Izbeglice i politika sentimentalnosti NVO

Piše se mnogo poslednjih nedelja o velikoj izbegličkoj krizi, pa je ona tako u javnosti postala nalik onom simboličnom snegu koji, je li, ne pada da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag. Dobro poznati akteri zauzeli su svoje dobro poznate pozicije i jedino što je pokvarilo već uhodani scenario jest humano i odgovorno ponašanje vlasti. Histerični gnev koji se obično obara na Aleksandra Vučića ovog puta su morali da otrpe nekakvi sporedni likovi iz tabloidne sfere na koje su se spremno ostrvile dobro organizovane digitalne brigade profesionalnih čovekoljubaca.

Dete iz Sirije i izbeglica prolazi ispod bodljikave žice na Srpsko Madjarskoj granici

Svi drevni religijski kanoni nas podučavaju da onaj ko ima dve košulje jednu treba da dariva onom koji je bez košulje, da žednog treba napojiti, gladnog nahraniti, onog bez krova nad glavom primiti na konak. U stari patrijarhalni moral, kakve god da su njegove mane, takođe je čvrsto upisana tradicija gostoprimstva. Da ljudima u nevolji treba pomoći, za svakog normalnog čoveka je aksiom o kome nema potrebe preterano filozofirati.

Solidarnost i empatija, međutim, ne bi smeli da budu izgovor za suspendovanje razmišljanja i racionalnosti. A upravo to se s raznih javnih adresa u poslednje vreme pokušava uraditi. Ključna teza u toj prevari jest da uopšte nije važno kako i zašto su se nevoljnici sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike našli na ledini bez igde ičega, nego je jedino važno da im se pomogne. Naravno da je najvažnije da im se pomogne, ali to ne znači da istovremeno ne treba biti svestan ko je za ovu situaciju najodgovorniji.

A najodgovorniji je, to svako zna, NATO pakt. I upravo zato u svom dnevniku pisanom za Radio „Slobodna Evropa” Sonja Biserko ima potrebu da emfatično ustvrdi: „U regionu je na društvenim mrežama odjeknula priča o tome kako je Jelena Milić primila sirijsku porodicu u svoj stan sve dok nisu uspeli da odu za Mađarsku. Bravo, Jelena.“

Evo, i ja ću da kažem, bez ikakve ironije: Bravo, Jelena. I mada privatno više verujem humanosti kojoj ne treba marketinška kampanja, onoj na tragu jevanđeljske poruke da kad nekom pomažeš ne treba desna ruka da zna šta ti radi leva, a kamoli da o svojoj dobroti trubiš, priznaću i da je nevoljniku uglavnom svejedno s kojim motivom mu je neko pomogao te da je bolje pomoći nekom makar i iz samopromotivnih razloga nego mu ne pomoći uopšte. Ipak, jedan gest Jelene Milić nije razlog da se prenebregne činjenica da je ona lobista upravo one organizacije koja je za celu izbegličku krizu najodgovornija. Da ne analiziramo dodatno kako je signifikantno da njenu humanost reklamira Radio „Slobodna Evropa”, američki propagandni servis koji finansiraju američke vlasti, iz čijeg je onovremenog sedišta u Minhenu uoči svoje smrti delovao i notorni Stepan Bandera.

Najlakši način da se o aktuelnoj globalnoj krizi ne razmišlja politički i racionalno jeste njeno ograničavanje na sentimentalnu sferu. Homo sapijensa treba da zameni homo sentimentalis. U jednom svom romanu Kundera je zgodno primetio da se homo sentimentalis ne može definisati kao čovek koji oseća (jer osećamo svi), nego kao čovek koji je osećanje uzvisio kao vrednost. U času kad se osećanje smatra za vrednost, svi žele da osećaju, a budući da se svi rado razmećemo svojim vrednostima, imamo i sklonost da ih pokazujemo. Otud i ova degutantna takmičenja po društvenim mrežama koliko je ko dirnut, koliko je ko zgrožen, koliko je ko gnevan, koliko je ko besan. Infantilno busanje u prsa, infantilna težnja ka potpunoj uniformizaciji ponovo priziva Kunderu i njegovu fantaziju o ostrvu dece iz „Knjige smeha i zaborava“.

Vrti mi se Kundera po mislima jer sam ovih dana iščitao njegov poslednji – kod nas još uvek neprevedeni – roman „Festival beznačajnosti“. Roman je kratak, ali u njemu su isprepleteni mnogi motivi iz celokupnog njegovog opusa. Kundera je nekoć prepoznao suštinu jednog opresivnog političkog projekta u praksi da se sa službenih fotografija brišu oni komunistički funkcioneri koji su u međuvremenu pali u nemilost. Ako bi trebalo na sličan način prepoznati suštinu današnjeg opresivnog političkog projekta, ona se, čini mi se, najbolje može videti na snimku nastalom na NATO samitu u Antaliji gde turski i grčki ministar vanjskih poslova zajedno sa Jensom Stoltenbergom, generalnim sekretarom NATO pakta, i Federikom Mogerini, visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku i bezbednost, pevaju onu pesmicu „We are the world, we are the children“. Odgovorni za tragediju miliona dece idiotski se smeškaju pevajući nam kako su oni svet i kako su oni deca, priznajući nam svima dečije iskreno da je za njih svet samo njihova zapadna tvrđava luksuza i da su oni deca, nepunoletna bića neodgovorna za sopstvene postupke.