Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Ostalo

Lela Marković književni stvaralac sa Kosova

 

SUDBINA KOSOVA JE BREME ZA PRIZRENCE

Lela Marković, književni stvaralac: Zagledana u Prizren koji nije više isti

Sada je bitno da podižemo Prizren iz pepela, obnavljamo ga, posebno svetinje, da što češće odlazimo u zavičaj, da se ta veza ne pokida. I da ponavljamo «I ove godine u Prizrenu». Možda je koren srpskog problema u nedostatku istorijskog pamćenja, jake nacionalne svesti i vere u Boga, kaže Lela Marković.

Lela Marković književnica
Lela Marković književnica

Rođena je 1971. godine u Prizrenu, diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu, zaposlena u Gradskom centru za socijani rad u prestonici. Lela Marković, objavila je deset samostalnih knjiga poezije i proze za decu i odrasle, 2012. Antologiju «Prizrene stari» (sa Radmilom Stojković Knežević), devet društvenih igrica za decu, književnog, edukativnog i duhovnog sadržaja. Autor je nekoliko komponovanih tekstova i dobitnik nekoliko književnih nagrada. Od nedavno je i stalni saradnik Pravoslavnog misionara duhovno-putopisnim prilozima. Na polju kreativnog rada, zavičajnog i za decu, najavljuje nove poduhvate. Član jeUdruženja književnika Srbije i Društva književnika Kosova i Metohije. Razgovaramo o njenim književnim i kreativnim ostvarenjima.

Svoju ljubav prema rodnom Prizrenu pretačete u reč i knjigu već dugi niz godina. Kako je tekao vaš poetski i književni rast?

Od najranijeg uzrasta sam okružena poezijom, stihovima koje nam je moj otac svakodnevno recitovao vozeći nas u školu, prvim zadacima iz književnosti u čije rešavanje nas je mama strpljivo uvodila, kao i starom prizrenskom pesmom koja se svakodnevno čula u kući i koju su ukućani uvek rado prihvatali. U moje vreme puno se čitalo tokom školovanja jer smo imali odlične nastavnike srpskog jezika i književnosti. Pisala sam poeziju u osnovnoj i srednjoj školi, ali sam svoju prvu knjigu poezije U potrazi za sobom pripremila u svojoj 26. godini. Tada me je podržao književnik i moj prvi recenzent, sada pok. Gordan Matić Gordi – slučajna mušterija u zlatari Filigran na Čuburi, u kojoj sam radila tokom studija na Pravnom fakultetu u Beogradu. Knjigu sam objavila po rođenju sina Pavla, 1997. a već sledeća, Epilog, usledila je 1999. po rođenju ćerke Marije. Tako su se nizale sve do 2013. g. kada sam objavila svoju poslednju, desetu autorsku, knjigu Zavetne pesme.

Krenuli ste sa poezijom za odrasle i za decu a potom ste romanima Kaldrmom ka jugu i Srmenica zakoračili u prozna ostvarenja?

Proza je, kao i poezija, izronila iz mene. Roman Kaldrmom ka jugu je nastao kao retrospektiva mog odrastanja u Prizrenu, sazrevanja na politički i etnički nestabilnom tlu, rata i tragike egzodusa moje porodice i mojih Prizrenaca. Kada se ta bol izlila na papir i malo stišala, nastala je Srmenica, roman o Prizrenu 19. veka, gradu satkanom od srme. Radnja je smeštena u vreme procvata zlatarstva, obnavljanja srpskih škola i crkava pod turskim ropstvom, kada dubrovački trgovac Ivančić naručuje od prizrenskog kujundžije Arse izradu jedrenjaka od srebra. Od majstora filigrana koji stvara unikate svojim rukama a unikat traži u ženi. Sticajem okolnosti, u fabrici nakita «Filigran» u Prizrenu provela sam mesec dana učeći izradu i popravku nakita od srebra. Tom prilikom sam videla kako majstor vatrom iz brenera vešto spaja strane korita jedrenjaka, ispunjene sitnim ukrasima od srebra. Ovaj prizor je posle 10 godina izronio kao motiv za ovaj roman. Dok sam pisala Srmenicu u mislima sam bila u Prizrenu, kraj Šadrvana, slušala odjek kaldrme i pesmu devojačku sa najvišeg čardaka, dok su kraj mene prolazili Jastrebov, Petar Kostić, Vanka Gudić. Tako bih jedva uspevala da zabeležim priču koja se u mojoj glavi odvijala velikom brzinom.

U Vašem književnom radu primetan je raznovrstan književni izraz. Tu su uz stvaralaštvo za decu i komponovani tekstovi, a od nedavno ste i stalni saradnik Pravoslavnog misionara putopisno-duhovnim prilozima.

Počela sam s poezijom u slobodnom a nastavila u rimovanom stihu, ali su mi najveće zadovoljstvo pružile glose, haiku, kratke priče, soneti i sonetni venci u akrostihu. S druge strane, kako su moja deca rasla, tako su nastale pesme za decu, zagonetke, brzalice, humorizmi, a na kraju i proza za decu. Zato mi je najdraža druga nagrada za mlađi uzrast, Dositejevo pero, koju mi je 2009. g. dodelila čitalačka publika 12 beogradskih osnovnih škola za knjigu Bajke za laku noć, čiji je izdavač Mali Nemo iz Pančeva. Svaku od njih prožima poruka da se teškoće u životu mogu savladati poštenjem, ljubavlju i trudom, a onda su sva čuda moguća. S druge strane, ideja da sama osmislim društvenu igru za svoju decu u kojoj će oni biti junaci poznatih bajki, otvorila je saradnju sa Beoplastom iz Beograda i objavljivanje serije od 8 društvenih igara za najmlađe, sa književnim, edukativnim, geografskim i duhovnim sadržajem, kao i stihovane bojanke za istog izdavača. Sličnu saradnju sam započela i sa Čuvarima iz Beograda, početkom ove godine, kada je objavljena društvena igra Sveti Sava, o 4 razdoblja njegovog života, a nastaviće se, nadam se i narednim igricama duhovnog sadržaja čiji sam tvorac idejnog i tekstualnog rešenja, a koje čekaju na objavljivanje. Nekoliko mojih tekstova je pre 5-6 godina komponovano i pevaju ih Miroslav Ilić, Ranko Šemić, Snežana Đerdan i Petar Mulina. A poverenje koje mi je ukazao urednik Pravoslavnog misionara, pozivom da se uključim u rad časopisa putopisnim prilozima, posebna je odgovornost i zadovoljstvo, koju sam započela reportažom Spasovdan u Prizrenu, u junskom broju, a nastavljam je u narednim, putopisima o svetinjama Kosova i Metohije.

Antologija „Prizrene stari“ koju ste objavili u saradnji sa dramskom umetnicom i dečijim piscem Radmilom Stojković Knežević, privukla je značajnu pažnju. Koliko vama kao autorima znači ovo ostvarenje tim više što se knjiga nalazi u brojnim bibliotekama u Srbiji i značajnim institucijama kulture i duhovnosti?

Antologija Prizrene stari, Radmili i meni puno znači. Ona je obuhvatila književna dela o našem zavičaju koja potvrđuju da je Prizren večni grad i nepresušan izvor inspiracije, što oseti svako ko kroči na njegovu kaldrmu. Zadovoljne smo što smo obavile ovaj divan zadatak kako bi se, na ovaj način, odužile svom zavičaju.

Koliko ste obogaćeni pisanjem s obzirom da vam je davnašnja želja da pišete i objavljujete knjige?

Pisanje je moje bežanje od svakodnevnice u drugi svet. Iz tog sveta vratim se rasterećena i sa nadom da će knjiga utešiti, dirnuti u srce, ili dati nadu. Pisanje je i dobar «ventil» od svega onoga što utiče na mene na radnom mestu, u Gradskom centru za socijalni rad, gde smo kolege i ja odgovorni za rešavanje brojnih i često veoma teških životnih problema korisnika. Te brojne životne priče zaobilazim, iako u izmenjenom obliku mogu da budu dobar materijal za knjigu, kako ne bih pišući o njima, na neki način, čitav dan bila na radnom mestu, ili on u meni. Posle većih književnih poduhvata koji zahtevaju mnogo sati rada i posle radnog vremena, često odem na počinak umorna ali zadovoljna.

Prizren kao životna i stvaralačka inspiracija i kako izgleda biti Prizrenka u Beogradu?

Prizren je stalno u meni i ja sam u njemu. Božji je blagoslov biti rođen u takvom gradu i ja sam Gospodu, kao i mnogi Prizrenci, zahvalna na tome. Kada sam kao student došla u Beograd, bilo je zanimljivo kod nekih pojedinaca razbijati predrasude. Na druge sam uticala pričama o Prizrenu, pa su vremenom i oni počeli da ga osećaju i da se zanimaju za njega. Od mog književnog početka u beogradskim književnim klubovima pa do danas, prepoznatljiva sam najpre po poeziji i prozi o Prizrenu. Tako je Prizren postao i ostao moja lična karta.

Kitnjast i slikovit prizrenski govor

Prizrenski govor je, čini se, nešto što umete veoma lepo da predstavite?

Prizrenski govor sam slušala u kući od malih nogu. Moja majka (baka) Lenče i deda Dragi su nam se obraćali živim prizrenskim govorom. I još ga čujem. Štaviše, što sam starija, sve više komentarišem na taj način. Jer u prizrenskom govoru postoji pregršt prikladnih reči koje veoma precizno opisuju ljude, situacije, događaje. Podržane izvesnim zvucima i pokretima na licu, stvaraju autentičan i simpatičan prizrenski izraz. Taj govor još uvek gaji i dobar deo moje generacije i bila bi šteta da potpuno nestane, što usled nastalih okolnosti, nije isključeno. Dobro je što je Institut za srpski jezik SANU sačuvao 16 000 reči prizrenskog govora, zaslugom velikog Prizrenca, Dimitrija Čemerikića, kaže Lela Marković.

Lela Marković književnica iz Prizrena sa Kosova
Lela Marković potpisuje knjige

Ma koliko skromno izgledalo, Prizren je okosnica održivog urbanog povratka na Kosovo i Metohiju. U ovom gradu je sagrađeno 30 kuća za raseljena lica iz drugih delova Srbije a još četiri su u izgradnji. Kako vidite potencijalnu mogućnost povratka u Prizren koja je sročena i sintagmom „Dogodine u Prizrenu“?

Tragična sudbina Kosova i Metohije je veliko breme za Prizrence. Kako su posle egzodusa bili prinuđeni da se snalaze bez prihoda i imovine i prežive godine nemaštine, mnogi su bili prinuđeni da prodajom kuća i stanova u Prizrenu, obezbede svojim porodicama egzistenciju u užoj Srbiji. Iako suočeni sa tom neophodnošću, mnogi su istovremeno i opterećeni time. Prošlo je dosta vremena, raseljena deca su odrasla, adaptirala se i školuju u užoj Srbiji i posle toliko vremena teško je očekivati da se porodice vraćaju u Prizren, bez mogućnosti zaposlenja i školovanja dece. Velika šteta je napravljena, ali verujem da će vreme doneti i promenu. Sada je bitno da Prizren podižemo iz pepela, obnavljamo ga, posebno svetinje. Da što češće odlazimo u zavičaj, da se ta veza ne prekida, i da je čuvamo koliko i kako umemo i možemo. I valja ponavljati: I ove godine u Prizrenu! Smatram da su neke vrednosti trajnije od trenutnih istorijskih činjenica. Često se setim generacije Milana Rakića koja je posle 500 godina ropstva pokazala, dajući svoje živote, da nije zaboravila sveto Kosovo. Verujem da smo kroz istoriju više bili svesni i više se borili za nacionalne i duhovne vrednosti kada su te vrednosti bile ugrožene. Možda je to koren srpskog problema, nedostatak istorijskog pamćenja, jake nacionalne svesti i vere u Boga.

Izvorište srpske duhovnosti vezano je koliko za Kosovo i Metohiju toliko i za sam Prizren. Kakvi su ti duhovni odjeci u vama?

Za mnoge od nas to nisu samo duhovni odjeci već je to i duhovni i genetski kod. Moja generacija, koja je odrastala u vreme socijalizma, oštećena je nedostatkom svesti i znanja o duhovnim vrednostima. Znanje o njima i samopoznanje sticala je sazrevanjem. I sa ove vremenske i prostorne distance deca Prizrena nose u sebi te svetinje i ponose se njima kako više o njima saznaju. Mnogi su se okrenuli duhovnosti kao odgovoru na teška pitanja. A pravih duhovnih odjeka nema ako čovek ne nosi živog Boga u sebi. Jer su nam te svetinje i sve što nam se dešava, date na spasenje. Kakve ćemo zaključke posle svega izvući, kako dalje sa tim saznanjem zavisi od nas samih. Ako je duhovnost temelj i stub svega što radimo, onda smo na pravom putu nade i vere u rešenje.

Najnovija knjiga koju ste nedavno objavili „Prizrenski pomenik“ predstavlja hrestomatiju o poznatim Prizrencima. Prizrenu se vraćate uvek sa novim interesovanjima. Kakva je riznica Prizren?

Avgusta meseca 1872. godine Pomenik crkve Bogorodice Ljeviške, iz 1436. godine, pisan na pergamentu i čuvan u staroj crkvi Svetog Đorđa u Prizrenu (Runovićevoj), nabavila je Narodna biblioteka u Beogradu i isti je izgoreo 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Beograda, sa Narodnom bibliotekom. Ovaj svojevrsni, novi Prizrenski pomenik, čiji sam priređivač, hrestomatija je objavljenih biografija znamenitih Prizrenaca rođenih u Prizrenu i okolini u periodu od XIV veka do kraja Drugog svetskog rata, kao i onih koji to nisu rođenjem ali jesu životom i delom u Prizrenu. Iz obimne književne građe, i uz svesrdnu pomoć darodavaca, autora, posebno književnog kritičara Milovana Bogavca, tokom dvogodišnjeg rada izabrala sam i objavila 77, dužih ili kraćih, biografija. Prizrenski pomenik je nastao kao izraz želje i potrebe da se posveti knjiga slavnim precima, podvižnicima, dobročiniteljima, borcima i stvaraocima koji su Prizrenu ostavili dela koja nas prosvećuju i obavezuju. Količina raznovrsne književne građe o Prizrenu potvrđuje da je srpski Jerusalim nepresušna riznica iz koje sam ja ovoga puta, objavila dela znamenitih rodoljuba koja obavezuju buduće generacije.

Bavite se pisanjem, jezikom i rečju. Sve vaše knjige objavljene su na ćirilici. Da li bi, prema vašem mišljenju, uvođenje ćiriličnog jednoazbučja koje predlažu dva udruženja za zaštitu srpskog pisma, pomoglo da se ćirilica sačuva od odlaska u muzej?

Sećam se da sam se na početku svog radnog veka suočavala sa čuđenjem kolega jer se služim ćiriličnim pismom. Bili su u većini. Moj odgovor je uvek bio da više volim svoju majku nego tuđu. Na poslu sam se uvek borila da ispoštujemo obavezu službene upotrebe ćiriličnog pisma. Međutim, dobar deo programa u kome radimo i dalje je latinični. Ćirilica jeste ugrožena, a kada je tako, svaka ozbiljna država odmah preduzima razumne mere. Te razumne mere bi po meni podstakle vraćanje ćiriličnom pismu, ne prinudom, već proglašenjem zaštite ćiriličnog pisma nacionalnim interesom, a zatim i visokim porezom i restrikrivnom politikom prema onima koji koriste isključivo latinično pismo u javnom radu, medijima, izdavaštvu, nazivu firmi, ustanova, institucija i drugih, ali i poreskim i drugim olakšicama za one koji ćirilicu čuvaju.

.   

Slavica Đukić

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter