Kako funkcioniše trgovina ljudima u razvijenom svetu

TRGOVINA LJUDIMA

Svet skrivenog prisilnog rada i savremeni robovi u razvijenom svetu

Iza svakodnevnih jeftinih kupovina koje svi volimo – manikir koji košta 10 dolara, neograničeni švedski sto sa škampima – skriven je svet prisilnog rada kako bi te cene bile na samom dnu. Noj Trupkaev istražuje trgovinu ljudima, koja cveta u SAD i Evropi, kao i u zemljama u razvoju, i pokazuje nam ljudska lica iza eksploatisane radne snage koja hrani globalne potrošače.

Pre nekih 10 godina, prošla sam kroz težak period, pa sam odlučila da posetim psihijatra. Posećivala sam je par meseci, sve dok me nije pogledala jednog dana i rekla: „Ko te je, u stvari, odgajao do treće godine?“ Činilo se kao uvrnuto pitanje. Rekla sam: „Moji roditelji“, a ona je rekla: „Ne mislim da je bilo tako, jer da jeste, bavile bi se stvarima koje su mnogo komplikovanije od ovoga.

Zvučalo je kao da se šali, ali znala sam da je ozbiljna, jer kada sam je isprva počela posećivati, pokušavala sam da budem najsmešnija osoba u sobi i pokušala sam da pričam viceve, ali me je skapirala prilično brzo i kad god bih pokušala da se našalim, pogledala bi me i rekla: „To je zapravo veoma tužno“. (Smeh) Grozno.

Znala sam da moram da budem ozbiljna i pitala sam svoje roditelje ko me je u stvari odgajao do treće godine? Na moje iznenađenje, rekli su da je moj prvobitni staratelj bila daleka rođaka. Zvala sam je „moja teta“.

Sećam se svoje tete toliko jasno da se činilo kao da je deo mog života kada sam bila mnogo starija. Sećam se guste, prave kose i načina na koji bi me obavila, poput zavese, kada bi se sagla da me uzme; njenog mekog, južno-tajlandskog akcenta, načina na koji bih se držala za nju čak i ako bi samo htela da ode do toaleta ili da uzme da jede. Volela sam je, ali s okrutnošću koje dete ponekad ima pre nego što shvati da ljubav zahteva i ostavljanje na miru.

Moje najjasnije i najčistije sećanje na moju tetu, međutim, je i moje prvo životno sećanje uopšte. Sećam se da ju je jedan rođak tukao i udarao. Sećam se histeričnog vrištanja i želje da to prestane, kao i svaki put kada bi se to desilo, zbog stvari tako sitnih kao što je izlazak sa prijateljima ili malo zakašnjenje. Postala sam toliko histerična zbog tog ponašanja da su je na kraju tukli iza zatvorenih vrata.

Postalo je toliko loše po nju da je na kraju pobegla. Kao odrasla, kasnije sam shvatila da je imala samo 19 godina kada su je doveli sa Tajlanda u Sjedinjene Države da brine o meni, sa turističkom vizom. Završila je radeći u Ilinoisu neko vreme pre nego što se konačno vratila na Tajland, gde sam naletela na nju ponovo tokom političkog sastanka u Bangkoku. Obujmila sam je ponovo, kao što sam radila kada sam bila dete, i pustila, a zatim sam obećala da ću je nazvati. Međutim, nikada nisam jer sam se plašila da, ako kažem šta mi je značila da je možda njena briga zaslužna za najbolje delove onoga što sam postala i da su reči „žao mi je“ bile kao okovi koji bi izvukli na površinu svu krivicu, stid i bes koje sam osećala zbog svega što je pretrpela da bi brinula o meni dokle god je morala – mislila sam da, ako izgovorim ove reči, nikada neću prestati da plačem, jer me je spasila, a ja nju nisam.

Novinarka sam i radim i istražujem trgovinu ljudima unazad nekih osam godina i, čak i pored toga, nikada nisam povezala ovu ličnu priču sa svojim profesionalnim životom, sve do skoro. Mislim da ovaj duboki prekid veze u stvari simbolizuje veći deo našeg razumevanja pitanja trgovine ljudima. Trgovina ljudima je mnogo češća, složenija i ličnija nego što većina nas shvata.

Bila sam u zatvorima i bordelima, intevjuisala na stotine preživelih, predstavnika zakona i NVO radnika i kad razmišljam šta smo uradili povodom trgovine ljudima, veoma sam razočarana, delimično i zbog toga što uopšte ne pričamo o problemu kako bi trebalo. Kada kažem „trgovina ljudima“, većina vas verovatno neće pomisliti na nekoga kao što je moja teta. Verovatno ćete pomisliti na mladu devojku ili ženu koju je nasilni makro brutalno primorao na prostituciju. To je prava patnja i istinita priča. Priča me čini besnom, međutim, mnogo više nego stvarnost ove situacije.

Kao novinarka, stvarno obraćam pažnju na to kako se odnosimo jedni prema drugima kroz jezik, a način na koji pričamo priču zajedno sa krvavim, nasilnim detaljima, razvratnim aspektima – to zovem „pogledajte-njene-ožiljke“ novinarstvo. Koristimo tu priču da ubedimo sebe da je trgovina ljudima loš čovek koji radi loše stvari nevinoj devojci. Ta nas priča oslobađa odgovornosti. Oduzima sav društveni kontekst za koji možemo biti optuženi, za strukturnu nejednakost, siromaštvo ili prepreke za migraciju. Dozvoljavamo sebi misao da trgovina ljudima uključuje samo prisilnu prostituciju, dok je realnost da je trgovina ljudima utkana u naše svakodnevne živote.

Dozvolite mi da vam pokažem šta podrazumevam pod tim. Prisilna prostitucija čini 22 procenta trgovine ljudima. Deset procenata je prisilan rad koji nameće država, ali je ogromnih 68 posto u svrhu stvaranja robe i pružanja usluga na koje se većina nas oslanja svaki dan, u sektorima kao što su poljoprivredni rad, kućni poslovi i građevina. To su hrana, briga i smeštaj, a nekako su ovi najbitniji radnici i među najmanje plaćenim i eksploatisanim u svetu danas. Trgovina ljudima je upotreba sile, prevare i prinude da bi se druga osoba prisilila na rad. Može se naći u pamučnim poljima, rudnicima koltana, čak i u auto-perionicama u Norveškoj i Engleskoj. Dešava se u američkim bazama u Iraku i Avganistanu.

Dešava se u tajlandskoj ribarskoj industriji. Ta zemlja je postala najveći izvoznik škampa na svetu. Kakve se okolnosti kriju iza tih jeftinih škampa kojih ima u izobilju? Tajlandska vojska je uhvaćena u prodaji burmanskih i kambodžanskih migranata na ribarskim čamcima. Ovi ribarski čamci su pokupljeni, ljudima je dat posao i bacani su u more ako bi napravili grešku da se razbole ili da se odupru načinu na koji su se ophodili prema njima. Riba se zatim koristila da bi se škampi nahranili. Škampi su zatim prodavani četvorici glavnih globalnih prodavaca: „Kostkou“, „Tesku“, „Volmartu“ i „Karforu“.

Trgovina ljudima otkrivena je u mnogo manjem obimu, na mestima koja ne možete ni zamisliti. Trgovci ljudima su terali ljude da voze kamione sa sladoledima ili da pevaju u turističkim horovima dečaka. Trgovina ljudima može se naći u salonima za pletenice u Nju Džerziju.

Prevara u tom slučaju bila je neverovatna. Trgovci ljudima su našli mlade porodice koje su bile iz Gane ili Togoa i rekli im da će „ćerke dobiti dobro obrazovanje u Sjedinjenim Državama“. Onda bi pronašli dobitnike zelene karte na lutriji i rekli im: „Pomoći ćemo vam. Uzećemo vam avionsku kartu. Platićemo vam troškove. Sve što treba da uradite je da povedete ovu devojku sa sobom. Recite da vam je to sestra ili supruga.“ Kada bi svi stigli u Nju Džerzi, devojke su odvedene i dat im je posao od 14 radnih sati, sedam dana u nedelji, pet godina. Stvorile su trgovcima ljudima blizu četiri miliona dolara.

Ovo je ogroman problem. A šta smo uradili povodom toga? Uglavnom smo se obraćali sistemu krivičnog pravosuđa. Imajte na umu, međutim, da je većina žrtava siromašna i marginalizovana. Oni su migranti, obojeni ljudi. Nekada su u trgovini seksom. Za populaciju kao što je ova, krivični pravosudni sistem je prečesto deo problema, a ne rešenje. U studiji za studijom, u zemljama od Bangladeša do Sjedinjenih Država, između 20 i 60 posto ljudi iz trgovine seksom koji su ispitani reklo je da su bili silovani ili napadnuti od strane policije samo tokom prethodne godine. Ljudi u prostituciji, uključujući ljude kojima se trgovalo, redovno dobijaju brojne presude za prostituciju. Posedovanje kriminalnog dosijea čini da im je još teže da ostave siromaštvo, zlostavljanje ili prostituciju, ako ta osoba to želi. Radnici van seksualnog sektora – ako se odupiru ovakvom postupanju, rizikuju da budu deportovani. U slučajevima koje sam proučavala, poslodavci nemaju problem sa pozivanjem policije da pokušaju da zaprete deportacijom radnicima koji štrajkuju. Ako ovi radnici pobegnu, rizikuju da postanu deo ogromne mase radnika koji nisu zavedeni, a koji su takođe predmet policijskih hirova ako ih uhvate.

Policija bi trebalo da pronađe žrtve i goni trgovce ljudima, ali od procenjenog 21 miliona žrtava trgovine ljudima u svetu, pomogli su i pronašli manje od 50 000 ljudi. To je kao upoređivanje svetske populacije sa populacijom Los Anđelesa, proporcionalno govoreći. Što se presuda tiče, od otprilike 5700 presuda iz 2013. godine, manje od 500 bilo je za trgovinu radnicima. Imajte na umu da trgovina radnicima čini 68 procenata ukupne trgovine ljudima, ali manje od 10 procenata presuda.

Čula sam jednog eksperta kako kaže da se trgovina dešava kada se potreba susretne sa pohlepom. Želela bih da dodam još jedan element. Trgovina ljudima se dešava u sektorima gde ljudi nisu uključeni u zaštitu i gde im nije dozvoljeno da se organizuju. Ona se ne dešava u vakuumu. Dešava se u sistematično degradiranim radnim okruženjima. Možda mislite: „Oh, ona priča o neuspešnim državama, ili državama pogođenim ratom, ili…“ U stvari, pričam o Sjedinjenim Državama. Dozvolite mi da vam kažem kako to izgleda.

Mnogo meseci sam istraživala slučaj trgovine ljudima pod nazivom „Globalni horizonti“, koji uključuje na stotine tajlandskih radnika na farmama. Poslati su širom SAD, da rade na havajskim plantažama ananasa, vašingtonskim voćnjacima sa jabukama i gde god da je rad potreban. Obećano im je da će tri godine raditi solidan poljoprivredni posao. Tako su proračunato rizikovali. Prodali su svoju zemlju, nakit svojih supruga, kako bi isplatili hiljade kao naknadu za posao kompaniji „Globalni horizonti“. Međutim, kada su dovedeni, pasoši su im konfiskovani. Neke od ljudi su tukli i držali na nišanu. Radili su toliko puno da su se onesvešćivali u poljima. Ovaj slučaj me je jako pogodio.

Pošto sam se vratila kući, lutala sam kroz radnju i zamrzla se u odeljenju za namirnice. Setila sam se preobilnih obroka koje su mi pravili oni koji su preživeli „Globalne Horizonte“ svaki put kada bi se pojavila da ih intervjuišem. Završili su sa obrokom koji se sastojao od savršenih jagoda sa dugim peteljkama, a dok su mi ih dodavali, rekli su: „Zar ove jagode nisu ukusnije ako ih jedete sa nekim posebnim u Sjedninjenim Državama? Zar nemaju mnogo bolji ukus kada znate ljude čija ih je ruka ubrala za vas?“

Nedeljama nakon toga, dok sam stajala u prodavnici, shvatila sam da nemam predstavu kome da se zahvalim za ovo obilje, niti kako su se prema njima odnosili. Tako sam, kao novinarka, počela da kopam po poljoprivrednom sektoru i otkrila da postoji previše polja, a premalo inspektora za rad. Pronašla sam brojne nivoe verodostojnih poricanja između uzgajivača, distributera, obrađivača i ko zna koga još. Oni koji su preživeli „Globalne horizonte“ dovedeni su u SAD preko privremenog programa radnika posetilaca. Taj program radnika posetilaca vezuje legalni status osobe za njegovog ili njenog poslodavca i ne dozvoljava radniku da se organizuje. Pazite, ništa od ovoga što opisujem u poljoprivrednom sektoru ili programu radnika posetilaca nije u stvari trgovina ljudima. To je ono što se jedva može zakonski tolerisati, a rekla bih da je ovo plodno tle za zloupotrebu. Sve je ovo bilo skriveno od mene pre nego što sam pokušala da ga razumem.

Nisam bila jedina koja se uhvatila u koštac sa ovim pitanjima. Pjer Omidijar, osnivač Ibeja, jedan je od najvećih svetskih filantropa koji su protiv trgovine ljudima. Čak je i on slučajno završio investirajući skoro 10 miliona dolara u plantažu ananasa koja se navodila kao plantaža koja je imala najgore uslove rada u slučaju „Globalnih horizonata“. Kada je otkrio, on i njegova žena bili su šokirani i užasnuti i na kraju su napisali članak za novine, govoreći da zavisi od svih nas da naučimo sve što možemo o radu i lancima snabdevanja proizvodima koje podržavamo. Potpuno se slažem.

Šta bi se desilo ako bi svako od nas odlučio da više neće podržavati kompanije ako ne eliminišu eksploataciju iz svog rada i lanaca snabdevanja? Ako bismo zahtevali da zakoni pozivaju na isto? Ako bi svi direktori odlučili da će pročešljati svoje poslove i reći „ne više“? Ako bismo okončali davanje nadoknada za zapošljavanje migranata? Ako bismo odlučili da bi radnici posetioci trebalo da imaju pravo da se organizuju bez straha od odmazde? Ove bi odluke odjeknule širom sveta. To nije pitanje kupovine breskve iz poštene trgovine, a zatim to nazvati završenim, kroz kupovinu zone bez krivice. To tako ne funkcioniše. Ovo je odluka da se promeni sistem koji ne valja i da smo nenamerno, ali voljno dozvolili sebi da profitiramo i imamo koristi iz toga predugo.

Često se zadržavamo kod viktimizacije onih koji su preživeli trgovinu ljudima, ali ja ih tako ne doživljavam. Tokom svih ovih godina kada sam pričala sa njima, naučili su me da smo nešto više od naših najgorih dana. Svako od nas je više od onoga što je preživeo, a posebno oni koji su preživeli trgovinu ljudima. Ovi ljudi bili su najsnalažljiviji, najotporniji i najodgovorniji u svojim zajednicama. Bili su to ljudi na koje biste se kladili. Rekli biste; „prodaću svoje prstenje zato što mi se pružila prilika da vas ispratim u bolju budućnost.“ Bili su izaslanici nade.

Ovim preživelima ne treba spašavanje. Treba im solidarnost, jer stoje iza nekih od današnjih najuzbudljivijih pokreta za društvenu pravdu. Dadilje i domaćice koje su marširale sa svojim porodicama i porodicama svojih poslodavaca – njihov aktivizam nam je doneo internacionalni sporazum o pravima radnika koji se bave kućnim poslovima. Žene iz Nepala kojoma se trgovalo u seksualnoj trgovini – udružile su se i odlučile da će stvoriti prvu svetsku organizaciju protiv trgovine ljudima koju će u stvari predvoditi i voditi sami preživeli. Ovim indijskim radnicima sa brodogradilišta trgovalo se da bi radili na rekonstrukciji posle uragana Katrina. Pretili su im deportacijom, ali su izašli iz svojih radnih postrojenja i hodali od Nju Orleansa do Vašingtona da bi protestovali zbog zloupotrebe na radu. Učestvovali su u osnivanju „Alijanse nacionalnih radnika posetilaca“, a kroz ovu organizaciju nastavili su da pomažu drugim radnicima, razotkrivajući eksploataciju i zloupotrebe u lancima snabdevanja u „Volmartovim“ i „Heršijevim“ fabrikama. Iako je Ministarstvo pravde odbilo da preuzme njihov slučaj, tim advokata za građanska prava dobio je prvu od desetak građanskih parnica februara ove godine i dobio je za svoje klijente 14 miliona dolara.

Ovi preživeli se bore za ljude koje još uvek ne poznaju. druge radnike, kao i za mogućnost pravednog sveta za sve nas. Ovo je naša šansa da učinimo isto. Ovo je naša šansa da donesemo odluku koja nam govori ko smo, kao ljudi i kao zajednica; da naš napredak nije više napredak dokle god je vezan za bol drugih ljudi; da su naši životi nerazmrsivo utkani jedni u druge i da imamo snage da napravimo drugačiji izbor.

Toliko sam oklevala da podelim priču o svojoj teti sa vama. Pre nego što sam započela ovaj TED proces i popela se na ovu binu, bukvalno sam samo šačici ljudi pričala o tome jer, kao mnogi novinari, mnogo sam više zainteresovana da saznam vaše priče nego da mnogo podelim, ako i uopšte, o sebi. Takođe, nisam uradila ni novinarsku savesnu procenu ovoga. Nisam još uvek podnela svoje bezbrojne zahteve, intervjuisala svakoga, a zatim i njihovu majku i nisam našla svoju tetu još uvek. N znam njenu priču o tome šta se desilo, kao ni o njenom životu. Priča koju sam vam ispričala je u haosu i nedovršena, ali mislim da odražava nedovršenu situaciju i haos u kom smo svi mi, a kada se radi o trgovini ljudima. Umešani smo u ovaj problem, ali to znači i da smo deo rešenja. Otkrivanje kako da izgradimo pravedniji svet je naš posao i priča koju treba da ispričamo. Hajde da to uradimo na način na koji je to trebalo da uradimo od samog početka. Hajde da zajedno ispričamo ovu priču.