Sveti Vladimir veliki knez ruski i Dan krštenja Rusije

 

DAN KRŠTENJA RUSIJE

Dana 28.07/15.07 se proslavlja veliki ruski knez Kijevski – Sveti Knez Vladimir koji je krstio Rusiju 988 godine, uklonio idolopoklonstvo i paganstvo, i utvrdio hrišćanstvo u Rusiji

 

ŽITIJE SVETOG RAVNOAPOSTOLNOG VLADIMIRA velikog kneza Kijevskog

Veliki knez Kijevski i sve Ruske zemlje samodržac Vladimir beše sin Svjatoslava, unuk Igora i svete Olge, a praunuk Rurika koga Varjazi pozvaše na knezovanje Rusijom. Rurik imađaše presto svoga kneževstva u Velikom Novgorodu; a Igor Rurikovič posle smrti svoga oca prenese presto u Kijev, i tu mu sveta Olga rodi sina Svjatoslava. Svjatoslav Igorovič imađaše tri sina: Jaropolka, Olega i Vladimira, ne od jedne žene. Deleći trojici sinova veliku kneževinu Rusku, Svjatoslav dade najstarijem sinu Jaropolku Kijev, srednjem Olegu Drevljane, a najmlađem Vladimiru Veliki Novgorod. Posle smrti velikoga kneza Svjatoslava Jaropolk udari na brata svoga kneza drevljanskog Olega, ubi ga i njegovu kneževinu uze sebi. Doznavši za ovo, velikonovgorodski knez Vladimir se uplaši da njegov najstariji brat Jaropolk ne učini i sa njim to isto, i pobeže preko mora k Varjazima. Jaropolk onda uze pod svoju vlast i velikonovgorodsku kneževinu.

Dan krštenja Rusije - Sveti Vladimir veliki ruski knez krštava Ruse

Danas se proslavlja krštenja Rusije iz 988 godine

Nakon ne mnogo vremena Vladimir sabra veliku vojnu silu, delom od Varjaga, delom od drugih pokrajina ruskih, pa krenu na Jaropolka, pogubi ga i uze kneževinu kijevsku, i bratovlju ženu poreklom Grkinju, i postade samodržac cele zemlje Ruske. On postavi idole u Kijevu na uzvišenim mestima, prinošaše im žrtve, i sav narod privođaše k idolopoklonjenju. One pak koji nisu hteli da se klanjaju idolima, on naredi da se predaju na smrt. Tada i bi ubijen blaženi Teodor hrišćanin sa sinom svojim Jovanom[5], jer ne hte da se pridruži idolopoklonicima, niti da sina svog da na žrtvu demonima. Ostali hrišćani, koji od svete Olge behu prosvećeni, i radi kojih ona i crkvu podiže na Askoldovoj mogili, neki se iz straha krijahu i bežahu, neki se tajno držahu svete vere, a neki se opet vratiše svome pređašnjem neznabožju. I gde beše hrišćanskih crkava, idolopoklonici ih porušiše. U Kijevu behu ponameštani od Vladimira ovi odabrani idoli: vrhovni idol Perun, za koga verovahu da je bog groma, munja i kišnih oblaka; drugi – Volos, bog stoke; treći – Pozvizd ili Vihor, bog vazduha; četvrti – Lado, bog veselja; peti – Kupalo, bog zemaljskih plodova; šesti – Koljada, bog koji se praznovao zimi; i mnogi drugi manji bogovi. Po naređenju ovog velikog kneza, takvi bogovi behu ponameštani ne samo u Kijevu nego i po svima ostalim krajevima ruske države, i neznabošci im se klanjahu i prinošahu žrtve. Takvo isto idolosluženje vršaše i u Velikom Novgorodu, jer Vladimir posla tamo da upravlja ujaka svog vojvodu Dobrinju, brata matere svoje. Po ugledu na Vladimira, on iste idole postavi, nadenuvši im ista imena.

Pored idolopoklonstva Vladimir paćaše i od drugoga zla: neuzdržljivo se valjaše u telesnim požudama kao u blatu, jer beše kao i drevni Solomon veoma ženoljubiv, i nenasit u telesnom sladostrašću, i imađaše mnogo žena i vrlo mnogo naložnica, i življaše pogano nalazeći se u idolopokloničkoj zabludi.

No kada preblagi Bog, koji ne želi smrti grešnicima, po prevelikom i neiskazanom milosrđu Svom blagovole Rusku zemlju, pomračenu tamom idolobesja, prosvetiti svetlošću svete vere i na put spasenja uputiti, On im za rukovodioca izabra ovog velikog kneza Vladimira, kao nekada Rimljanima i Grcima cara Konstantina Velikog, a pre toga svima narodima svetog apostola Pavla. Jer On koji je naredio da iz tame zasija svetlost, zapali u Vladimirovom srcu zoru tajanstvene svetlosti, i razbudi u njemu želju za poznanjem istine i pretvori ga iz neznabožnog idolopoklonika u pobožnog hrišćanina, i od gonitelja – u novog apostola i učitelja Rusima; i on toliki ruski narod ote iz čeljusti ada i večne smrti, i privede ponovnom rođenju u život večni svetim krštenjem.

Nije neumesno da ovde spomenemo u koja su se vremena Rusi pre Vladimira delimično krštavali. Najpre se Slavenoruski narod krsti od svetog apostola Andreja Prvozvanog. Ovaj sveti apostol stigavši do Kijevskih gora, blagoslovi ih, i pobivši krst na visokom bregu proreče da će se tu podići grad i da će na tim mestima zasijati blagodat Božija. I ljude koje tada nađe tamo on nauči svetoj veri i krsti ih. Zatim sveti apostol pođe i u ostale krajeve ruske, gde je sada Veliki Novgorod, i gde su drugi znameniti gradovi, i svuda koje god ka Hristu mogade obratiti, prosveti ih svetim krštenjem.

Opet se krsti Rusija u vreme grčkoga cara Vasilija Makedonca i svetog patrijarha Fotija, koji uputiše u Rusiju arhijereja Mihaila. U to vreme knez Igor Rurikovič beše maloletan i kneževinom upravljaše njegov rođak i vaspitač Oleg. Kada grčki arhijerej stiže iz Carigrada u Rusku zemlju, da neznabožni narod nauči svetoj veri, ljudi željahu da najpre vide neko čudo od njega. Arhijerej ih upita: Kakvo čudo zahtevate? – Oni mu rekoše: Knjiga koja uči vašoj hrišćanskoj veri, neka bude bačena u oganj, pa ako ne izgori, po tome ćemo poznati da je vaša vera dobra i istinita i Bog koga propovedaš veliki. – Arhijerej, uzdajući se u Boga, naredi da se naloži veliki oganj pred svima, pa podigavši ruke k nebu pomoli se govoreći: Proslavi ime Svoje, Hriste Bože! – I rekavši to, metnu u oganj knjigu Sveto Evanđelje, i knjiga ne izgore. Jer kada sva drva izgoreše i oganj se ugasi, Evanđelje se obrete celo, ni najmanje nepovređeno od ognja. Videći to čudo, mnogi ljudi verovaše u Hrista i krstiše se.

Još se Rusija krsti u dane velike kneginje Olge[6], žene velikog kneza ruskog Igora Rurikoviča, majke Svjatoslavove, a babe Vladimirove. Ona, kao što piše u njenom žitiju, otišavši u Carigrad, primi svetu hrišćansku veru i dobi na svetom krštenju ime Jelena. Po povratku otuda, ona u Kijevu i ostalim ruskim gradovima mnoge privede k veri i svetom krštenju, ali ne mogade sve prosvetiti, jer i sina svog Svjatoslava ne mogaše nikako usavetovati da primi hrišćanstvo.

Ovim krštenjem u Rusiji, koje beše pre Vladimira, ne mogade se raširiti i utvrditi sveta vera, jedno zbog čestih ratova, a drugo zbog knezova, odanih neznabožnom idolopoklonstvu. Konačno se sva Rusija prosveti u dane velikoga kneza Vladimira, pošto se najpre on sam prosveti i poznade pravi put spasenja, i sve izvede na njega, bilo primerom svoje pobožnosti, bilo svojim vladalačkim naređenjem. A to prosvećivanje otpoče ovako:

Kada Vladimir postade čuven zbog hrabrosti, samodržavnosti i veličine svoga carstva, stadoše dolaziti k njemu predstavnici raznih naroda hvaleći mu svoju veru. Najpre dođoše muhamedanci, i Vladimir ih upita: Kakva je vera vaša? – Oni mu odgovoriše: Verujemo u Boga koji je na nebu, a imamo proroka Božjeg Muhameda; on nam dozvoljava da imamo žena koliko ko hoće i da uživamo sve telesne slasti, samo naređuje da se obrezujemo, i da svinjskog mesa ne jedemo, i da vina ne pijemo. Pored toga muhamedanci pričahu o svojoj veri i druge stvari neslavne i stidne, o kojima ne dolikuje pisati. Vladimir sa nasladom slušaše o ženama, pošto beše ženoljubiv, ali mu se ne dopade obrezanje i nepijenje vina. I reče im: Mi ne možemo da živimo bez vina, pošto u Rusiji svako veselje i prijatnost biva uz podnapijanje.

Dolažahu k Vladimiru izaslanici i od Nemaca, i od rimskog pape, i od ćesara zapadnog, i od ostalih knezova; i svaki govoraše za svoju veru da je dobra, ali se nijedna od njih ne dopade Vladimiru. Još i Jevreji dođoše k Vladimiru i govorahu da je njihova starozavetna vera bolja od svih vera. Vladimir ih upita: Gde je zemlja i carstvo vaše? – Oni mu odgovoriše: Naša zemlja je Jerusalim i Palestina, i njena okolina. Ali pošto gresima svojim razgnevismo Boga, Bog nas raseja po celome svetu, a zemlju našu dade hrišćanima. – Vladimir im na to reče: Kako vi druge učite vašoj veri, a sami ste odbačeni od Boga vašeg? Jer kad bi vas Bog ljubio, On vas ne bi rasejao po tuđim zemljama. Zar i nama želite takvo rasejanje? – Rekavši to, on ih otera sa očiju svojih.

Posle sviju ovih k Vladimiru dođe od grčkih careva Vasilija i Konstantina i od patrijarha carigradskog izaslanik sa darovima, Kiril filosof, muž izvrstan, obrazovan i bogonadahnut. Ovaj filosof Kiril dugo govori Vladimiru o hrišćanskoj veri, počevši sa stvaranjem sveta, pa preko svih proroštava sve do ovaploćenja Hristova, i Njegovog dobrovoljnog stradanja i krsne smrti radi spasenja ljudskog, i Njegovog trodnevnog vaskrsenja, i vaznesenja na nebo. Zatim mu izloži učenje o drugom dolasku Hristovom, o vaskrsenju mrtvih, o Strašnom sudu, o beskonačnim mukama spremljenim za grešnike, i o nagradi pravednicima u nebeskom carstvu. Onda mu predade poslati dar: veliku zlatotkanu zavesu, na kojoj beše umetničkim tkanjem izobražen Strašni sud Božji, i odvajanje grešnih od pravednih: pravednici stajahu s desne strane Sudiji, i na toj desnoj strani beše izobražen raj i carstvo nebesko; a grešnici stajahu s leve strane, na kojoj behu izobraženi geena ognjena, strašni likovi demona i razne muke u paklu.

Pažljivo razgledajući sve to, Vladimir raspitivaše filosofa za svaku stvar. Filosof mu o svemu govoraše podrobno; i reče mu: Kada Hristos Bog naš dođe u slavi Svojoj s neba na zemlju da sudi živima i mrtvima i da svakome da po delima njegovim, tada će pravednike postaviti s desne strane Sebi i poslati ih u Svoje nebesko carstvo na večno veselje, a grešnike će postaviti s leve strane Sebi i poslati ih u geenu ognjenu neugasivu, u beskonačne muke.

Slušajući to, Vladimir uzdahnu i reče: Blago onima koji stanu s desne strane, a teško onima koji budu s leve! – Filosof mu reče: Ako i ti, care, prestaneš sa zlim delima i primiš sveto krštenje, udostojićeš se stajanja s desne strane; ako pak ostaneš u neznabožju, onda će i tvoje mesto biti s leve strane. – Pažljivo slušajući filosofovo razlaganje i razmišljajući, Vladimir reče: Počekaću još malo, dok tačnije ispitam o svima verama. I pošto obdari filosofa i njegovu pratnju, on ih s češću otpusti u Carigrad.

Kada grčki filosof otputova, Vladimir sazva sve svoje bojare i starešine i reče im: Eto, k meni dolaziše mudraci od raznih naroda: od muhamedanaca, od Nemaca, od Rimljana, od Jevreja, i od drugih naroda; i svaki od njih hvaljaše svoju veru. Posle sviju dođoše i Grci, i ispričaše više od drugih mnoge divne stvari u svojoj veri, kazujući sve od početka sveta do sada; oni vele da postoji drugi svet i drugi život, i da će posle smrti svi ljudi vaskrsnuti, i ako je ko učinio što dobro u ovom veku, taj će se u budućem radovati živeći besmrtnim životom; a grešnici će se večito mučiti.

I rekoše mu bojari i starešine: Niko nikada ne kudi ništa svoje, nego hvali. Ti pak, veliki kneže, imaš mnoštvo mudrih ljudi, pa ako hoćeš da tačnije poznaš istinu, pošlji najbolje između njih u razne zemlje i narode, da vide i ispitaju svaku veru i kako ko služi Bogu svome, i kada se vrate, oni će i tebi i nama kao očevici ispričati sve podrobno i tačno.

Vladimir posluša ovaj savet i posla ljude razumne i pametne u razne zemlje, da razmotre vere i bogosluženja svakog naroda i jezika. Oni proputovaše mnoge zemlje i carstva, pa najposle dođoše i u Carigrad, i kazaše grčkim carevima, Vasiliju i Konstantinu, zbog čega su došli. Carevi se obradovaše, i odmah obavestiše o njima svjatjejšeg patrijarha. Patrijarh naredi da se ukrasi crkva praznično; on se obuče u najskupocenije arhijerejske odežde sa mnogim episkopima i sveštenicima za služenje božanstvene liturgije. Na liturgiju dođoše carevi sa Vladimirovim izaslanicima; uvevši ih u crkvu izaslanicima dadoše takvo mesto, sa koga se lako moglo videti i čuti sve. A oni, videći neiskazanu krasotu slave Božije kakvu nigde nikada ne videše, i slušajući preslatko crkveno pojanje kakvo nikada ne čuše, divljahu se veoma i držahu da se nalaze ne na zemlji nego na nebu; u to vreme obasja ih nebeska svetlost, i oni postadoše kao van sebe od radosti duhovne, kojom se tada srca njihova ispuniše. Po završetku božanstvene liturgije carevi i patrijarh prirediše ruskim izaslanicima veliki prijem i gozbu, obdariše ih mnogim darovima, pa otpustiše.

Kada se izaslanici vratiše k Vladimiru, Vladimir opet sazva svoje bojare i starešine, i naredi izaslanicima da pred svima ispričaju šta su videli i čuli. Oni onda stadoše pričati sve po redu o veri svakoga naroda i o njihovim bogosluženjima, ali se slušaocima ne dopadoše te vere. Zatim počeše pričati šta videše kod Grka. Kada dođosmo u Carigrad, kazivahu oni, Grci nas uvedoše u svoju crkvu gde oni Bogu svome služe, i tamo videsmo takvu krasotu i slavu, da naš jezik to ne može iskazati: odežde njihovih jereja behu najčudesnije, bogosluženja veoma divna, držanja svih ljudi pobožno, pojanje toliko slatko, kakvo nigde ne čusmo; i nas obuze neka radost, i mi ne osećasmo sebe, niti znađasmo da li smo na zemlji ili na nebu. I nema u celom podnebesju takve lepote i preslavnog bogoslavlja kao što je kod Grka. Zbog toga verujemo da je vera njihova istinita, i samo sa tim ljudima živi Bog istiniti.

I rekoše bojari Vladimiru: Da grčka vera nije dobra i istinita, tvoja baba Olga ne bi primila tu veru, jer ona beše žena veoma mudra. – Tada Vladimir, po dejstvu u njemu blagodati Svetoga Duha, stade se po malo prosvećivati u umu svom i poznavati pravu hrišćansku veru, i želeti je. Ali pošto pored njega ne beše takvog čoveka koji bi ga brzo priveo ostvarenju njegove namere, jer svi bojari i savetnici behu pomračeni tamom neznaboštva, stoga se odloži njegovo primanje hrišćanske vere i krštenje. Štaviše, kod njega se pojavi zamisao da krene u rat na Grčku zemlju, da osvoji neke gradove i dobije hrišćanske učitelje koji bi ga naučili veri.

Skupivši vojsku, Vladimir krenu na Tavrikiju i zauze prvo grad Kafu. Zatim dođe pod Herson, prestoni grad te zemlje, koji se nalažaše na obali Evksinskog Ponta i imađaše izvrsno pristanište. I opsede grad taj, i silno ratovaše na njega ne malo vremena, i ne mogaše ga osvojiti, jer grad beše utvrđen i grčka vojska što beše u njemu junački se boraše. I poručivaše Vladimir Hersonjanima da mu se dragovoljno pokore ako žele da ima milosti prema njima; ako pak to ne učine, onda će njihov grad držati pod opsadom makar tri godine, dok ga ne uzme, ali onda neće imati milosti prema njima. Međutim Hersonjani ne pridavahu važnost Vladimirovim porukama, iako trpljahu oskudicu u gradu, jer šest meseci već behu pod opsadom. No neiskazano promišljanje Božje ne samo o Grcima nego i u celom ruskom rodu udesi da se grad Herson preda Vladimiru na sledeći način. Hersonski protopop Anastas napisa Vladimiru na streli ovo: „Care Vladimire! ako hoćeš da zauzmeš grad, potraži na istočnoj strani u zemlji vodovodne cevi kroz koje teče u grad voda za piće; preseci ih, i na taj način liši grad vode, pa će ti se građani primorani žeđu predati“. Napisavši tako na streli, protopop nateže luk i pusti strelu ka Vladimirovom šatoru. Strela pade pred šator; a kad je uzeše i videše na njoj grčko pismo, odmah je odneše Vladimiru. Vladimir dozva tumača za grčki jezik; ovaj mu prevede poruku, i Vladimir naredi da se brižljivo potraže na istočnoj strani te cevi. Kad ih pronađoše, presekoše ih, te grad lišiše vode, i građani iznemogoše od žeđi.

Pritešnjeni žeđu oni se i protiv svoje volje predadoše Vladimiru. Vladimir svečano uđe u grad, ali nikome ne učini ni zla ni nepravde.
Po zauzeću Hersona i cele Tavrikije Vladimir uputi grčkim carevima ovako pismo: „Evo, zauzeo sam vaš slavni grad Herson i svu zemlju Tavrikiju. No čujem da imate sestru, divnu devojku, dajte mi je za ženu. Ne htednete li mi je dati, ja ću sa vašim Carigradom učiniti što učinih sa Hersonom“. – Primivši ovakvo pismo od Vladimira, grčki carevi se ožalostiše ne malo, jer njihova sestra Ana nije htela da pođe za neznabošca. Ali se Grci bojahu vojne sile ruske i hrabrosti Vladimirove. I carevi otpisaše Vladimiru ovako: „Nama hrišćanima ne dolikuje da svoju sestru damo za neznabošca. Ako hoćeš da je dobiješ ti se onda odreci svojih idola i veruj u Hrista istinitog Boga, kao što i mi verujemo, i primi sveto krštenje, pa ćeš bez prepreka uzeti sebi za suprugu sestru našu, i bićeš s nama u ljubavi kao istoverac, i još ćeš carstvo nebesko naslediti“.

Dobivši takav odgovor od grčkih careva, Vladimir im ponova uputi ovakvo pismo: „Ja zavoleh vašu veru od onoga vremena kada se moji izaslanici, koje bejah poslao da ispitaju razne vere, vratiše i podrobno ispričaše kako je vaša vera bolja od svih ostalih vera, i vaša bogosluženja kojima služite Bogu vašem divnija nego kod drugih naroda. Stoga hoću da primim vašu veru, a vi mi pošaljite episkopa da me krsti, i sami sa sestrom svojom dođite k nama, ili mi sestru svoju pošljite za suprugu, pa ću vam vratiti Herson sa celom Tavrikijom“.
Dobivši ovako dobru vest, grčki carevi se obradovaše velikom radošću i stadoše sestru svoju savetovati i moliti da pođe za Vladimira. I govorahu joj: Smiluj se na hrišćansko carstvo! jer ne pođeš li za njega, on neće prestati da pustoši zemlju našu, i bojati je se da i Carigradu ne učini što i Hersonu. Ako se pak Vladimir zbog tebe krsti, i Gospod preko tebe obrati k sebi zemlju Rusku a Grčku oslobodi teških i čestih ratova i najezda ruskih, ti ćeš zadobiti večnu slavu i naslediti večno blaženstvo.

Princeza Ana, iako ne željaše, ipak pristade na savet i molbu svoje braće, i sa suzama reče: Neka bude volja Gospodnja! – I poslaše je carevi morem u lađama sa arhijerejem Mihailom, i sa sveštenicima, i sa uglednim velikašima. Kada stigoše u Herson, svečano ih dočekaše i u carski dvor uvedoše. No na nekoliko dana pred dolazak princeze Ane, Vladimir se razbole od očiju i oslepe. I poče sumnjati u hrišćansku veru i u krštenje, i smućen govoraše sebi: Bogovi ruski se razljutiše na mene što hoću da ih ostavim i drugu veru primim, zbog toga me i kazniše slepilom. – Princeza pak Ana posla mu ovakvu poruku: Ako hoćeš da ozdraviš i progledaš, primi što pre sveto krštenje, jer se drukčije nećeš izbaviti od slepila svog. Krstiš li se, ti ćeš se osloboditi ne samo telesnog slepila nego ujedno i duhovnog.

Saslušavši ovakvu poruku, Vladimir odgovori princezi: Ako se tvoja reč obistini, onda ću po tome poznati da je hrišćanski Bog velik. – I odmah dozva episkopa, moleći ga za sveto krštenje. Episkop ga najpre oglasi i dobro pouči o svetoj veri. Zatim ga krsti u crkvi Svete Sofije, koja se nalažaše usred grada, i nadenu mu ime Vasilije. Pri krštenju pak dogodi se čudo, slično čudu sa Savlom na putu za Damask: jer kada oslepeli Vladimir uđe u svetu krstionicu, i episkop po činu krštenja metnu na njega ruku, odmah otpade od očiju njegovih slepilo kao krljušt, i on progleda; i proslavi Boga što ga privede u istinitu veru; i blagodaraše Hrista Gospoda, radujući se i veseleći se.

Videvši ovo čudo, krstiše se Vladimirovi bojari i vojska. I bi radost velika Rusima i Grcima, a naročito svetim anđelima na nebu: jer kada se anđeli raduju za jednog grešnika koji se kaje, oni se nesravnjeno više obradovaše tako velikom broju duša koje Boga poznaše, i zapevaše: Slava na visini Bogu!

Ovo krštenje Vladimira, njegovih bojara i vojske izvrši se u godini 988. Posle krštenja bi privedena Vladimiru princeza Ana radi obručenja; a nakon ne mnogo dana oni se venčaše u zakoniti brak. I knez Vladimir povrati Grcima Herson sa celom Tavrikijom; i utvrdivši s njima mir, on se vrati u svoju zemlju. Povede sa sobom i arhijereja Mihaila koji beše došao iz Carigrada sa princezom Anom. I on bi prvi mitropolit cele Rusije[7]. Sa arhijerejem Mihailom Vladimir povede iz Hersona i mnoge sveštenike, klirike i monahe. A uze otuda i mošti svetog sveštenomučenika Klimenta, pape rimskog, i njegovog učenika Fiva, i svete ikone, i knjige, i svaku stvar crkvenu. Povede sa sobom i onog protopopa Anastasa, koji ga strelom nauči kako da zauzme grad Herson. I dođe Vladimir u Kijev s radošću velikom, slaveći Hrista Boga.
I odmah se Vladimir s revnošću dade na prosvećivanje prestonog grada svog Kijeva i cele ruske države svoje. Najpre Vladimir naredi da se krste dvanaest sinova njegovih, koje imađaše od raznih žena: Izjaslava, Mstislava, Jaroslava i Vsevoloda od Rohmide, kneginje Polteske; Svjatopolka – od Grkinje, žene bratovlje; Višeslava – od kneginje Čehinje; Svjatoslava i Stanislava – od druge Čehinje; Borisa i Gljeba – od Bugarke; Brjačislava i Sudislava – od neke drute. I krsti ih mitropolit Mihail na jednom izvoru[8], koji se nalažaše u gori nad Dnjeprom. Taj se izvor od onoga vremena pa do sada naziva Kreščatik. Zatim Vladimir posla glasnike po celome gradu, naređujući da se sutradan izjutra saberu na reku Počajnju[9] svi: stari i mladi, veliki i mali, bogati i siromasi, muškinje i ženskinje. Ako se pak ko u to vreme ne nađe na reci, smatraće se za protivnika Bogu i velikome knezu.

Sutradan izjutra dođe na reku sam knez sa bojarima, i sa arhijerejem, i sa svima sveštenicima. I sleže se sav grad na reku, bezbrojno mnoštvo muškinja i ženskinja, svakoga zvanja i uzrasta, i to na mesto gde se sada nalazi crkva svetih stradalnika Borisa i Gljeba. I bi im naređeno da se svuku i uđu u vodu, muškinje odvojeno i ženskinje odvojeno, odrasli gde je dublje, mali gde je pliće; i stajahu po grupama u vodi, jedni do guše, drugi do pojasa. Sveštenici pak u svešteničkim odeždama stajahu kraj obale na daskama, naročito za to spremljenim, i čitahu nad narodom molitve propisane za krštenje, i davahu im imena, svakoj grupi posebno jedno ime, i naređivahu im da se tri puta pogruže u vodu, sami prizivajući nad njima ime Svete Trojice, po činu krštenja.

I tako se sav narod Kijevski krsti u godini 989, druge godine nakon Vladimirova krštenja. Posmatrajući krštenje tolikog naroda, sveti Vladimir se radovaše duhom; i podigavši oči i ruke k nebu, reče: Gospode Bože, koji si stvorio nebo i zemlju, pogledaj na novokrštene ljude Tvoje, i podaj im da stvarno poznadu Tebe, Boga istinitoga, i utvrdi ih u pravoslavnoj veri, i meni pomozi protiv vidljivih i nevidljivih neprijatelja, i proslavi u Ruskoj zemlji presveto ime Svoje!

Po krštenju naroda Vladimir odmah naredi da se idoli porazbijaju i hramovi idolski do temelja poruše. On naredi da glavnog idola Peruna vežu konju za rep i vuku sa gore ka Dnjepru, a postavi dvanaestoricu ljudi da vučenog idola motkama biju. A to on učini ne da bi idol osetio neke bolove, jer je od drveta, bez duše i bez osećanja, nego da bi demonu naneo što više sramote. I dovukavši idola Peruna do obale, baciše ga u Dnjepar, i voda ga odnese daleko i pritera uz jednu visoku goru koja se i sada naziva Perunova.

Stari kazuju i ovo: verni uzeše nekog drugog idola i odvukoše na Dnjepar da ga potope, a neki ga nemilice udarahu tojagama; i baciše ga u Dnjepar; kada plovljaše niz vodu, za njim plakahu ljudi, još pomračeni neverjem, koji iđahu obalom i naricahu za idolom: „Vidibaj, gospodaru naš bože, vidibaj! – tojest, isplivaj i na obalu izađi! – idol, pokretan njegovim demonom, izađe na obalu onde gde je sada manastir Vidubicki. No kada neverni htedoše da uzmu idola, verni pritrčaše, privezaše mu kamen, pa ponova baciše u reku i potopiše, a mesto gde beše izišao idol naziva se od toga vremena Vidubiči.

I svi ostali idoli, po naređenju velikoga kneza, biše porazbijani, i jedni u vodu a drugi u oganj pobacani. Kijevljani pak koji još behu nerazumni, videći uništavanje i propast svojih starih bogova, plakahu za njima i kukahu, a razumni Kijevljani govorahu: Pametan je knez i njegovi bojari, i oni znaju koji je Bog bolji. Jer da su stari bogovi bili dobri, oni ne bi naredili da se unište, niti bi izabrali drugu veru: bolje izabraše, gore odbaciše.

Posle uništenja idola i razrušenja idolskih hramova, Vladimir naredi da se na tim mestima grade svete crkve. U početku on sagradi crkvu svetoga Spasa na onom mestu gde se nalazio idol Perun; zatim podiže crkvu u ime svetog Vasilija Velikog, pošto i sam na svetom krštenju dobi ime Vasilije; i mnoštvo drugih crkava on podiže svuda. No naročito mnogo truda uloži oko podizanja crkve od kamena u ime Prečiste Bogorodice, koja docnije bi prozvana Desjatinaja, koja za vreme Batija bi porušena i ostade samo jedan deo od nje. Ta crkva beše veća i lepša od svih crkava u Kijevu, podignutih u vreme kneza Vladimira; nju sagradiše premudri neimari grčki, i svakom lepotom ukrasiše. Kada ova crkva bi dovršena, pri osvećenju uđe u nju knez Vladimir i, kao nekada Solomon u svome hramu, pomoli se Bogu, govoreći: Gospode Bože, pogledaj s neba i vidi, i poseti vinograd ovaj i usavrši, jer ga zasadi desnica Tvoja! Pogledaj na ove nove ljude Tvoje, čija si srca urazumio da poznadu Tebe, istinitoga Boga! Pogledaj i na crkvu ovu, koju podigoh ja, nedostojan sluga Tvoj, u ime svebesprekorne Matere Tvoje Prisnodjeve Bogorodice. I ko se sa verom i usrđem pomoli u ovoj crkvi, usliši molitvu njegovu, otpusti mu svaki greh, i sve što je korisno podaj mu molitvama Prečiste Bogomatere.

Posle takve duge molitve, Vladimir reče: Evo, od svega imanja mog i od svih gradova mojih dajem deseti deo za ovu crkvu Prečiste Bogorodice. – Rekavši to, on to i pismenom potvrdi, i kletvu izreče na one koji bi se usudili oduzeti ono što je dato svetoj crkvi. Od toga doba ta crkva bi nazvana Desjatinaja. I tu crkvu knez poveri gorespomenutom protopopu Anastasu, koga dovede iz Hersona, i unese u nju mošti svetoga Klimenta, pape rimskoga, i podari joj sve skupocene utvari što iz Hersona beše doneo.
Knez Vladimir posveti veliku brigu i knjižnom obrazovanju: on naredi da se njegovi sinovi i mnoštvo bojarske dece uče grčkom pismenu, a i za rusko pismo odredi im iskusne učitelje. Pored toga on naredi da se u školu uzimaju i deca prostih roditelja; a mnoge glupe majke plakahu za decom svojom kao da su pomrla.

Želeći da svetlošću svete vere prosveti ne samo Kijev nego i svu državu svoju, knez Vladimir posla po svima gradovima ruskim da se krsti narod; na one pak koji se nisu hteli krstiti, on nalagaše veliki danak. I življaše Vladimir bogougodno i pravedno, izmenivši svoje drevne neznabožačke običaje. I bi na svaku vrlinu upućen česnom suprugom svojom princezom Anom, sa kojom življaše po hrišćanskom zakonu. A ostale pređašnje žene svoje, koje imađaše pre krštenja, on bogato obdari pa otpusti, ostavivši svakoj na volju da se, ako hoće, uda za drugoga muža. Prvoj pak ženi svojoj Rohmidi, kćeri kneza polteckog Rogvolda, koja mu beše milija od ostalih, pri povratku svom iz Hersona knez Vladimir posla ovakvu poruku: Ja primih hrišćansku veru i zakon, i treba da imam jednu ženu, koju sada i uzeh među hrišćanima; a ti izaberi sebi između mojih velmoža koga hoćeš, i udaj se za njega. – Ona mu odgovori: Eda li je jedino tebi potrebno nebesko carstvo, a ne i meni? Sem toga, kako ja kneginja mogu podneti da budem sluškinja u sluge tvoga? Stoga neću da se udajem za drugoga muža, nego te molim, unevesti me Hristu tvome. – Kada ona ovo govoraše, pored nje seđaše njen sin Jaroslav, koji beše hrom od rođenja. Čuvši ovakve reči od matere svoje, on zablagodari Bogu za blagorazumnost i dobru odluku njenu, i odmah ozdravi i stade hoditi, iako dotle nije hodao. Vladimir se dvostruko obradova povodom Rohmide: što ona uzrevnova za Hrista, i što se sinu Jaroslavu isceliše noge. Pošto primi krštenje, Rohmida se postriže u sveti anđelski lik monaški, i dobi ime Anastasija.

Posle toga Vladimir posla molbu u Carigrad tadašnjem svjatjejšem patrijarhu Sergiju[10], da mu pošalje arhijereje i jereje, pošto je žetve mnogo a poslenika malo. Jer mnogim gradovima ruskim beše potrebna prosveta, a ruskih ljudi spremnih za duhovni čin još ne beše dovoljno, pošto školovanje među njima beše nedavno počelo. Na tu molbu kneza Vladimira svjatjejši patrijarh Sergije posla od Grka episkopa Joakima Heroonca, i druge episkope s njim, i ne malo prezvitera.

Uzevši onda došavše k njemu episkope, Vladimir ode u oblast Rostovsku i Suždaljsku, i osnova grad iznad reke Kljazme, i nadenu mu svoje prvo ime Vladimir; i podiže u njemu crkvu Prečiste Bogorodice; i naredi da se svuda ljudi krste i crkve grade, i dade im episkopa. Otišavši odatle u Rostov, on podiže crkvu drvenu, i dade episkopa. Potom otputova u Veliki Novgorod, i tamo ostavi za arhiepiskopa Joakima Hersonca. Ovaj arhiepiskop razruši tamo idola Peruna, sličnog onom kijevskom, i naredi da ga jedni vuku na reku Volhov a drugi da ga motkama biju na veliku porugu demonu. A demon koji u idolu obitavaše, stade gromko kao od bolova zapomagati: „Avaj, avaj! teško meni, teško meni! jer upadoh u ruke ovih nemilosrdnih ljudi, koji me juče kao boga poštovahu, a sada mi tolika zla pričiniše! Lele, lele!“ – A ljudi, dovukavši ga na most bijena, baciše ga u reku Volhov, i odmah potonu na dno, pa malo zatim ispliva na površinu i zaplovi uz reku. Jedan se čovek baci na njega motkom, a idol dohvati tu istu motku i baci je na most i udari neke od onih što u bezumlju svom žaljahu za njim, pa opet povikavši potonu i pogibe sa šumom. Sveti Vladimir obiđe i ostale znatnije gradove svoje države, svuda krštavajuđi narod, podižuđi crkve i ostavljajući episkope i prezvitere. I tako, učinivši veliku korist svoj zemlji Ruskoj, on se vrati u svoj prestoni grad Kijev. I tada sveti Vladimir razdeli zemlju Rusku na dvanaest kneževina prema broju sinova svojih. Najstarijeg sina svog Višeslava on posadi u Velikom Novgorodu, Izjaslava u Polocku, Svjatopolka u Turovi, Jaroslava u Rostovu. A kad Višeslav umre u Velikom Novgorodu, on na njegovo mesto dovede Jaroslava iz Rostova, a u Rostovu posadi Borisa, u Muromu Gljeba, u Drevljanu Svjatoslava, u Vladimiru Vsevoloda, u Tmutorokani Mstislava, u Smolensku Stanislava, u Lucku na Volini Brjačislava, u Pskovu Sudislava. I strogo im zapovedi da žive u ljubavi i slozi i da ne vređaju jedan drugoga, niti da povređuju granice jedan drugome, nego svaki da bude zadovoljan svojom kneževinom. Ne manje zapovedi im i to, da svaki u svojoj kneževini umnožava slavu Hrista Boga i ište spasenje duša ljudskih, neverne u veru privodeći i crkve zidajući. Toga radi on svakome sinu dade episkopa i prezvitere.

Uredivši ih tako i razaslavši ih u njihove kneževine, sam knez Vladimir življaše u Kijevu, sada već star. I revnovaše sveti knez u dobrim delima, crkve i manastire podizaše i ukrašavaše, izobilnu milostinju svima davaše, bogate trpeze često priređivaše siromasima u svome dvoru. A bolesnicima koji ne behu u stanju dolaziti dvoru njegovom on kolima šiljaše svakovrsne namirnice. Sa susednim državama: poljskom, ugarskom, i češkom, on imađaše mir i ljubav; jedino sa Pečenjezima ratove vođaše, ali ih silom Hristovom pobeđivaše.
Sveti Vladimir beše toliko milostiv i milosrdan, da ne hitaše sa kažnjavanjem i okorelih zločinaca. Zbog toga se umnožiše razbojnici, lopovi i ostali raznovrsni zlotvori. I upita mitropolit sa starcima kneza Vladimira: Zašto, kneže, ne kažnjavaš zle? – On odgovori: Bojim se greha. – Na to mu mitropolit i starci rekoše: Ti si od Boga postavljen vladar da kažnjavaš zle a miluješ dobre; zato treba da izviđaš krivice zlih i kažnjavaš ih. Jer ako ne kažnjavaš zle, znaj, ti zlo činiš dobrima, pošto se zbog tvog naređenja umnožavaju zli na zlo dobrima. No ti kažnjavaj zle, da bi dobri živeli u miru.

Za vreme svetog kneza Vladimira dođe iz Svete Gore Atonske prepodobni otac naš Antonije i nastani se u varjašskoj pešteri nad Dnjeprom blizu Berestova. Potom se stade približavati blažena končina svetog Vladimira. Ali na tri godine pre njegove končine najpre se prestavi ka Gospodu njegova supruga, velika kneginja Ana, princeza grčka, vinovnica prosvećenja cele zemlje Ruske i spasenja bezbrojnih duša ljudskih. Na kratko vreme pred svoj odlazak k Bogu, sveti Vladimir pozva k sebi sina svog Borisa, jer mu on beše najmiliji. A dogodi se da u to isto vreme dođe u Kijev i Svjatopolk. Utom stiže Vladimiru izveštaj da Pečenjezi idu na Rusiju. Pošto Vladimir beše bolestan i ne mogaše sam izići protivu Pečenjega, to on posla sina svog Borisa sa celom vojnom silom. I stade sveti Vladimir s dana na dan iznemogavati telom; a Svjatopolk ne odlažaše iz Kijeva očekujući, ili bolje – želeći očevu smrt. I pošto knez Vladimir bolova dosta dana, učinivši sve što je potrebno za hrišćansku končinu, on u dobrom ispovedanju predade pravednu dušu svoju u ruke Božije, u petnaesti dan meseca jula 1015 godine.

Tako se upokoji sveti veliki knez Vladimir, nazvan u svetom krštenju Vasilije, pošto provede na prestolu velikog kneževstva Kijevskog trideset pet godina. Vlastoljubivi pak Svjatopolk obradova se smrti svoga oca, željan da se dočepa velikokneževskog prestola. I isprva on tajaše smrt njegovu; ali pošto ne mogade utajiti, on prenese česno telo njegovo u crkvu Prečiste Bogorodice, Desjatinuju. I slegoše se k česnom telu svetoga Vladimira svi Kijevljani i okolni žitelji, duhovnici i svetovnjaci, plačući i ridajući kao za ocem svojim i posrednikom spasenja. I prirediše mu svečan pogreb, i položiše ga u mramornu grobnicu u toj istoj crkvi koju on podiže. Zatim odrediše da se i spomen njegov praznuje kao svetog i ravnog apostolima, jer svu zemlju Rusku on prosveti svetim krštenjem. Rečeno je Gospodom: Ko jednoga grešnika obrati od zablude i odvoji dragoceno od rđavoga, biće kao usta Božija (Jerem. 15, 19; Jak. 5, 20). Utoliko pre onaj, koji je tolike grešnike neznabožnog naroda obratio k Bogu od pagubne prevare idolske i od nedostojnih načinio ih dostojne Bogu, obrete se kao usta Božija i bi uvršćen među svete u carstvu Hrista Boga našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast, slava, blagodarnost i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

 

Arhimandrit JUSTIN PopovićŽITIJA SVETIH

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.