Ovlašćeno od zaborava

OVLAŠĆENO OD ZABORAVA

Ovlašćeno od zaborava, prestaješ da zboriš, Kosovo moje.

Glas Tvoj kopni baš tamo gde moj urliknuo nije.

Na Polju onom gde tišina vekuje a muk dozreva.

I dok slušam ono što ne govoriš i sam ćutim ono što čuješ.

Oprosti, bejah premalen spram Tvoje golemosti.

I pregolem spram skrušenja Tvojeg.

Pa Te molim, Dušo moja, kada prstima ka licu mi kreneš, ne plaši se straha moga.

Pomiluj me grešnog i pusti da izdahnem…

…Sasvim sam i sasvim nem.

Stanimir Trifunović