi poslije večere. Pošto prođe dve-tri sahata noći, a junoša opet provali zid i uđe u sobu, te sve sa astala pojede i popije, pa onda uzme šarenu svijeću iznad glave te je metne pod noge, a onu bijelu ispod nogu više glave, pa pođe da ide. U tome mahu uhvati ga carska kćer za ruku, no kad vidi kakvi je prekrasan mladić, onda ga ispita ko je i šta je i otkuda je u ovu apsanu doveden i zašto, pa potom mu kaže nek se opet u svoju sobu vrati. Ujutru kad svane, poruči carska kćer ocu da još toliko jela i pića pošalje, dokazujući mu kako su joj sluškinje gladne. Car i to učini, i tako se odsad hranjaše i zadovoljavaše junoša sa ovom ljepotom djevojkom dotle dok carski ferman ne izide da je kćer njegova punoljetna i da će je udati.
Kad ovo dozna carska kćer, onda ona piše svom ocu i kaže mu da ona ni za koga drugog neće poći no za onog junaka koji džilitom bedeme njinog grada prebaci. Razumjevši ovo, car pozove sve svoje velikaše, vezire i paše, i zapovjedi im da svaki svog sina povede u prvi petak. Kad ovi dođu i svoje sinove dovedu, onda car izvede svoju kćer i sa njom iznese džilit, pa onda po želji svoje kćeri zapovjedi: da koji misli i želi biti carev zet, baca džilit i bedeme grada prebacuje. U ovom junaštvu svi su se nadmetali, ali badava nijedan ne može ni na pola dobaciti.
Kada to vidi carska kćer, onda zamoli svog oca da onog roba, kojeg je prije tri godine dao zatvoriti i kojega ona kroz duvar opaža kako diše i duvarove kreće, izvede, i da ogleda njegovo junaštvo. Čuvši ovo car, mnogo se udivi i kaže da je taj rob još prije tri godine tu zatvoren i da je on za njega i zaboravio, i misli da je on davno istrunuo. Potom dade istog roba izvesti i začudi se vrlo kad ga ugleda, kako je krasan mladić, te mu se odmah vrlo dopade i omili. Sad mu daje džilit i zapovjedi da ogleda može li bedeme prebaciti. Ostala pak velika gospoda i njini sinovi smijahu se i potprdivahu govoreći:
— Ho, ho, jadan ti je, da on prebaci bedeme gradske, kad, sinovi Muhamedovi ne mogu!
No ovo njino smijanje preokrene se u žalost kad viđeše da ovaj junoša trideset aršina preko svih bedema dalje prebaci džilit i do polovine ga zaćera u jedan veliki kamen. Sad car, videći ovakovog dobrog junaka i ne mareći što je on rob bio i od niskog roda, pozdravi ga linom muširom i potom dade mu svoju ljubaznu i prekrasnu kćer za ženu, a uz nju mnogo dara i blaga mu pokloni.
Kad vide ovo vezirski sinovi, jako im bude krivo i vrlo mu pozavide, i da bi na koji način od ovog junoše carsku kćer oduzeti mogli, naume s njime se opkladiti: da vezirski sinovi u prvi idući petak spreme večeru za hiljadu ljudi, a da carski zet povede svoju ženu i hiljadu ljudi na zijafet, pa ako sve ovo što vezirski sinovi budu spremili ljudi ne pojedu, da carski zet njima ustupi svoju ženu i svu pratnju. Na ovo obje strane pristanu i još se pismeno obvežu. Kad prispije vrijeme u koje je trebalo poći, onda carski zet pozove družinu, no ne dođe mu više nego devet stotina devedeset i pet ljudi Sad carski zet uzme ovijeh devet stotina i devedeset i pet ljudi i svoju ženu, pa se krene na put.
Idući tako, nađe jednog čoeka koji se bijaše sagnuo uvom k zemlji i tako stajaše. Sad mu carski zet reče:
— Pomozi bog, brate!
A on mu odgovori:
— Bog ti pomogao!
— A šta tu radiš?
— Vala, ništa, tek besposlen, pa slušah kako trava raste.
Kad ovo ču carski zet, a on mu reče:
— Bi li ti, brate, pošao sa mnom u družinu? Mene zovu vezirski sinovi na zijafet, pa bi i tebi bilo lijepo.
A ovaj mu odgovori da hoće, i tako carski zet dobije devet stotina i devedeset i šest ljudi.
Idući dalje, nađe drugog čoeka, koji ukočen na putu stojaše i na sve se strane obziraše. Upita ga carski zet šta on ovdje radi i šta iščekuje, a ovaj mu odgovori da se je opkladio sa ticom da ona leti a on da trči, „pa evo — reče — tri sahata kako sam ovdje zaišao, a tice jošt nema“.
Začudi se carski zet ovakovoj brzini, pa ga zapita:
— A bi li ti, brate, pošao sa mnom u družinu? Mene vezirski sinovi zovu na zijafet, pa će i tebi biti lijepo.
Ovaj se obeća i pođe, i tako carski zet dobi devet stotina i devedeset i sedam ljudi.
Idući još dalje, opazi trećeg čoeka, koji u nebo gledaše, i upita ga što u nebo gleda i šta otuda izgleda, a ovaj mu kaže da je bacio džilit u nebo, „i evo — reče — tri sahata ga čekam da pane, pa ga ne ima“. Carski zet pozove i ovog, te i taj s njim pođe, i tako dobije devet stotina i devedeset i osam druga.
Idući sa društvom dalje jedan sahat, opazi opet jednog čoeka na putu, koji bijaše zakuvao kazan od trista oka kačamaka, i za doručak mu ne bilo dosta, te uzeo kuplaču pa po kazanu loit struguće. Nazove mu pomozi bog, a ovaj mu odgovori:
— Bog ti pomogao!
— A šta tu radiš!
— Vala — reče — ništa, bijah napravio malo za doručak, pa da bijaše jošt, mogaše se poharčiti.
Ponudi i ovoga da s njim pođe, a ovaj rado pristane, i tako carski zet dobije devet stotina i devedeset i devet druga.
Sa ovom družinom idući dalje, nađe petog čoeka: ovaj bijaše popio jedno veliko jezero vode, pa stao na sredini te seiri kako se ribe praćakaju. Nazove mu pomozi bog, a ovaj mu odgovori:
— Bog ti pomogao.
— A šta tu radiš? — reče mu carski zet.
Vala ništa, jutros malo podoručkovah, pa se ovdje svratih na ovu vodicu, te malo pijnuh i gledam kako se ovi crvići sickaju bez vode.
Ponudi i ovog da s njim pođe, a ovaj jedva dočeka i tako carski zet dobije hiljadu drugara, pa s njima u mjesto.
Kad tamo dođu, onda odsjednu konje, pa se malo odmore, a vezirski sinovi spremili večeru i svega dosta — jela i pića, da i četiri hiljade ljudi pojelo i popilo ne bi. Sad carski zet pošalje onog što je trista oka kačamaka pojeo za doručak pa mu ne bilo dosta, i kaže mu da ogleda jelo i piće i vidi kako je. Ovaj otide tamo, pa uzme kuplaču te od oranije do kazana, od kazana do oranije, ondale kusni, ondale srkni, dok sve ostavi prazno, pa poslije i sve piće popije i dođe carskom zetu pa mu kaže: da je on sam večeru svu pojeo i da mu jošt nije dosta. Kad ovo vidi carski zet, onda pozove vezirske sinove i poište njine žene da mu dadu. Ovi ga stanu moliti da im po ugovoru prvom ne uzima žene, već da jošt jednu opkladu učine, pa ako carski zet i ovu dobije, onda da mu dadu svoje tri žene i sve imanje. Na ovo carski zet pristane i tako se opklade: da oni užare peć što bolje mogu, a carski zet da nađe jednog čoeka od svoje pratnje i u onako zažarenu peć bace, pa ako ne izgori, da mu dadu svoje tri žene i sve imanje; ako li sagori, onda da carski zet njima dade svoju ženu i svu pratnju. Kad ovi zažare peć, onda carski zet reče onome što je popio jezero vode da ide i skoči u peć, a ovaj odmah uskoči u peć, pa bljune iz sebe silnu vodu i žar pogasi, pa onda stane pevati:
— U careva zeta, sad će da bude četiri žene: nama je opklada, naša je pobjeda!
Videći vezirski sinovi da i ovom opkladom ne mogoše ništa dobiti, uplaše se žestoko, pa umole carskog zeta te im odobri još jednu opkladu, pa mu onda rekoše da oni imaju krilatu babu, a carski zet nek nađe u svojoj družini jednog brzog čoeka, pa neka on trči nogama, a baba neka leti, i koje prije sa izvorca te i te planine vode donese, onoga da je opklada. Onda carski zet poviče:
— Dajte mi iz družine onog čoeka koji se bio sa ticom opkladio da on trči a tica da leti, pa tri sahata prije tice dođe.
Kad ovaj čoek dođe, onda mu vezirski sinovi dadu jednu testiju, a krilatoj babi tikvicu. Baba poleti, a ovaj poteci, dok pre babe dođe te vodu natoči. Taman natoči testiju, a baba doleti pa ga prevari te mu uzme punu testiju a uklepa u ruke praznu tikvicu, pa poleti što brže može natrag; dok ovaj tikvicu natoči, baba daleko izmakla. Ali onaj što čuje kako trava raste odmah opazi šum babinijeh krila, pa dotrči i kaže carskom zetu:
— Baba prevarila našeg čoeka, uzela mu punu testiju a uklepala praznu tikvicu, i dok ovaj natočio tikvicu, evo babe đe je izmakla i sad će biti tu: ja čujem već kako leti.
Onda carski zet pozove onog što je bacio džilit u nebo i tri sahata čekao da padne pa ga još nema, te ovaj ugleda babu pa potegne džilitom u oblake te babu u prsi, baba mrtva na zemlju padne, a čoek stiže i donese vodu.
Sad carski zet uzme tri žene vezirskijeh sinova i sve njino blago, pa sa svojom ženom, vezirskim snahama i pratnjom dođe zdravo i veselo svom dvoru, gdje poživi zadovoljno do svoga vijeka.