TEOLOGIJA NjEGOŠEVA
Augustinus.
Teologija znači govor o Bogu. Teologija je otuda ili sve ili ništa. Cela priroda i nadpriroda i podpriroda – sve je teologija; ceo čovek i svaki deo na njemu jeste teologija; cela livada i svaki cvet u njoj jeste teologija; Sirius i Mlečni Put, nebule i meteori – teologija; Dunav i Kopaonik, more i polarna svetlost – teologija; istorija planeta i istorija ljudi, istorija radiolarija i istorija svakog leptira, i svakog zrna peska, i svake kapi vode, i svakog zraka svetlosti – teologija. Ako cela priroda nije teologija, onda teologija nije ništa ili priroda nije ništa. Ako cela priroda ne govori o Bogu, ko će onda verovati Isaiji i Pavlu, i Karlajlu i Boži Kneževiću? Je li ceo svet oko nas pustinja, šta vredi u toj pustinji vapijući glas o Bogu jednog proroka? Ne vapije li cela vasiona o Bogu, ko može bez prezrenja čuti vapijanje jednog čoveka?
Petar II Petrović Njegoš
Pogledajte ljiljane poljske, i ako vam oni ne kažu ništa o Bogu, neće vam to kazati ni sva raskoš bogatstva i uma Solomonova. Otvorite algebru, i ako vam ne pokaže Boga, neće vam ga moći pokazati ni Mojsej. Ne vidite li Boga u logaritamskim tablicama, ne otvarajte ni poslanicu Rimljanima; našto? Niste li našli Boga na Grenlandu, ne idite ni u Jerusalim, ni tamo ga nećete naći. Pročitajte jednu strofu Puškinovih stihova, i ako vam se u njima ne otkrije genijalni poeta, zaklopite, ostavite. Ako je ovaj svet „opštega oca pojezija“, kako Njegoš misli, onda je Veliki Poeta morao sebe ispoljiti, genijalnije od svih zemaljskih poeta, u svakoj strofi, u svakom stihu, u svakom glasu svoje poezije, on nije mogao sakriti svoga genija u krajeve nepristupačne ljudskim očima i ljudskom razumu. Zapitajte prvu ticu, koja vam padne pred oči, i ona će vam kazati ono isto što i Ćaba, to jest, kazaće vam, da je Alah Veliki Bog. Ne mogadne li vam to tica kazati, zalud ćete sedlati kamilu i ići po Boga na Istok; vratićete se sami – s kamilom.
Carinici i fariseji zahtevali su nebeske znake, i ovi im nisu dati. I naše pokoljenje traži nebesni znak, tj. traži čudo pa da veruje. „Pokažite nam Boga, govore mnogi naši savremenici – pokažite nam Boga, pa ćemo verovati“. No kako? Ne zahtevaju li ovi ljudi, koji preziru čuda i ne veruju u njih, baš najveće čudo? Kako da im se Bog pokaže? Bog nije jedan od 70 elemenata, da se može pokazivati. Zamislite da se ceo vidljiv svet premaže belom bojom: kuće, ulice, polja, šume, more, nebo – sve postane belo, i zamislite da vam neko tad stavi zahtev: pokaži mi belo! Kako ćete mu ga pokazati? Vi ćete mu svakako začuđeno reći: pokaži ti nama ne-belo! Tako bi se i onima moglo reći: pokažite vi nama Ne-Boga!
Ne trebaju drugi znaci, druga čuda, sem onih koja postoje i koja se svakotrenutno prelivaju iz jednog oblika u drugi, da bi se znalo da Bog postoji. Zamislite jedinicu na zemlji i uz nju red nula do sunca – mislite li vi, da će taj broj biti suviše velik za čuda, koja se između zemlje i sunca pred nama odigravaju? Svet je tako pun čuda, da ni jedno čudo više, ni koliko zrno gorušično, ne može stati u njega. Pokušajte u mislima da dodate još nešto ovoj vasioni, i vi ćete se brzo sami sebi učiniti smešnima. Čuda nereda u prirodnom toku stvari najvulgarniji su dokaz Boga, čuda reda – najuzvišeniji. Onaj ko zida svoju teologiju na čudima nereda u prirodi, taj zida most preko reke bez i jednog stuba. Ne tražite, dakle, druge znake s neba, jer vam se neće dati osim onih, koji su već dati. Otvorite oči i videćete ove znake, zatvorite oči i verovaćete u Boga. Svi ti znaci govore o Bogu, svi su oni teologija.
Divljak vidi Boga u gromu, vetru, buri, ognju; i obrazovan čovek ga vidi tamo – no ne boga nego Boga – gde i njegov divlji brat, no osim toga i u fizici i hemiji, u biologiji i umetnosti, tj. u zakonu koji vlada gromom i vetrom, i burom i ognjem: u redu stvari, u genijalnom umetničkom složaju svih elemenata u celinu.
Svaka je nauka otuda jedna teologija, jer svaka predstavlja u sistemu jedan govor o Bogu, i svaki je naučnik teolog jer svaki govori o Bogu, govoreći o delima Božjim. Lavoazi je teolog kao i Volter, Tesla kao i Štrosmajer. Uzalud neki naučnici govore protivu Boga, njihova nauka govori za Boga. Svi mi, svesno ili nesvesno, hoteći ili nehoteći, služimo Bogu. Naše pokoljenje, zato što je naučnije, ne stoji dalje od Boga nego li pokoljenje Sirahovo, već bliže, i to bliže utoliko ukoliko je naučnije. Svaki korak napred u nauci, korak je bliže Bogu. Kad bi jedan ateist iz vremena pre dinastije egipatskih faraona pročitao jedan udžbenik hemije iz XX stoleća, on bi poverovao u Boga. Tako je današnja hemija ubedljiva teologija, i tako superiorna sveštenim teologijama faraonskog vremena! Ko zna koliko bi naših savremenika – ateista poverovalo u Boga kad bi pročitali jedan udžbenik hemije ili astronomije iz XXX stoleće? Za danas pak oni su ateisti ne zato što neće da veruju u Boga, no zato, što ne mogu da veruju u zakone hemijske ili astronomske, ili zato što im se današnje učenje teologije ne čini dovoljno ubedljivim. Učenje teologije naših dana ukazuju ateistima drugo vreme i drugo mesto van ovoga, gde mi danas živimo, kao vreme i mesto, gde se Bog može videti. Prenesite se u vreme Avramovo, veli se, i tamo ćete naći Boga! Ili idite u Meku, tamo ćete ga videti! I oni idu i nalaze i vide ono, što i svuda oko sebe sad nalaze i vide, i žale se, da nisu našli ni videli Boga. Za sadašnje pokoljenje međutim sadašnjost je najjači dokaz Boga. Ako Bog u 1911. godini ne blista u svoj slavi svojoj kao i u vreme Avramovo, kako onda da verujemo? Ili ako se duh njegov ne nosi nad Dunavom kao i nad Mekom, kako da verujemo? Kako da verujemo onda u njegovu večitu moć i večitu mladost, i univerzalnu lepotu i dobrotu? – Ne potcenjujmo naše vreme, jer ono će biti za neka daleka pokoljenja ono, što i za nas vreme Avramovo. Ne potcenjujmo sadašnjost, jer ona je naša; jedina ona pripada nama od početka istorije; ona nam je jedino pristanište, odakle možemo verificirati prošlost i pronaći budućnost. Oni koji su najmanje skloni da veruju, ipak instinktivno najviše veruju sadašnjosti. Pokažite im dakle sadašnjost, ako želite da ih obratite u svoju veru. Ko ne vidi sadašnjost, koja se vidi, kako će videti prošlost, koja se ne vidi? Sadašnjost je prva teologija, prošlost – druga. Juče nam je govorilo o Bogu, danas nam govori o Bogu. I ljudi naravno čuju bolje onaj glas, koji se sad izgovara no onaj, koji se juče izgovarao. Sadašnjost je najnovije delo Božje. Ona za oči naše generacije jače blješti od ognjenog stuba, koji je vodio Jevreje i većma poražavao nego prelazak izabranog naroda preko crvenog mora. – Sadašnjost i prošlost jesu teologije, priroda i nauka jesu teologije; pa ipak nisu četiri teologije, no jedna. Nisu ni dve teologije: priroda i nadpriroda, no samo jedna: prirodno-nadprirodna.
Priroda je Njegoševa teologija. Ova dvolična slatkogorka priroda, s večnim osmehom, iza koga se krije zlokovarnost, s večnom ljubavlju, okićenom strelama, s večno spokojnim izgledom, kojim se maskira neutoljivi ratni bes, ova surova majka, surova no ipak majka, hladnokrvna no ipak „štedra“, žučna iza meda i medna iza žuči, govori o Bogu rečitije od svih kardinala rimskih. Priroda je delo Božje, pesma Božja, i kao takva ona, naravno, izrazitije govori o Bogu, jer neposredno govori, nego li ljudi, koji tu teologiju kopiraju, prepisuju. „Poltava“ jasnije izražava Puškina od svih biografija, koje su o velikom ruskom pesniku pisane, zato, što je „Poltava“ neposredni izliv, izraz, otisak duha Puškinova, da, duh Puškinov sam, dok su biografije slaba svetlost, koja se odbija od meseca, koji kruže oko sunčanog genija pesnikova. Tako je i priroda neposredni izliv, izraz, otisak duha Božjeg, izvorna, prva svetlost, dok su ljudske reči o Bogu samo prelomljena, odbijena, trabantska svetlost. Teologija prirodna sastavljena je iz stvari, teologija ljudska iz reči.. Bog govori i njegove su reči: ruže i jele, smaragdi i graniti, lovori i ljudi, planete i zvezde. Priroda čita istu teologiju svima ljudima i na jeziku svima pojmljivom, dok su ljudske teologije nepojmljive za sve.
Samouk u svemu, Njegoš je bio samouk i u teologiji. Kroz igumana Teodosija ispoveda on to sam:
„Samouk sam, ako što god znadem:
po bukvici učio sam knjigu,
po ljudima učio sam svijet,
po Zjezdama i bogosloviju –
(Šćepan Mali)
Naš pesnik, dakle, učio je teologiju kod najboljeg učitelja, kod koga su se učili i mudraci istočni i pastiri vitlejemski, i arapski beduini i islandski druidi, i Ruso sa Tolstojem – kod učitelja genijalnog od Origena i jasnijeg od Belarmina. I kod tog učitelja, koji besplatno uči isto tako na Lovćenu kao na Temzi i Nevi, Njegoš se naučio ovim trima stvarima:
1. da je vidljivi svet nesumnjivo otkrovenje Boga;
2. da je suština Boga nedostupna ljudskom saznanju, i
3. da je po svoj verovatnosti Bog misaoni, životvorni oganj, koji zagreva i oživljava celu vasionu.
1. Bog je sebe otkrio, ispoljio u prirodi. Svemogući Bog nije mogao ne ispoljiti sebe u svom delu. Fidije je otkrio sebe u svome „Apolonu“, Avgustin u svojim „Ispovestima“, Milton u „Izgubljenom Raju“, Puškin u „Poltavi“ – Bog u prirodi. Svaki duh otkriva sebe u svome proizvodu, svaka tvar ispoljava sebe svojom akcijom. Da ljudi žive u svojim delima, to nije prazna reč. Slikar, koji slika jedan izgled prirode, slika u isto vreme i svoju unutrašnjost, svoje misli i svoje osećanje. Pesnik „Poltave“ opisuje sebe, opisujući Petra i Mazepu i švedskog kralja. Šekspir je i Hamlet i Lir i Ričard i Cezar. Jedan moralist je moćan, kad u grehu i vrlini drugih opisuje svoj greh i svoju vrlinu; zato su najveći moralisti obraćeni grešnici. Stvarajući, Bog slika, reže, peva sebe, ovaploćava. izražava svoje misli i osećanja. On je stvorio Adama sličnog i podobnog sebi. Tako je on stvorio i anđele:
„Na svakome licu angelskome
Sovršenstvo olista stvoritelja“.
(L.M.)
Tako je on stvorio sve. Na celoj vasioni blista se savršenstvo njenog stvoritelja. Nema stvari na kojoj se ono ne blista, pošto svaka stvar postoji samo kao izraz Božjeg duga. Bog je naslikao ili spevao svet, i time je on naslikao i opevao sebe. Svaka biljka je jedna poema, ili jedna slika, ili jedan hram, koji nosi pečat svoga Tvorca. Svaka stvar je Jedan ognjeni jezik, koji govori o Bogu. Stotine ljudi slušaju ovaj jezik, a jedan ih razume. Jer Bog je samo „jelo jakih“, „cibus grandium“. Siriski ratari izoravaju ploče, na kojima su urezane kuke i vijuge, i bacaju ih na gomile s ostalim kamenjem; siriolog pak čita te „kuke i vijuge“ i biva duboko potrešen sudbinom ljudi, ispisanom na tim pločama. Tako i mi: svi gledamo a jedan vidi, svi slušamo a jedan čuje, svi mislimo da znamo a jedan razume. Ognjeni jezik Božji, ispisan u prirodi, izgleda nam kao slučajno šarabatanje nepismene dece; i mi s toga prirodu posmatramo hladno kao i oni neki ratari jeroglifske ploče, i sve bez razlike bacamo na gomilu, budući sami nepismena deca. Hladan pogled ne prodire u dubinu stvari; on klizi po površini i ledi podjednako i suze i osmejke prirodne dece. Posmatrajte hladno ovu prirodu, i vi nećete videti ništa, slušajte hladno, i vi nećete čuti ništa. Divljak posmatra mesec i vidi mu namračeno čelo, skupljene obrve, stisnuta usta, čuje mu srdnju, pretnje i zahteve, i – on pada na kolena, klanja mu se i prinosi mu žrtve. Učen čovek, koji sve hladno posmatra, koji sve mehanički shvata, gleda mesec i vidi u njemu jednu mrtvu, mračnu masu, osvetljenu tuđom svetlošću i pokrenutu tuđom snagom, svetlošću sunca i snagom zemlje – vidi jednu lešinu, koju zemlja vuče oko sunca, kao Ahiles mrtva Hektora oko Troje. I onaj divljak, koji bi uostalom ovoga učenjaka rado sažegao na lomači, i ovaj učenjak, koji bi onog divljaka zatvorio u ludu kuću, jednako su blizu i jednako daleko od istine. Jer znati prirodu znači dozvoliti njen mehanizam, a poimati prirodu znači videti Boga u njoj. Uzmite zrno istine od ovog učenjaka, i bićete mudriji od obojice. Priroda je mehanična i božanstvena, i kako jedno tako i drugo, i ne jedno bez drugog.
Čitati prirodu pažljivo, s otvorenim umom i srcem, znači osetiti njenu duboku dušu, punu božanstvene harmonije, znači videti u njoj veličanstveni hram, u kome Bog obitava. Veličanstvo ovog sveta može čovek samo onda osetiti, ako veruje, da je on izraz jednog genijalnog, savršenog duha; inače će mu sva lepota sveta biti ravnodušna ili odvratna kao i lepota tela jednog idiota. Ljudi ne mogu istinski da ljube ni telo bez duha niti duh bez tela; oni koji bi ovome protivno tvrdili, nalaze se nesumnjivo u iluziji. Predmet ljubavi može biti samo ovaploćen duh, duh u telu. I Boga ljudi nikada nisu mogli ljubiti kao čista duha no samo ovaploćena. Neznabožački idoli bili su ovaploćenje neznabožačkih misli o bogovima. Apstrahuju li se ove misli, onda idoli postaju obezdušeni, mrtvi predmeti, koji ne ulevaju ni strah ni ljubav. Otuda mrtvi predmeti nikad nisu mogli biti od ljudi obogotvoravani, kao što se to obično misli, no samo živi ili ljudskom uobraziljom oživljeni. Svi idoli bili su u stvari samo hramovi u kojima je božanstvo obitavalo – rukotvoreni hramovi Bogova. Naša misao o prisustvu Božjeg duha u prirodi približava se teologiji naših neznabožačkih predaka. I ova misao o neposrednom prisustvu Božjeg duha u ovom svetu formi objedinjava sva ljudska pokoljenja. Naravno, i razlika je očigledna. Mi ne verujemo više, da su hrast, ili orao, ili smaragd, ili more, ili oganj bogovi, no verujemo, da su oni izraz Božje misli, Božjeg duha. Cela vasiona nije ni panteon ni pandemonium, no hram jednoga i istoga Boga. Na kupoli sv. Petra u Rimu ovako je Njegoš pevao Bogu!
„Ti si sebi hram diga’ nad svima,
što sav strašni prostor obuzima“.
Mi vidimo samo jedan malen deo ovog bezgraničnog hrama, samo jedan „svod“ istoga, i to onaj,
„što s’ ogleda u pučinu našu“.
Još nekoliko miliona ili – ko zna? – možda nekoliko milijardi ovakvih svodova, ovakvih planetarnih sistema kakav je naš sačinjavaju ovaj božanski hram. Naša planeta, koja je za naše pretke važila kao centar sveta, samo je jedna cigla u ogromnoj građevini vasionskoj. Izgleda prema tome, da čovek, neznatni stanovnik ove cigle, mora napustiti svaku nadu da može doći do ma kolikog saznanja o tom Velikom Biću, koje stanuje u vasionskom Velikome Hramu. Međutim Bog je ispoljio sebe u malome kao i u velikome. U stvari u prirodi i ne postoji ništa malo po važnosti. Hrast i orao, i smaragd i voda i oganj otkrovenja su istoga Boga, koji se otkriva i u celom prostranom hramu. Te tako, ako čoveku nije pristupačan ceo taj hram, pristupačni su mu pojedini delovi njegovi, koji su čudni i jasni svedoci celoga. Dogma hrišćanska o živoj svuda prisutnosti Božjoj glavna je dogma Njegoševog „Vjeruju“. A ova dogma u stvari obuhvata sobom tri četvrtine svih verskih dogmi. O udaljenosti Boga od prirode možemo mi spekulirati koliko hoćemo – jedan zrak sunca, jedna ćelija organskog tkanja, boja smaragda ili misterioznost ognja demantovaće nas; demantovaće nas svaka koja drago stvar u svetu. Bog je u prirodi, Bog je svuda prisutan. I to nije nikakvo osobito čudo u sravnjenju s čudom svake stvari ponaosob, koja već time što egzistira zaključuje prisustvo Božjeg duha u sebi. Bog živi u svemu što postoji, i sve postoji samo zato, što bazira na živom Bogu:
“ Ti, božanstvo previsoko,
koje živiš u prostoru,
nad prostorom, pod prostorom,
u svijetlim planetama,
u zrakama sjajna sunca
i u svaku malu sšvarcu
nam vidimu, nevidimu,
ti svačemu život daješ
nevidimom tvojom silom“. –
(Crnog. k Bogu)
Svojim životom sva bića dokazuju život Boga; svaka stvar u svetu manifestacija je Boga; svakom od njih revelira se veličanstvo njenog tvorca. Sunčani zraci izgledaju kao instrumenti gotovi da zasviraju himnu Bogu, mesec kao propovednik gotov da otvori usta i propoveda o svome stvoritelju, „dan i noć“, rekao bi u pojmu je da nam došapne neku slatku veliku tajnu. Pesnici, koji govore o „očaranim prinčevima“ u cveću, ne govore ipak prazne reči; divljak, koji se klanja bogu-mesecu, ne klanja se ipak mrtvom Hektoru; prostak, koji veruje u život izvora i hrasta, smaragda i ognja, nije ipak u beznadežnoj zabludi. Meterlink je pisao o inteligenciji cveća, a pre njega i jače od njega Fehner. Zašto niko ne piše o inteligenciji kristala? Zašto niko ne govori o inteligenciji svetlosti i elektrike i vazduha i etra? Kao da se u ovim poslednjima manje pojavljuje inteligencija Božja nego u ljubičici i krinu! Veliki Umetnik sveta međutim izražava sebe kroz zlato i dijamante kao i kroz ljubičicu i krin, kao i kroz orla i čoveka, kao i kroz sunčane zrake i sunčane sisteme –
„Sveti tvorac veličastvom sjaje
u iskrama kao u suncima,
u smrtnima ka’ u božestvima“ –
(L. M.)
On sve zapaja svojim duhom i sve oživljava svojim životom; cela priroda je bogoduhnovena –
„Milione života si
živim prahom ogradio,
milioni tobom dišu“.
(Večernja Molitva)
„Milioni tobom dišu“! Sedmi dan tj. dan odmora posle šestodnevnog stvaranja, mora da je za Boga bio najkraći od svih dana; jer, zaista, onaj, koji svojom silom svačemu život daje i kojim milioni dišu, nije mogao na dugo staviti u pokoj tu svoju silu i uspavati život, kojim celo šestodnevno stvaranje živi. Stvorenom svetu je neprekidno potrebno prisustvo Božje. Bog održava svet. No Njegoš ne želi ni da ulogu Tvorca reducira na više manje pasivnu ulogu održanja jednom stvorenog sveta; njegov Tvorac stvara još uvek, stvara neprestano; On je bez prestanka „tvoriteljnom zanjat poezijom“. Svet se bez prestanka obnavlja; jednoga minuta praznuje vasiona svoje Preobraženje, a drugog svoje Vaskrsenje, no istovremeno s jednim i drugim praznovanjem praznuje ona večito Bogo- javljenje. Bog se javlja u prirodi bez prestanka, i to ne kao pasivan učesnik praznovanja no kao najaktivniji ustrojitelj i dekorator svečanosti. Priroda je neprekidna svečanost, kojoj Bog stalno prisustvuje. A Bog nije kao čovek, koji je okrenut licem jednoj stvari stoji okrenut leđima drugoj. On je u istom momentu kod svih svojih stvorenja, u njima i izvan njih, uvek svemu svojim licem okrenut. Zato pesnik veli:
„Oko moje sljedi i nalazi
svuda čuda tvoga prisustvija“.
(X. Noći)
Moć Božja zasvedočena je na sve strane. Dovoljno je pogledati po svetu i osetiti ovu moć; bezbrojne spomenike podigla je ona sebi, bezbrojnim moćnim delima zasvedočila biće i prisustvo u svetu svoga nosioca – Boga. I mrav je jedno moćno delo Božje kao i slon; jer nije trebalo manje moći za stvaranje mrava nego slona. Ovako govori patrijarh Brkić o Bogu:
“ Koliko mu truda svijet stade,
„onoliko jedan trunak mali,
„što se igra vjetrom do oblaka“. –
(Šćepan Mali)
Jednu živu organsku ćeliju nisu još uspele naše hemijske laboratorije da proizvedu; kad bi to uspela, one bi tada lako mogle iz živih ćelija formirati i mrava i slona. Kvantitet je ovde sekundarnog značaja. U svom „tajnom djelalištu“ Bog stvara žive ćelije i kombinuje ih u sve moguće oblike. I svaki ovaj oblik izražava jednu misao, jednu ideju Božju. Zato su svi oblici, sva vasiona oblika, slava i veličanstvo njegovo. jer su izraz njegovog duha i njegove moći kao što je „Izgubljeni Raj“ izraz duha i moći Miltonove –
,, Kud goda se ja obratim
veličastvo svud ti vidim:
pogledam li kita, slona,
pogledam li mravca, muhu,
pogledam li ravna polja,
raznim cvjećem nakićena,
pogledam li gorde gore
u zelenost obučene,
ili cvjetak jedva vidni,
svud te vidim svemoguća;
najmanji te cv’jetak slavi
ka’ najvišeg svjetlost sunca“.
(Crnog. k Bogu)
U prirodu spada i čovek. Da ništa više ne postoji, čovek bi sam svojim telom i duhom bio dovoljan svedok Boga. Stari Grci su cenili telo kao istiniti hram Božji; svi njihovi bogovi i veliki i mali, bili su bogovi telesni. Lepo i snažno telo smatralo se kao izraz božanstava. Herkul i Tezej i giganti obožavani su zbog telesne snage; Afrodita i Perezefona zbog lepote. U vreme jelinskog upadka telo je prestalo služiti kao izraz božanstava i duh je postao pretežnim ili čak isključivim svedokom egzistencije Boga. Prvi propovednici Hrišćanstva svojom verom u vaskrsenje tela rehabilitovali su značaj ovoga. Telo je hram duha Božjeg, i telom se proslavlja Bog kao duhom, govorio je apostol Pavle (I kor. 6, 19-20). Druga generacija jevanđelskih propovednika potcenila je i degradirala telo kao i aleksandrijski učitelj platonske mudrosti, a treća ga je šibala i mučila kao demonsko oruđe greha. Duh je jedini postao dostojan slavljenja Boga. Avgustin je uzalud tražio Boga u vidljivom svetu; on ga je našao u sebi. Tako i Paskal; no ne sasvim, tako i Njegoš. Naš pesnik nije, kao što smo videli, bio strasni prezritelj ljudskog tela kakvi su bili manihejci i tivaidski pustinjaci; ni takav ne, kakvi su bili Avgustin i Paskal. Za njega je čovek, pored sve svoje „ništožnosti“, ipak „krasno jestestvo“, koje s celom ostalom prirodom sobom slavi i svedoči veličanstvo i mudrost Tvorca. No i za Njegoša je, kao i za Avgustina i Paskala, duh neposredniji svedok Boga u nama. Tako, veli on s izvesnom uzdržljivošću:
„Ja se nadam, nešto tvoje
da u dušu moju sjaje.
(C. k Bogu)
Na drugom mestu uzvikuje on strastvenije i plahovitije, pevajući misli:
„plamen božestveni u ništavom hramu
ako mi nijesi besmrtnosti svjedok,
a ti bič si meni i tirjanin ljuti“.
(Misao)
Otvori li, dakle. čovek oči i pogleda na sebe, videće Boga: zatvori li ih i pogleda u sebe, opet će videti Boga. Da ništa više u svetu nema, čovek bi sam bio dovoljan svedok Boga. Na samom sebi on ima dva načina bogopoznanja: bogopoznanje po telu i bogopoznanje po duhu. Ova dva načina bogopoznanja često su se dvojili kao što se dvoje linije pod uglom, no u rezultatima uvek su se spajali kao što se spajaju dve kose linije u jednoj tački. I tako se dobiva jedan paralelogram, kojim se izražava odnos ova dva načina bogopoznanja. Jedno se bogopoznanje naziva „prirodna teologija“, a drugo „teologija duha“. Ove dve teologije se razilaze na početku, sastaju na kraju, jer i jedna i druga govore o jednom istom Bogu, kao što telo i duh govore o jednom istom Bogu. Za Njegoša je duh čovečiji jedna luča mikrokozma koja je samo jedan zrak luče makrokozma, otuda je ona neposredni svedok egzistencije ove kao što je zrak sunca neposredni svedok egzistencije sunca iza oblaka. Priroda pak, kojom se izražava duh Božji u oblicima ne govori o Bogu tako neposredno kao duh nezavisan od materijalnog sveta, no simbolično, imaginativno, u tropima i figurama, premda ona govori isto tako jasno kao i duh, da, još jasnije od duha, pošto čulni svet, svet oblika, nije tako skriven našem opažanju kao duh.
Egzistencija Boga, dakle, jasna je za Njegoša iz prirode, „iz stvari vidimijeh“, jasna je kao što su jasne boje i oblici tih stvari i njihov celishodni stroj. Te boje i oblike mogla je formirati i rasporediti samo umna moć, kao što je celishodnost prirodnog stroja mogla doći samo od te umne moći, projavljene u svetu, no ipak skrivene.
2. No ako nije teško doći do saznanja egzistencije Boga, teško je doći do saznanja suštine Boga. Pitanje, ima li Boga, kudikamo je lakše od pitanja šta je Bog. Mi opažamo prisustvo Boga u jednom kristalu i u jednom cvetu, no mi znamo, da Bog nije ni ovaj kristal niti ovaj cvet, niti ma kakvo hemisko jedinjenje, niti ma kakva matematička formula, niti ma koja planeta. Svaka stvar u prirodi, u koju pogledamo, potvrđuje nam nešto i pita nas nešto, potvrđuje nam, da Bog postoji i pita nas, ko je Bog? Posmotrite umni pogled suncokreta! „Da, Bog, Bog me je stvorio!“ – govori vam on. „No, ko je Bog?“ – pita vas istovremeno tajanstvenim šapatom. Prislonite uho i otvorite oči, i vi ćete i očima videti i ušima čuti od cele prirode istu potvrdu i isto pitanje. „Bog me je stvorio, no ko je Bog?“ –
„I zvijezda zvijezdi žubori:
Koji bog nam ovaj zakon metnu?“
pitaju se volne među sobom:
Ko je ovo te je nas obuzda’?“
a grom pita buru soputnicu:
Znaš li boga kako zovu tvoga?“
(X. Noći)
No svak svakome tvrdi ono što je i ovome poznato, i pita ga ono, što je i ovome nepoznato. U Atini je bio podignut hram „Bogu neznanome“. Sveti Pavle je propovedao Atinjanima ovoga Boga. No apostolova propoved govori o tome, šta je „Bog neznani“ uradio a ne o tome, šta je taj Bog sam po sebi. Muhamed je propovedao Alahova dela i njegove zavete od ljudi, a ne šta je Alah sam po sebi. Proroci izrailjski otkrivali su volju Jehovinu a ne njegovu suštinu. Nikad nijedan prorok nije spekulirao o suštini Božjeg bića: tom spekulacijom su se bavili neproročki duhovi patrističkog doba i srednjeg veka. Njegoš ne misli visoko o ovim umnim ljudskim spekulacijama o Bogu, i sav njihov rezultat reducira on na jedva što više od nule. Mudraci svetski nisu mogli našem pesniku kazati više o Bogu nego što su mu kazali o sudbi čoveka. A šta su u njegovim očima sva ova mudračka kazivanja o sudbi čoveka, izrazio je pesnik u navedenim strašnim stihovima:
„do kroz mraka žedno tumaranje,
do nijemog jednog narječija,
do pogleda s mrakom ugašena“.
Isto tako zvuče i reči, koje se odnose na ljudska umovanja o Bogu:
„Svekolike umne glave,
što su do sad na sv’jet bile,
i posada te se rode,
da u jedno pero sliju
silu mislih najvišijeh,
niti r’ječi upisati
o tvojemu veličanstvu“.
(C. k. Bogu)
„I posada te se rode!“ Dakle, ne samo ignoramus nego ignorabimus! Um je ljudski „kratak“, „kratkovid“, dok je Bog „um bez granice“, „biće beskonačno“, „stvar previsoka“, „dubina neizmjerna“, „visota nedolećna“. Kako će se ispitati oblik jednog okeana, kome se ne zna ni jedna obala? Kako će se izmeriti nešto, čemu se ne zna početak ni kraj – odakle da se počne meriti? Kako da se definiše nešto što ne spada ni u jednu grupu poznatih stvari, što se ne da stesniti u ljudske kategorije? Bog živi „u svetlosti, kojoj se ne može pristupiti“, govorio je apostol (I Tim. 6. 16). Ta božanska svetlost nije daleko od nas; mi gledamo i živimo njome, no njenu sušnost mi ne poznajemo. Mi ne poznajemo još ni sušnost sunčane svetlosti; mi ne poznajemo mnogo što-šta. Elementi, iz kojih su sastavljene sve stvari u prirodi, poznati su nam samo relativno, samo u odnosu jednog ka drugom. Bog nam je relativno manje poznat, jer su nam i njegove relacije manje poznate. Ni dela Božja ne može čovek da shvati, kamo li će shvatiti Boga! Dela Božja dovode čoveka u ushićenje, u entuzijazam, koji je utoliko veći ukoliko je upečatljiviji duh posmatrača. Pesnik veli:
„tvor ti slabi djela ne postiže,
samo što se tobom ushićava“.
(L. M.) Ili, na drugom mestu:
„Božja djela raspitat’ je trudno“.
(Šć. Mali)
Postići potpuno dela Božja značilo bi postići potpuno Boga. Ono se prvo do sad nije postiglo, zato je postignuće Boga još uvek u daljini. Njegoš sumnja u postignuće kako jednog tako i drugog. Niti se može čovečijim umom postići suština stvari niti suština Boga. Dovoljno bi bilo postići suštinu jedne stvari, da bi se došlo do poznanja suštine sviju stvari. Priroda se cela u minijaturama ponavlja. Jedan atom iste je suštine kao i celina, i obratno – no šta je jedan atom? Sva ova nepostižna čuda oko nas sastavljena su iz atoma, vele mnogobrojni mislioci. Pogledajte dakle, u koju hoćete stvar i vi ćete videti atome, i ništa drugo do nagomilane atome. Pa ipak nećete videti atom; nećete ga moći videti ne samo golim okom no ni mikroskopom niti najapstraktnijom mišlju svojom. Atomi su našem ispitivanju ne manje nepristupačni nego i sam Bog; i oni žive u svetlosti, ili bolje reći u tami, kojoj se ne može pristupiti. Pretpostavimo li, da su atomi materijalne ili spiritualne količine, mi smo u oba slučaja u istoj neizvesnosti; jer i materija i duh kao takvi isto su nam tako nedostupni, kao i atomi. Šta je materija, šta duh? Materijalist zna onoliko isto, šta je materija, koliko i spiritualist, šta je duh; tj. ni jedan ni drugi ne znaju ni više ni manje o svome pretpostavljenome supstratu sveta nego što jedan pobožni čovek zna o Bogu. Za materijalista je egzistencija materije tako izvesna kao za spiritualista egzistencija duha, kao za pobožna čoveka egzistencija Boga. Materijalist veli: supstrat sveta je materija, duh je sekundaran, jer je zavisan od materije, Bog identičan s materijom, svest relativna, samo jedan prizrak, jedan aspekt nesvesnog apsolutnog. Spiritualist veli: supstrat sveta je duh, materija je sekundarna, jer je zavisna od duha, produkt duha; Bog je identičan s duhom, svest je nešto apsolutno, nesvest je jedan prizrak samo, jedan aspekt svesne celine, svest u potenciji. I na ovim dvema pretpostavkama i njihovim kombinacijama zasnivaju se sve bezbrižne metafizičke spekulacije o suštini sveta.
Treba poznati „stvar po sebi“, veli se, da bi se poznala stvar uopšte i s tim, da bi se poznao svet. Potrebu poznavanja „stvari po sebi“ osećali su mislioci prastarih vremena, mislioci modernog doba samo su drukčije izrazili ovu potrebu; izraz je nov, zahtev je stari. Šta je ono, što je osnov fenomenalnom svetu, što je neprolazno, nezamenljivo, večno, apsolutno, „samo po sebi“, što se ovim svetom samo manifestuje, no iza svih svojih manifestacija, ostaje ipak skriveno i nedostupno? Da li svest? Duh? Materija? Etar? Energija? Naučnik, koji želi ne samo da opisuje uslove života, uslove i odnose fenomenalnog sveta, nego i da život sam po sebi shvati, ne može se obići bez jedne hipoteze o suštini stvari, tj. o njihovom praosnovu, prasupstratu. No s ovom hipotezom naučnik postaje metafizičarom. Naučnom metodu tamo je kraj, gde i kraj fenomenalnom svetu. No kraj ljudskoj misli nije tamo gde i kraj ljudskom opitu; iza granica opita može ce još donekle ići pomoću imaginacije, analogija i logičnih zaključaka. Pour trouver la verite il faut fermer les yeux, govorio je Malbranš. „Treba zatvoriti oči, da bi ce našla istina“. Ova izreka nije istinita, no y njoj ima istine. Treba zatvoriti oči, da, no samo tamo, gde one više ne pomažu, tj. na granici nama dostupnog sveta pojava, no ne treba ih zatvoriti y oblasti ovih. O jednoj „stvari po sebi“ ne može ni misliti onaj, ko prethodno nije poznao stvari ne po sebi, tj. svet pojava. Da li su boje nešto apsolutno ili nešto izvedeno, o tome ne može suditi onaj, koji boje nikad nije video; da li je svet privid ili realnost, „stvar po sebi“ ili stvar ne po sebi, o tome je mogao razmišljati slepi Iguman Stefan samo zato, što je prethodno pogledao po ovom svetu otvorenim očima.
No ima istine y reči Malbranšovoj i ona je y ovome: do krajnje istine stvari ne dolazi ce opitom no mišlju, ne dolaze naučnici no metafizičari. No… i ovi dolaze samo do y predsoblje istine; jer istina je y svetlosti nepristupnoj. I to ni dotle ne dolaze svi metafizičari bez razlike no samo metafizičari-pesnici, kao Heraklit i Platon i Bruno. Njegoš misli da i takvima nije dato, da iz ovoga života vide nebo. Premda su oni najbliži istini, premda
„svemogućstvo svetom tajnom šapti
samo duši plemena pojete“,
ipak i njih „smrtni lanac zausteže“, jer su i oni zatočnici ovog zemaljskog sužanstva kao i svi njihovi smrtni drugovi –
„s toga smrtni najsjajnij’ pojete
s vrata neba y propast padaju“.
No oni bar dopiru do ovih vrata nebesnih, od kojih ce ključ nalazi s druge strane i koja ce samo iznutra otvaraju. Ispeti na takvu visinu, reducirajući svukoliku razgranatost i bogatstvo sveta formi na jedno prvobitno, prosto X, oni odatle posmatraju neizmernu diferenciranost toga prostog nepoznatog s većom udivljenošću nego što bi drugi ljudi posmatrali s gledišta ove bogate raznoobraznosti onaj prvobitni, prosti praelemenat, kad bi im on dostupan bio. U toj svojoj udivljenosti uzvikuju oni s našim pesnikom:
„Ah, ti tajno Bogu tek izvjesna,
sostav one presilne mašine,
koja kreće bezbrojne mirove“.
(ib.)
Samo Bog saznaje potpuno svet, jer u njemu je centar saznanja; samo je njemu jednom znana „stvar po sebi“. On stoji iza vrata fenomena, on je uzrok svemu, ultima ratio rerum. On je „sam po sebi bio“ i izvan njega (govori Bog)
„Bit’ po sebi već ništa ne može,
jer je protiv zakona prirode,
koja početak moj na lice nosi“.
(ib.)
Priroda nosi početak Božji na svome licu; ona pokazuje Boga no ne dokazuje ga. Ona nije Bog, ali je božanstvena jer je hram Boga. Ovaj hram mi opažamo i znamo, da je Bog u njemu, kao i u svakom hramu. No duh Božji skriven je našem opažanju iza simbola, kojima je on u tom hramu izražen.
Mi ne dolazimo do potpunog saznanja stvari, s toga ne dolazimo do potpunog saznanja Boga; i obratno, ne znajući potpunu bitnost Boga, mi ne saznajemo potpuno bitnost stvari. Svet fenomena to je jedno „mnogostručno pokrivalo“ koje skriva sjajnost, sušnost Boga. I sam čovek spada u to „mnogostručno pokrivalo“, koje skriva Boga. Lako bi se bilo orijentisati na tkivu, no teško je se orijentisati u tkivu; a čovek je jedan konac u tkivu prirodnom. Teško je s mesta, na kome se čovek nalazi, uhvatiti kraj ma i jednom koncu kolosalnog tkanja. Čovek vidi konce, no vidi ih samo utkane. Nema uveličavajućeg stakla, pod kojim bi se jedan konac vasionskog tkiva mogao savršeno sam za sebe videti. Bog vidi svaki konac sam za sebe kao i sve ukupno, utkane u tkivu – jer on vidi sebe. Dići se do Boga i sjediniti s njim, to bi značilo doći do savršenog saznanja Boga i sveta, to bi značilo biti Bog. To je savršenstvo, i izvan toga savršenstva t.j. izvan Boga, suština Boga ostaje ljudskom umu nepoznata. Njegoš, koji je nesumnjivo bio jedan od onih, koje Đordano Bruno naziva furioso eroico, tj. jedan od entuzijazmiranih heroja, koji teže da poznadu apsolutno, obraća se skrušeno, u saznanju svoje nemoći, tome apsolutnom s molitvom:
„Sveti! Tajni! Carstvujući!
Uma moga slaba hitrost
tvog suštastva veličastvo
kadro nije isl’jediti“
(V. Molitva)
3. Pri svem tom Njegoš nije agnostičar. Istina on nije zadovoljan svojim znanjem o Bogu – pesnici nikad nisu zadovoljni – no svoje „neznanje“ on sam demantuje svojim pozitivnim tvrđenjima o tvorcu sveta. Na osnovu jednih od ovih poznatih tvrđenja moglo bi se zaključiti, da je Njegoš najpre panteist. Bog je za nj svuda i u svemu, on ispunjava ceo prostor, celu vasionu, on je u planetama i u sunčanim zracima,
„i u svaku malu stvarcu
nam vidimu, nevidimu“
Bog je kao jedan okean, iz koga se stvorenja – kao klobuci – dižu, i u koga natrag padaju; ili kao vazduh, koji ona sva dišu i kojim žive; ili kao jedan maximum, iz koga je sve i minimum, koji je u svemu.
Na osnovu drugih svojih tvrđenja Njegoš bi se pak pre mogao uvrstiti u deiste. Bog je naime, stvorio svet, te prema tome
„on je starij’ načela i konca“
Bog i svet nisu jedno no dvoje, i između ovoga dvoga postoji razlika kao i između umetnika i njegovog dela. Božanski umetnik stvorio je ovaj svet, dao mu zakone koje on više ne menja, stavio u njega jedan red, koji nikad ne remeti i nikad se ne remeti, postavio mu cilj, koji se može i mora ispuniti i bez daljeg božjeg tvoračkog sadejstva –
„Zakone si i vječiti
utvrđeni ustav dao
savršenom ovom sv’jetu
da k jedinstva teži koncu“
(Več. molitva)
Bog je dakle u izvesnoj razdaljini od sveta, iz koje on posmatra svoje savršeno delo, kako se po jednom izrađenom planu kreće, odigrava.
Pa ipak Njegoš nije ni panteist ni deist.
Panteizam može da bude i ateizam. Bog je svet, svet je Bog, deus sive natura, Gottnatur! Treba uz ovo shvatiti svet kao što ga shvata materijalistički monizam, i – materija besvesna, neživa meterija (kako materiju shvataju furiozni germanski ili nihilistički slovenski „darvinisti“) postaje bogom nesvesnim, slepim, mrtvim, no ipak svemoćnim, svuda prisutnim, večnim Bogom. Kako kod Njegoša ne može biti ni reči o ateizmu ili o kakvom bez-svesnom Bogu, to nije ni misliti da je on bio panteist ove vrste.
Panteizam, dalje, može da bude i a-mundizam. Bog postoji, no svet ne postoji. Bog je duh, apsolutni duh: svet je treperenje, igra toga duha: prividne, nerealne konture, koje jedna drugu kao senke potiskuju – jedna fatamorgana. Bog je sve, svet – ništa. Jasno je, da Njegoš nije bio ni ove vrste panteist. On je mogao ponekad biti i u sumnji odnosno realnosti sveta, no taj nastup skepse, od koje se ni najkrući dogmatičar ne može da otrese, bio je kod njega prolazan. Postoji i Bog i svet; Bog je stariji od sveta, znači: Bog je mogao da bude i bez sveta, svet i ako ne može da bude bez Boga, u svakom slučaju on je za Njegoša realan dotle dokle postoji.
Ni paralelističkom panteizmu ne može se pridružiti Njegošev način mišljenja. Panteisti ove vrste uzimaju, da su duh i materija podjednako stvarni, da se paralelno nahode u celoj vasioni i da su oboje večni; materijalni svet u tom slučaju predstavlja telo Božje, duhovni – duh Božji. Jedno bez drugog nemoguće je i jedno drugom nesubordinirano je. Već i po tome ne može se naš pesnik ovde uvrstiti, jer on veruje, da je Bog tvorac materijalnog sveta i još i po tome, jer on materiju odlučno ispod duha stavlja.
Deizam i poluateizam. Bog postoji, no on postoji van sveta; znači: u svetu Boga nema. Svet je kao navijen časovnik, pun reda, harmonije i mudrosti – no tvorac njegov udaljen je od njega, nemajući potrebe da svoj časovnik ni dogoni ni opravlja. Gde je onda Bog? Van sveta. No gde je kraj sveta? Svet je beskrajan. Gde je Bog? Nema Boga. (Gete je ironično kritikovao deističko shvatanje Boga ovim rečima:
Was war’ ein Gott, der nur von aussen stiesse Im Kreis das All am Finger laufen Hess!
Naprotiv tome pesniku se činilo verovatnije, da je Bog u prirodi:
Ihm ziehmt’s, die Welt im Innern zu bewegen, Natur in sich, Sich in Natur zu hegen, So dass was in Ihm lebt uno webt und ist, Nie Seine Kraft, nie Seinen Gejst vermisst.
Njegoš ne misli ni tako. Bog ne živi samo u kontemplativnoj pasivnosti, svršivši svoje delo i posmatrajući ga sada bezučasno iz daljine. Naprotiv Bog dela neprestano stvara neumorno. On je neprestano „tvoriteljnom zanjat pojezijom“. Bog nije daleko od sveta, no u svetu, i „nije pasivan posmatrač sveta no njegov najaktivniji detalj“.
Njegoš bi se najpre mogao nazvati teistom. Bog je koliko imanentan, u svetu, toliko i transcendentan, iznad sveta. Budući personalan Bog se nikada ne gubi u svetu, i budući bez prestanka u svetu on ne prestaje biti personalan. Bog je stvorio svet, no s tim nije njegova uloga prestala: on i održava svet. Svojim duhom on neprestano nadahnjava prirodu, svojim životom on je neprestano oživljava.
No Njegoš nije teist kakvi su teisti – spekulativni mislioci, niti pak teist, kakav je prost pobožan čovek. On je teist – pesnik, tj. on se uzdiže s jedne strane do najapstraktnije misli o Bogu, do koje spekulirajući filosofi dolaze, i, s druge strane, on teži za formom, za određenim izrazom, za slikom – tako da se izrazimo – te svoje najapstraktnije misli o Bogu, kao što tome stalno i instiktivno teži velika masa čovečanstva, narod. „Pokaži nam Boga“! – to je zahtev ovoga instinkta, koji hoće i može samo uobličeno da shvata. S apstrakcijama mogu da računaju samo filosofski duhovi, masa naroda to ne može. Pesnici su posrednici između filosofa i prostoga naroda. Oni ovaploćavaju najdublje i najapstraktnije misli filosofa i oduhovljavaju najgrublje tvorevine narodnog duha. Između prostog izrailjskog naroda, koji oseća potrebu, da svoga Boga izreže u zlatu, da mu da jednu vidljivu, opipljivu formu, i Ekleziasta, koji spekulira o Bogu, ne stoji jedna provalija bez mosta; postoji most među njima, i taj most čine Isaija i Psalmist, proroci i pesnici, ili bolje proroci-pesnici. Između nemačkog prostog naroda, koji se ne manje klanja idolima od drugih naroda, i velikog Kanta stoji Šiler, između Spinoze i mnogobrojnih ispod Spinoze stoji Gete, između teške sholastičke teologije i sujeverne mase srednjega veka – Dante i Francisko Asiski, između rimo-katoličkog materijalizma i kvekerskog spirituizma – Milton.
Teizma ima bezbrojno varijanata, gotovo onoliko koliko i stupnjeva razvića onih, koji sebe teistima nazivaju. I jehovizam na svima svojim stupnjevima je teizam, i visoka mudrost Lesingova je teizam; teizam je i koranska teologija, teizam je i Hamiltonova metafizika. Njegoš se svojim teizmom približuje s jedne strane pak apstraktnim pojmovima metafizičara. U „Luči Mikrokozma“ Bog je predstavljen kao izvanredan čovek, izvanredno moćan, izvanredno lep, izvanredno inteligentan. Bog sedi na prestolu i razgovara sa svojim arhistratizima, koji se – predstavljaju kao ljudi manje moći i sjajnosti nego Bog, a veće nego zemaljski ljudi. Bog gleda, razmišlja oseća, gnevi se, brine, sudi, u borbi sa Satanom on se vozi na kolesnicama
„Sa gnijevom vooružan strašnim.
O, kako mu plameni pogledi
sijevahu s užasnom ljutošću!“
Bog Njegošev može da se gnevi i ljuti, isto onako kao i izrailjski Jehova, zbog ljudskih grehova; tako:
„Bog se dragi na Srbe razljuti
za njihova smrtna sagrješenja!“
(G. V.)
Boga raduje harmonija svetlosti, dobrodetelj, a gnevi disharmonija, mrak i greh; s toga on utvrđuje ono prvo, a goni i kažnjava ovo drugo. I on dakle, ima svoju dužnost odgovara i Božijoj moći. Bog ovako govori svojim vernim služiteljima:
„Da od svete odstupim dužnosti
mraka carstvo bi ostalo vječno“
(L. M.)
Bog planira i razmišlja o budućnosti kao čovek. Sve kao čovek, samo kao izvanredan čovek, sa nadčovečanskom moći i mudrošću!
To je herojski narodni antropomorfizam. Sve najbolje, što ima u čoveku, pridaje se Bogu u potenciranoj meri; sve najplemenitije, za čim čovek žudi, skocentrisava se u Bogu. Ovaj herojski antropomorfizam stoji visoko nad sujeverjem nekulturna čoveka koji svoga boga predstavlja revnivcem i intrigantom i podmuklom volšebnim bićem, koje se pretvara iz forme u formu, da bi koristilo ili naškodilo kome hoće. Ova plemenita, herojska forma antropomorfizma, prema kojoj je Bog nosilac pravde i svetlosti, prema kojoj je Bog čovek no opet ne čovek, no nadčovek, najviši je stupanj verskog predstavljanja, do koga se jedan narod mogao uzdići. Ovu su veru narodnu često prezirali duboki mislioci, kao što je s druge strane opet narod prezirao apstraktne postulate ovih. No pesnici nikad nisu prezirali umne tvorevine svoga naroda: oni su ih primali za svoje, čisteći ih i sublimirajući ih. Pravi prosvetitelji jednoga naroda otuda nisu takozvani „kultur-tregeri“, no pesnici. S druge strane pesnici su daleko od preziranja dubokih mislenih doktrina: i ove duboke mislene doktrine oni primaju za svoje, no pošto ih prethodno krste, tako reći, „ognjem i duhom“, pošto im dadu oči, da mogu gledati i srce, da mogu živeti. Platon i Bruno dali su sami svojoj doktrini oči i srce, jer su sami bili pesnici. Oni su sami sebe najbolje polularizovali. Spinoza i Kant potrebovali su popularizatora, pesnika, pošto, sami to nisu bili. Pesnik sjedinjuje vrhove i nizine ljudskog društva; on razume sve i zato ne potcenjuje ništa; on pomaže svuda i svakome: narodu, da ulije duh u svoje forme, misliocu, da da formu, telo, svojim mislima. Pesnik obuhvata sve, spaja sve; pesnik je najveći neprijatelj partija i sekti.
Bez pesničke metafore rečeno, Bog je za Njegoša apsolutna intelektualna stvaralačka moć u vasioni. Bog je „umna sila“, koja gospodari „grdnom mješavinom“ prirodnih stvari i pojava; Bog je um, koji stvara lepo i dobro, koji haosu daje oblik i harmoniju, koji „oživljava svaki prašak“ i nasejava ga „umnijem sjemenom“, tj. svojim suštastvom, sobom. Jedna ne suviše velika semenka ovoga „umnog sjemena“ „sjaje u duši“ čoveka; mi ne znamo gde, mi ne znamo kako, mi znami samo da mi imamo „svojstvo“ s Bogom tom božanskom semenkom, koja je u našoj duši. Mi smo zato Božja deca, jer smo iz Boga, i Božja braća, jer nosimo u sebi jedan deo Božjeg bića. Ono što je božansko u nama to je duša, ono što je božansko na nama to je oblik. Pesnik peva duši jednobitnoj s Bogom:
„O ti, koju on najvoli
i koju on svojom zove,
poj mu pesmu dobra oca,
poj mu, dušo, bića moga!
(Več. Molitava.)
Bog dakle, najvoli dušu, on nju naziva svojom; naravno dušu, ukoliko je ona um, jer Bog je um. Kao sinonime uma i s tim sinonime Boga, upotrebljava Njegoš najradije izraze: svetlost i oganj. Ono što je božansko u duši čovečijoj „sjaje“. Bog je sjajnost skrivena za „mnogostručnim pokrivalom“ prirode, za njenim „nakitom zaslepljavajućim“. Kakva li tek mora da je ta sjajnost sama po sebi, kad je njeno pokrivalo tako sjajno! Međutim, sva ta spoljašnja sjajnost sveta jeste samo odblesak centralne božanske svetlosti –
„odblesk samo glorije mu“ –
(ib.)
Ta centralna svetlost jeste „životvoreni“, „besmrtni oganj“, koji je Bog. Ono malo, što u ljudskoj duši „sjaje“, to je samo „jedna zraka ognja besmrtnoga“. Bog je Jedan „ognjeni okean“, iz koga se rasipa u lučama svetlost i toplota, tj. život, po celome prostoru. Bog, taj „ognjeni
okean“,
„mogućim zažiže pogledom
sva svijetla kola u prostoru“.
Dok ih on ne „zažeže“ svojim životnim ognjem, dok ih on „ne krsti i napoji lučama“, dotle ona ne mogu postati svetovni, „vazdušna svjetila“, no ostaju „haos neobdjelani“. U svima svojim delima Njegoš neodstupno govori o Bogu kao ognju, ili svetlosti ili plamenu – što je za nj sve jedno i isto. Duša ljudska je, govori iguman Stefan, „plamen“ skriven u telu kao u „podzemnoj pešteri“; „luča mikrokozma“ to je taj isti „plamen’, koji je prema „vječnom plamenu“, Bogu, samo mala iskra. Bog je večni plam. Vasiona je hram, na sredini koga stoji „disk“ –
„disk sredine, s kog lučah plamovi
svud se siplju kako vihorovi“
(u Rimu)
Ovaj „disk sredine“ jeste „živog plama istočnik“, tj. istočnik života vasionskog, tj. centar božanskog života ili božanskog uma ili božanske svesti. Odatle, s tog istočnika, razliva se, kao svetlost od sunca, božanski život ili um ili svest po celome svetu. U svim stvarima božanski plam gori, i on se ne razlikuje od centralnog plama u vrsti no u stupnju.
Oganj je prastari Bog čovečijeg roda. Na svih pet kontinenata on je obožavan, i skoro od svih naroda, koji na zemlji postoje I danas on ne samo zagreva telo nego i raspaljuje maštu miliona ljudskih stvorenja, koji ga sa strahom ili ljubavlju, no vazda s istim udivljenjem, posmatraju svuda tamo, gde se on pojavljuje: u suncu i zvezdama, u gromu, u vulkanskim izbačajima ili organskom gorenju.
No nisu samo nekulturni i prosti ljudi obožavali oganj, no i prvi među prvima u čovečijem rodu. Empedokle je mislio, da je Jupiter toplota, Heraklit je pretpostavljao, da je oganj seme svih stvari, Platonov „Timeus“ izražava isto to, Pitagorejci i Stojici verovali su, da je oganj misleći pra-elemenat, iz koga je sve i u koji se sve vraća, Berkli govori o „čistom ognju ili duhu univerzuma“ ili o „ognju kao opštem okeanu“ svega što postoji,
I tako božanski oganj ili Oganj-Bog sjedinjuje misao najgrubljih i najfinijih duhova ljudskih. toplota i svetlost uslovi su života, veli se naučnim jezikom; božanski oganj ili ognjeni Bog taj je uslov, veli se jezikom vere, kako vere divljaka tako i vere mnogih filosofa. Život je gorenje, uči hemija; život je oganj, veli Njegoš, no ne oganj brutalni i slepi, no oganj umni, životodavni, svesni i otuda personalni. Ovaj svesni, personalni oganj ili Bog, ima svoj centar svesti, svoj „disk sredine“, koji je slobodan od neelastične zemaljske materije. Od tog centra naša planeta je udaljena, oganj božanski se otuda pojavljuje na zemlji samo u „odblesku“, u „zrakama“, u „iskrama , kao svetlost sunca u jednoj oblačnoj atmosferi. No ako je zemlja za um naš jedna od večnoga ognja poluosvetljena tamnica, gde zatočeni sjajni legion Adamov ispašta svoj greh, to za oko naše, naviknuto na jaču svetlost, ova ista zemlja ipak „vri u luče sjajne“.
Vladika Nikolaj Velimirović – Religija Njegoševa