KOSOVO I UNESKO – Opasnost presedana koji se nudi
Vladimir Kostić, predsednik SANU o naporima Srpske Akademije Nauke i Umetnosti da Kosovo kao nezavisna država ne uđe u UNESKO i prisvoji srpsko kulturno nasledje
Od izvesnog broja akademija u svetu smo primili odgovore: neki su ohrabrujući, iz nekih se nazire samo akademska kurtoaznost, učtiva nezainteresovanost, ali nije bilo ni jednog sa neprijatnom intonacijom. Jedino je obespokojavajuće bilo pismo Albanske akademije čiji jezik i denuncijacije SANU ne uliva nadu u blizinu racionalnijeg dijaloga. Naprotiv! Nakon utiska da se u prikazu reakcija javila izvesna neravnoteža na našu štetu, uputili smo i pismo gospođi Bokovoj, kaže akademik dr Vladimir Kostić
Dr Vladimir Kostić
Srpska duhovna i kulturna baština na Kosovu i Metohiji je od jula ove godine izložena žestokoj opasnosti od pokušaja otimanja jer su vlasti iz Prištine pokrenule pitanje uključivanja Kosova u Međunarodnu organizaciju UN, tačnije u UNESKO (Organizacija Un za obrazovanje , nauku i kulturu). Priština, osim toga, namerava da donese zakon kojim bi spomeničko nasleđe na Kosovu i Metohiji bilo vlasništvo samoproglašene države na ovoj teritoriji. U borbi za odbranu i očuvanje duhovnog i kulturnog nasleđa Srbije na Kosovu i Metohiji najbitnije je u svim institucijama, na svim nivoima i u svakoj prilici objašnjavati strancima uporno i argumentovano čiji su pravoslavni hrišćanski hramovi u južnoj srpskoj pokrajini.
Predsednik SANU, akademik dr Vladimir Kostić govori o tome kako se najviša naučna ustanova u zemlji uključuje u borbu za očuvanje srpske baštine na Kosovu i Metohiji.
Kako Srpska akademija nauka i umetnosti može najbolje da se uključi u diplomatsku borbu protiv ulaska Kosova u Unesko, za šta kosovski Albanci intenzivno lobiraju jer planiraju da to pitanje koje su njihovi političari već otvorili, postave novembra ove godine pred UN ili direktno u UNESKU?
Pitanje koje ste postavili nije lako, utoliko pre što Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) nema ni ulogu, ni kompetentnost, ni instrumente da se uključuje u diplomatske ili političke igre. Mi smo zamolili našeg ambasadora, prof. Darka Tanaskovića, da nas uputi u situaciju u meri u kojoj može, i zajedno smo sagledali moguće uključivanje SANU. Ona može da komunicira i problem objašnjava sličnim institucijama ili institucijama koje će je saslušati. Njen jedini jezik je jezik nauke i činjenica.
Drugi oblik je moguća savetodavna uloga sa gledišta poznavanja istorijskog i umetničkog konteksta srpske baštine na Kosovu i Metohiji i ta pomoć je neprekidno i bezuslovno na raspolaganju. SANU je u prethodnim godinama kroz svoje publikacije (nastojali smo da se pojavljuju upravo na svetskim jezicima da bi preneli potrebne poruke), učešća na stručnim i naučnim sastancima i izložbama, uključujući i one koje sama organizovala, kroz istupanja svojih članova, posebno pokušavala da jasno predstavi tu baštinu svetu. Ne želim da budem kritičan, ali sam gotovo siguran da je i u ovom slučaju bilo dosta prostora da se bolje i sadržajnije međusobno usaglase i koordiniraju pravce delovanja različiti nivoi uključeni u borbu za „našu“ stvar.
Kakvi su odgovori na pisma koja ste uputili nacionalnim akademijama u svetu povodom ovog pitanja?
Uputili smo veliki broj pisama u kojima smo pokušali da stručnoj i naučnoj javnosti pokažemo sve opasnosti presedana koji se nudi, damo elementarne podatke o vandalizmu kojem je naše nasleđe bilo izloženo, da bi eventualno bilo ustupljeno na čuvanje onima koji se, i to prema rečima zvaničnika UN, nisu ni malo pretrgli da ga zaštite u prethodnom periodu. Pozvali smo ih da se uključe u nalaženje pravednijeg rešenja, ukazujući da opasnost koja danas kuca na naša vrata, neće na tim vratima i ostati.
Takođe, nakon utiska da se u prikazu reakcija javila izvesna neravnoteža na našu štetu, uputili smo i pismo gospođi Bokovoj. Od izvesnog broja akademija smo primili odgovore: neki su ohrabrujući, iz nekih se nazire samo akademska kurtoaznost, učtiva nezainteresovanost, ali nije bilo ni jednog sa neprijatnom intonacijom. Jedino obespokojavajuće je bilo pismo Albanske akademije, čiji jezik i denuncijacije SANU na potpunim neistinama, gotovo nekritično ruminiranje starih teza i apokrifnih „grehova“ srpske strane, ne uliva nadu u blizinu racionalnijeg dijaloga. Naprotiv!
Šta ćete od dokumentacije uputiti državnim organima Republike Srbije u čijoj je nadležnosti ovo pitanje?
Sve ono što od nje budu tražili.
Srbija se po ko zna koji put nalazi pred teškim problemom jer mora da dokazuje nešto što je više nego očigledno, a to je ovoga puta, dokazivanje da Prištini nije mesto u UNESKU?
Moramo shvatiti da ono što je očigledno nama, nije nužno očigledno drugima. I na tu činjenicu ne treba da pristajemo, ali je moramo uzimati u obzir. Kao u nekim drugim aspektima, verovatno bi bilo delotvornije da iz pozicije nekoga ko stalno nešto dokazuje pred tvrdnjama drugih, pređemo u aktivniju poziciju nekoga ko pokreće pitanja.
U atmosferi u kojoj su izvesni istoričari pokušavali da nas optuže za Prvi svetski rat (Veliki rat, kako je to sada moderno da se kaže, kao da su u svojoj tragici drugi bili mali), istoričari SANU i drugi ugledni poslenici ove struke u nas su se uspešno nametnuli kao sagovornici i na engleskom jeziku je upravo izašla knjiga koja je najbolji odgovor ponuđenim neistinama, falsifikatima ili mistifikacijama.
Zar rušilački i otimački odnos prema srpskoj kulturnoj baštini na Kosovu i Metohiji, koji Priština ne može da opovrgne, nije najveća prepreka na tom putu. Šta izdvajate u prilog toj istini?
Problem je što postavljate sugestivno pitanje i gotovo dajete odgovor, ali u razgovoru sa istomišljenikom. I Vi i ja se moramo posebno zalagati, nuditi činjenice i logičke ishode za one, koji iz različitih razloga drugačije misle ili su nedovoljno obavešteni. Moramo se organizovati da do tančina registrujemo svaki zločin (i svoj i tuđ), a u kontekstu naše priče imati istinu o svakoj od 236 crkava, manastira i drugih objekata u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve, kao i kulturno-istorijskih spomenika koji su od juna 1999. godine do danas bili su mete napada: kako nešto izdvojiti? Crkvu Bogorodice Odigitrije iz 1315. godine, Crkvu svetog Nikole iz 1331. godine, Crkvu svetog Spasa iz 1348. godine, te manastir i isposnicu sv. Petra Koriškog sa početka 13.veka?
Kako modernom cinizmu objasniti tugu 5261 (možda je ovaj broj u međuvremenu nesrećno rastao) uništenih ili oštećenih nadgrobnih spomenika na 256 srpskih pravoslavnih grobalja, a na više od 50 njih ne postoji nijedan čitav spomenik. Odgovor je uporno i precizno – nemamo pravo da bilo šta propustimo.
Ambasador RS pri Unesku dr Darko Tanasković upozorava da je veliko i neizvesno pitanje da li će Srbija odbraniti svoje pravo. Šta u tom slučaju može Akademija na dugoročnom planu?
Mudri i iskusni Tanasković, u kontinuitetu sa gospođom Tomić, ima tešku ulogu u aktuelnom trenutku UNESKA. SANU je već u projektima digitalizacije delova srpske umetničke i istorijske baštine i to je pravac kojim će se verovatno ići. Sačuvati u najadekvatnijim formama ono što nam ne mogu oduzeti, pod uslovom da sami ne zaboravimo. Na tom dugoročnom nezaboravu će se kretati, uveren sam, i napori SANU.
Kakve se pripreme obavljaju za Svetski kongres vizantologa koji će se održatu u Beogradu 2016. i kako će Kosovo i Metohija biti predstavljeno na tom značajnom svetskom naučnom skupu iz ove oblasti?
Pitanje treba postaviti akademiku Ljubomiru Maksimoviću, potpredsedniku SANU, koji je spiritum movens ovog izuzetno značajnog kongresa. Sa izvesnim uvidom u ugled naših vizantologa i tradiciju beogradske škole, nema sumnje da će oni na scijentan i ubedljiv način prezentirati deo pitanja o kojima smo razgovarali. Bilo bi dobro da i šira zajednica, pa i država, to prepozna i pomogne u ovom naporu. Nažalost, sa nekoliko decenija iskustva tvrdim da država nije bila posebno uspešna u prepoznavanju u kojoj meri ovakvi sastanci imaju značaja za naše predstavljanje svetu i sveta nama.
U nekim zemljama u svetu nacionalne akademije su uključene u strukture vlasti i mehanizme odlučivanja, a kakva je situacija kod nas?
Lično ne verujem mnogo u akademije koje su direktno uključene u strukture vlasti ili mehanizme odlučivanja. Odnos državne vlasti i SANU zasnovan na razumevanju razlika u suštini njihovog delovanja, međusobnom poštovanju i kulturi iskrenog (čak i kada nije prijatan) i kontinuiranog dijaloga i pomoći (kada je to potrebno), treba da sadrži i senku distance koju nalaže intelektualna skepsa i političko nesvrstavanje u službi interesa sredine koja je Akademiju iznedrila; konačno, drugačija, udvorička ili a priori negativistička SANU ne bi opravdavala naučne i umetničke osnove svog postojanja.
U čemu je suština i smisao nauke i struke ako je reč politike i diplomatije konačna i presudna?
Presudna je od kada je sveta i veka logika sile. Ali istorija nas uči da takva logika ima svoj vek trajanja. Sa druge strane najbolji način da se jedan socijum destruiše je uništavanje profesionalnosti ili kako kažete, struke. Smisao nauke i struke je u održavanju kontinuiteta preostale dobrote i svrsishodnosti homo sapiensa.
Slavica Đukić