DVORCI LAZAREVIĆA – Stakleni snovi Goluba Lazarevića
Dva grofovska dvorca u Velikom Središtu podsećaju na porodicu Goluba Lazarevića, Karađorđevog vojvode koji je podigao ustanak u Šabačkoj nahiji. Bogatstvo, kako to najčešće biva, pomuti razum i zamagli vidik čoveku
Selo Veliko središte u podnožju Vršačkog brega nije bilo veliko ni početkom 18. veka, a ni danas. Mesto se prvi put pominje u analima 1713. godine, a brojalo je 72 kuće. Danas, u Velikom Središtu živi tek nešto više od 1.300 duša. Ali, žive i dva dvorca grofovske porodice Lazarević i svedoče o životopisu ove plemićke porodice čiji je uzlet započeo s početkom 19. veka i trajao je 70 godina. Golub Lazarević, sin Karađorđevog vojvode popa Luke Lazarevića, koji je podigao ustanak u Šabačkoj nahiji, otkupio je Veliko Središte, po nekim izvorima 1803. godine. Međutim, istoričar dr Dušan J. Popović (Srbi u Vojvodini), piše da se to dogodilo 19 godina docnije. „Golub Lazarević kupio je Veliko Središte 1822. godine, 1839. postao je vlasnik i Malog Središta, a plemstvo s titulom dobio je 1842. godine“ zabeležio je Popović. Njegov sin Vasilije bio je drugi podžupan Tamiške županije (1866 -1869), a veliki župan u Temišvaru postao je 1876. godine. Ostala je nepoznanica zbog čega je Karađorđev ustanički vojvoda poslao svog sina u Banat. Tek, prema legendi, Golub je ovamo preneo i zlato kojim je otkupio oba Središta (gotovo 4.000 jutara zemlje) a onda i titulu plemića. Tako je stekao i privilegiju da sebi i potomstvu između imena i prezimena doda čarobnu reč – plemeniti.
Veliki dvorac Lazarevića u Velikom Središtu
GOLUB Plemeniti Lazarević polovinom 19. veka sagradio je veliki dvorac, klasicistički prizemni objekat simetrične prednje fasade sa dominirajućim portikom u sredini. Četiri masivna zidana stuba nose portik sa središnjim stepeništem u klasicističkom stilu. Sa dvorišne strane nema pristupnog stepeništa. Na istoj parceli, u neposrednoj blizini, njegov mlađi sin Aleksandar oko 1900. godine sagradio je mali dvorac koji karakterišu stepenasto završena atika i kule na uglovima.
DVORAC je slika i prilika eklektičkog stila sa neogotičkim elementima, tada preovlađujućim u Evropi. Početkom XX veka u stilskom opredeljenju vlasnika i arhitekata bili su u velikoj meri zastupljene ovakve stilske karakteristike. Dva zamka, koji i danas spadaju među najlepše u Vojvodini, ušuškani su u prostrani park i visoku šumu koju krase primerci starog, retkog drveća.
RASKOŠNE građevine Lazarevića, poput fatamorgane, bile su u neskladu sa siromašnom okolinom, kako to rečito opisuje Milan Belegišanin u knjizi „Snovi zatravljenih kula“. U ovom sirotinjskom kraju ovi zamkovi su izgledali kao da su nastali iz čarobne Aladinove lampe. Sa visokim kapijama, bedemima i čuvarima, stanovnici sela su zamkove posmatrali kao nešto nestvarno i nedodirljivo. Ogromni park sa drvećem retke vrste i duboka hladovina postojali su samo za odabrane, piše Belegišanin.
BOGATSTVO, kako to najčešće biva, pomuti razum i zamagli vidik svom bogatašu, pa ni braća Lazarević nisu uspela da se odupru tom izazovu. I danas se u šabačkom kraju prepričava, legenda o njihovoj snežnoj bolesti. „Želeli su i leti da se sankaju, pa pošto nije bilo snega, naručivali su staklo iz Pančeva da bi se sankali po njemu“ – zapisao je Belegišanin. – Prešli su meru ali kazna nije usledila odmah. Prvo je stiglo upozorenje – žena mlađeg brata je propala kroz staklenu stazu i skoro se preklala. No, ni to nije pomoglo. Lazarevići su nastavili da sneg zamenjuju staklom i da prizivaju vejavicu u julu. Poslednjeg leta pre nego što će napustiti zamak doneta im je staza od specijalnog mat stakla. U momentu kad su se prvi put spustili sankama, naglo je zahladnelo i to toliko jako da je ogromna staza od velike hladnoće prsnula u milijarde sićušnih delova. Od toga trenutka braća su obolela od staklene bolesti. Komadiće stakla nalazili su svugde – u krevetu, hrani, odeći… Staklo je postajalo za njih najomraženiji materijal do kraja života. Ogromno imanje u Velikom i Malom Središtu donosilo je velike prihode.
OD PALATE DO ŠKOLE U velikom dvorcu danas stanuje OŠ „Branko Radičević“. Konzervatorski radovi na tom zdanju urađeni su tokom 1986. godine. Manji dvorac imao je u bliskoj prošlosti nekoliko namena – bio je seoski bioskop, dom kulture, pa mesna kancelarija. Sada je je ruiniran, zapušten i bez namene. Oba dvorca proglašena su spomenicima kulture od velikog značaja.
VASILIJE, Golubov sin, i pre nego što se ustoličio kao veliki župan u Temišvaru, 1852. godine u Vršcu, na Maloj pijaci podigao je prvu vetrenjaču pod Vršačkom kulom. Vetrenjača je zamenila dotadašnji stari mlin na konjski pogon. Kada je dve decenije docnije Vasilije dobio zvanje temišvarskog župana, lokalni listovi zabeležili su da su mu priređene počasti. Povod je bio dovoljno veliki da u Vršac doputuje i car Franjo Josif glavom i brkovima. Za samu varoš od još većeg značaja bila je činjenica da je imenovanjem Vasilija plemenitog Lazarevića, Vršac dobio položaj municipija i postao sedište prvostepenog suda. I dok je veliki župan Lazarević nadaleko sticao ugled i pronosio porodično ime, njegov mlađi brat Aleksandar nastojao je da uveća porodično bogatstvo.
U VRŠCU je osnovao nekoliko banaka i trgovačkih udruženja, a 1884. godine usred varoši sagradio je predivno zdanje koje su meštani odmah prozvali Palata Lazarevića. I danas je to jedna od najlepših kuća u gradu. Palata je dugi niz godina bila je stecište glamuroznih balova koje je priređivala Aleksandrova supruga Anka. Bila je na glasu kao otmena dama i predano je brinula o porodičnom ugledu. Pomagala je sirotinji, naročito onoj sa ženskom decom, obezbeđujući im stipendije, knjige, hranu i odeću. Ali, već na samom početku, dvadeseti vek nije bio naklonjen porodici Lazarević. Veliki župan Vasilije upokojio se bez poroda, a za njim ubrzo i njegov brat Aleksandar i snaha Anka koji su za sobom ostavili sinove Mihajla i Fedora i kćerku Olgu.
POŠTO je Fedor službovao negde po bosanskim vilajetima, a Olga odnela popriličan miraz udajom za barona Binerta, kompletna briga o ugledu i preostalom bogatstvu Lazarevića pala je na Mihajla. Bilo je to pogubno. Jer Miša, kako su ga od milošte zvali, bespoštedno se predao pustolovinama svih vrsta koje su predano pratile vršačka, srpska, mađarska, pa i nemačka štampa. Videli su ga u takvom izdanju i Pariz i Njujork. Za samo tri godine uspeo je da spiska više od pola miliona forinti, rasproda ogromno imanje, plus tri velike kuće i da na kockarske dugove potroši veliki novac u bankama. Veliki dvorac otkupio je bogati meštanin Georg Friš stariji, a manji je dospeo u ruke bogataša Karla Hauzera. Oni su bili vlasnici sve do Drugog svetskog rata. Mihajlo je bio poslednji izdanak plemenite porodice Lazarević.
Izvor: Novosti.rs