Zenit književni časopis i umetnički pokret zenitizam

ZENIT

Književni časopis Zenit i kulturni pokret Zenitizam. Manifest zenitizma iz juna 1921, čiji su autori Ljubomir Micić, Ivan Gol i Boško Tokin

Zenit, koji je, sa povremenim zastojima zbog organizacionih i materijalnih problema, kao i zbog sudskih i policijskih osuda, posle Zagreba izlazio u Beogradu od aprila 1924. do decembra 1926. godine, kada je definitivno zabranjen zbog teksta dr M. Rasinova Zenitizam kroz prizmu marksizma. Objavljeno je četrdeset i tri boja Zenita, raznorodnog idejnog i stilskog usmerenja, različite tipografije i likovnih rešenja, neujednačenog sastava saradnika, ali obeleženog od početka do kraja avangardističkim raspoloženjem, izrazitom kritikom društvene i političke situacije, nemilosrdnim obračunom sa religioznim, građanskim i malograđanskim vrednostima.

Zenit magazin

Bio je internacionalnog karaktera – po temama i idejama koje je zastupao, po mnogobrojnim stranim jezicima na kojima su prilozi bili objavljivani (francuskom, nemačkom, engleskom, ruskom, holandskom, češkom, esperantu, mađarskom), po saradnji sa poznatim umetnicima i glasilima gotovo celokupne evropske avangarde (Devetsil, Ma, Blok, Contimporanul, Esprit Nouveau, 7Arts, Caira, Der Sturm, Manometre i dr.).^[5]

Zenit je negovao naglašenu težnju ka novinama i antimimetizmu u likovnim umetnostima, proklamovao je osamostaljenu reč u poeziji (Reči u prostoru), bio pod jakim uticajem novih medija i umetničkih disciplina – pre svega radija, reklame, filma, džeza i fotografije. Zenitističko stvaralaštvo je bilo srodno savremenim avangardnim pokretima – ekspresionizmu i dadaizmu, futurizmu i konstruktivizmu, i u nekim vidovima se s njima poklapalo.

U svojoj početnoj fazi, zenitizam je izražavao jasan antimilitaristički i humanistički stav. Izrastao je iz Micićevog naglašenog ekspresionističkog raspoloženja, negovanog i razvijanog u Zagrebu pre pokretanja časopisa. U tom duhu je i prvi programski tekst, objavljen u prvom broju časopisa, Čovek i Umetnost, gde se posebnim slogom naglašava: „Mi hoćemo da iznesemo naše unutrašnje lice„; evociraju se ratne strohote i uzvikuje: „Nikada više rata! Nikada! Nikada!“ i jasno izjavljuje: „Zenitizam – kao inkarnacija duha i duše imperativ je za najvišim izražajem u umetničkom delu. Zenitizam je težnja za stvaranjem najviših oblika. Zenitizam je apstraktni metakozmički ekspresionizam. Zenitizam i ekspresionizam su zrcala u kojima ćemo ugledati našu strašnu unutrašnju bol – dramu naše duše„.

Der-šturmovski karakter iskaza, obojen emocijama i glasnim ispoljavanjima intimnih stanja duše, gde saopštene reči odzvanjaju kao krici, odgovarao je opštem poratnom raspoloženju i potrebi da se lično poistoveti sa univerzalnim.

Sadržaj i izgled prva tri broja časopisa, široki krug saradnika (Maks Jakob, Mišel Sefor, Igor Severjanjin, Marsel Sovaž, Kler i Ivan Gol, Pol Derme, Vinsent Uidobro) zatim tekstovi o ekspresionizmu i njegovim protagonistima, kao i evropski kontekst toga vremena, uslovili su od samog početka međunarodni karakter časopisa. Tipografsko rešenje celine, a posebno štampanje naziva časopisa prilagođenim slovima nemačke gotice u stilizaciji tipičnoj za fin-desiecle i reprodukcijama umetničkih dela (Egon Šile, Vilko Gecan), doprineli su ekspresionističkom karakteru glasila Zenit. Značajno je da je Ivan Gol, u istoj godini kada se deklarisao kao zenitista, proklamovao smrt ekspresionizma u tekstu Ekspresionizam umire (Der Expressionismus Stirbt), što je i na međunarodnom planu bio značajan momenat i dijagnoza kraja ovog pokreta.

U Zenitu kratkotrajno sarađuju najistaknutiji srpski modernisti (Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, Dušan Matić, Miloš Crnjanski, Stanislav Krakov). Raskid saradnje sa njima izazvalo je objavljivanje Manifesta zenitizma juna 1921, čiji su autori Ljubomir Micić, Ivan Gol i Boško Tokin. Što se tiče Micićevog Manifesta zenitizma, pisanog u Zagrebu na Balkanu, on je predstavljao verbalizaciju celokupnog avangardističkog programa, sa krilaticom o preporodu Evrope i „golom čoveku Barbarogeniju“, koji dolazi iz dalekih, mističnih predela Jugoistoka, „iznad Šar Planine – iznad Urala – Himalaja – Mont-Blanca – Popokatepetla – iznad Kilimandžara“. On donosi Čoveka („brata i oca bogova“). Tu se već uvodi motiv kola za spasavanje (što će biti, nešto kasnije, naziv zabranjene Micićeve knjige poezije u izdanju Zenita). Istovremeno, Micić zastupa antropocentrizam u okviru balkanskog kulturnog kompleksa: „Čovek je centar makrokozmosa – severni pol zemlje“ i „Zemlja je za Čoveka Brata a ne za Ubicu“; „Prva Čovekova slabost stvorila je Boga – Prvo Carstvo; Prva egipatska i grčka kultura (Grčka i Makedonija zajedno su na Balkanu!) – Drugo Carstvo, Zenitizam = Treća vaseljena“. Istovremeno insistira na metafizičkom, antropozofskom i metakosmičkom poreklu zenitizma. U odnosu na umetnost – proklamuje smrt ekspresionizma, kubizma i futurizma: „Mi smo produženje linije – na više. Mi smo njihova sinteza ali kao smernica u visinu i reinkarnacija – njihova idejna filozofska plusegzistencija“.

U kasnijem toku izlaženja, Zenit proširuje polje delovanja, interesovanja i krug saradnika (Raul Hausman, Franc Ričard Berens, Selin Arno, Anri Barbis, Aleksandar Blok, Žan Epštajn, Rudolf Panvic, Guljermo de Tore, Florent Fels, Jaroslav Sajfert, Karel Tajge, Pjer Alber Biro, Andre Salmon, Adolf Hofmajster, Paolo Buci, Hervart Valden, Ruđero Vazari, E. Diktonijus, Lajoš Kašak i mnogi drugi).

Neujednačeni odnosi između zenitizma i jugo-dade upućuju na njihove bliskosti i intenzivnu saradnju u početnoj fazi, a potom na antagonizam između ova dva avangardna pokreta i odbijanje da se poistovete. Razloge za to treba tražiti u nastojanju Ljubomira Micića i njegovog brata Poljanskog da učine zenitizam autonomnim pokretom i da ga izvedu iz opštih avangardnih tokova, dajući mu izdvojen karakter u odnosu na celokupnu evropsku avangardu. Trebalo je da se zenitistički projekat identifikuje po sloganu balkanizacija Evrope i po metaforičnoj figuri barbarogenija. Pod balkanizacijom Evrope podrazumevala se propast staroga sveta Zapadne Evrope i unošenje novih ideja sa mističnog Istoka, novih snaga i energija koje ovaploćuje sveži, neiskaljani, neuprljani i moćni balkanski barbarogenije.

U početnoj fazi Zenit prati i tumači dadaistička dešavanja i objavljuje dadaističke tekstove, da bi već od kraja maja 1922. godine, kroz svoju publikaciju sa turcizmom u naslovu Dada-Jok Branka Ve Poljanskog (drugi broj je publikovan kao letak Dada-Jok – Zenit-express), dadaističkim formama i rečnikom formulisao antidadaističko i adadaističko raspoloženje. Polemike u njemu izrazito su negirale vezu sa dadaizmom (u Micićevom članku Ja pozdravljam DaDaJok ističe se glasno da je „zenitizam odlučni i nepomirljivi neprijatelj dadaizma“). Međutim, zapažaju se očevidne paralele sa nemačkim, tačnije berlinskim dadaizmom (kritika ekspresionističke poetike, humor i groteska, naglašeni erotski porivi), kao što se kroz podržavanje apsurda sreću i nagoveštaji nadrealizma.^[6]

Veze koje je zenitizam uspostavio sa italijanskim futuristima, pre svega sa njegovim neprikosnovenim vođom Filipom Tomazom Marinetijem (prepiska, objavljivanje futurustičkih tekstova i kritičko praćenje njihovih aktivnosti), ukazuju na to da je on imao određene afinitete i razumevanje za afirmativni stav koji je italijanska avangarda imala prema novim formama izražavanja i novoj industrijskoj eri, eri mašine, dinamike, pokreta. Zenitizam će ponuditi svoju varijantu ushićenja tehnikom i tehnologijom preko odnosa prema Nikoli Tesli i njegovim izumima, u kojima se dostignuća moderne nauke prepliću sa još uvek enigmatičnim vančulnim energijama.

Najzad, zenitizam prvi u jugoslovenskoj sredini objašnjava konstruktivizam kao novu i značajnu manifestaciju modernog doba, pokrenutu idejama ruskih avangardista. Grafička oprema časopisa Zenit je već od proleća 1921. godine dobila određenija konstruktivistička svojstva – kako u tipografskim rešenjima korica, naslova, preloma stranica, tako i u reprodukcijama umetnika, kao što su Vladimir Tatljin, Lazar El Lisicki, Laslo Moholj-Nađ, Aleksandar Arhipenko, Lajoš Kašak, Aleksandar Rodčenko, Kazimir Maljevič, Vasilij Kandinski i dr. Vrhunac izdavačke politike postignut je brojem 17-18 iz 1922. godine, koji je nosio naziv Ruska sveska. Taj broj su uredili Ilja Erenburg i El Lisicki, koji je uradio posebnu naslovnu stranu u stilu svoga proun-a. Predstavljeni su najaktuelniji i najznačajniji stvaraoci nove ruske avangardne prakse u domenu pozorišta, pesništva, filma, likovne umetnosti i teorijske misli. I više od toga – konstruktivističko načelo mišljenja i stvaranja umetničkog dela prihvata se kao princip po kome se u našoj sredini realizuju pojedina značajna dela književnosti i umetnosti (Micićeva poema Kola za spasavanje, tipografsko-likovna rešenja časopisa Zenit i zenitističkih publikacija, zenitistički radovi Jo Kleka, M. S. Petrova, zatim ideja Maljevičevog praznog i punog prostora, ili Tatljinov Spomenik Trećoj internacionali kao simbol novog doba korišćeni su u raznim prilikama i sl.). Pojavni oblici konstruktivizma došli su do izražaja i na velikoj Međunarodnoj Zenitovoj izložbi nove umetnosti, održanoj u Beogradu aprila 1924. godine.

Interesovanje Zenita za konstruktivizam kasnije je pretočeno u zanimanje za Bauhaus, na tipografskom i arhitektonskom planu, kao i za primenu ideja ove međunarodne škole u svakodnevnom životu. U tom kontekstu, u Zenitu se sreću imena sledećih umetnika: Rudolfa Belinga, V. Kandinskog, L. Moholj-Nađa, Valtera Gropijusa, Eriha Mendelsona, Karla van Esterena, Tea van Duzburga i dr.^[7]

Pored časopisa, kao glavnog izvora zenitističkih ideja, postojala je Biblioteka „Zenit“, koja je objavljivala knjige saradnika (Micića, Gola, Poljanskog, Marijana Mikca i anonimnog autora dela pod nazivom Metafizika ničega). Veliki izdavački poduhvat predstavljao je album Arhipenko – Nova plastika, sa predgovorom Ljubomira Micića Prema optikoplastici (1923). U njemu su naznačeni principi zenitističke skulpture zamišljene kao nemimetičke, nove forme inspirisane Arhipenkovim delima.

Značajna Micićeva misija bila je sakupljanje i izlaganje dela avangardne umetnosti u prostorijama redakcije Zenita u Zagrebu i Beogradu, a zatim i organizovanje velike Međunarodne izložbe nove umetnosti (aprila 1924). Izložba je obuhvatila preko sto dela umetnika iz Belgije, Danske, Bugarske, Nemačke, Holandije, Francuske, Rusije, Italije, Rumunije, Mađarske, SAD i Jugoslavije i bila prvo suočavanje beogradske publike i kritike sa ostvarenjima u duhu kubizma, konstruktivizma, ekspresionizma, futurizma i zenitizma. Izložba se u glavnim crtama može rekonstruisati na osnovu 25. broja časopisa Zenit, koji je istovremeno i njen katalog. Među najznačajnijim učesnicima bili su Kandinski, Serž Šaršun, Arhipenko, Rober Delone, Osip Zadkin, Luis Lozovik, Moholj-Nađ, El Lisicki, Alber Glez… Od jugoslovenskih umetnika izlagali su Mihailo S. Petrov, Vinko Foretić Vis, Vjera Biler, Vilko Gecan i Jo Klek.

Paradigmatičnim likovnim umetnicima vezanim za zenitizam mogu se smatrati Mihailo S. Petrov (1901-1983) i Jo Klek (1904-1987). Prvi je obeležio početke zenitizma svojim grafikama, tematski vezanim i specijalno rađenim za Zenit, u duhu kasnog ekspresionizma približenog apstrakciji. Njegov postupak je prožet kosmičkom i religioznom tematikom, a karakteristično je i uvođenje slova u grafičke radove. Josip Sajsel (pseudonimi u periodu zenitizma: Jo i Josif Klek) radio je crteže, slike, projekte za arhitektonske objekte, kolaže, nacrte za kostime i zavesu zenitističkog pozorišta, plakate, konstruktivističko-dadaističke stilizacije sa primetnim elementima proun-a El Lisickog i Bauhausa. Za svoje apstraktne kompozicije primenio je autorsku ideju pafame (PapierFarbenMalerei), prevedenu kao arbos (ArtijaBojaSlika). Radio je za zenitistička izdanja naslovne strane i kolaže u vidu programskih amblema (zajedno sa Micićem). M .S. Petrov se smatra jednim od pionira jugoslovenske savremene grafike, a J. Sajsel je – posle nadrealističkog perioda svoga stvaralaštva – u Zagrebu gradio karijeru kao urbanista i arhitekta (na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. bio je nagrađen njegov projekat Jugoslovenskog paviljona).

Saradnja Micića i njegovog brata Poljanskog sa slovenačkim umetnicima bila je vrlo intenzivna, posebno u postzenitističkom periodu u Parizu, kada je njihova delatnost bila usredsređena prevashodno na likovnu umetnost. U Micićevoj galeriji u Medonu nalazila su se i mnoga dela slovenačkih konstruktivista – Avgusta i Tee Černigoj i Eduarda Stepančića. Ona su, srećom, sačuvana i zajedno sa velikim brojem drugih likovnih radova jugoslovenskih i evropskih umetnika iz Micićeve zbirke danas se nalaze u zbirkama Narodnog muzeja u Beogradu. Posle pokretanja časopisa Svetokret u Ljubljani, braća Micić su sarađivali 1927. godine i u slovenačkom avangardnom časopisu Tank, koji je sa Zenitom imao sličnosti u pogledu orijentacije, saradnika, programske koncepcije, pa i grafičkog izgleda.

Traganje zenitizma za otkrivanjem instinktivnog i izvornog, varvarskog i antievropskog diskursa predstavljalo je jednu od karakterističnih antinomija ovog avangardnog pokreta. S druge strane, inventivne ideje došle su do izražaja i u likovnim, grafičkim i tipografskim rešenjima časopisa. One su posedovale racionalnu snagu u pravcu savremenih ostvarenja, koja su mogla da se uporede sa najaktuelnijim zamislima progresivnih glasila toga vremena u svetu; zbog toga je Zenit imao veliki međunarodni ugled. Razlog što Zenit i danas predstavlja izvor i podstrek mladim umetnicima treba tražiti više u njegovom osećanju za vizuelnu kulturu nego u njegovim idejnim postavkama, koje su vremenom bledele i pretakale se u sopstvenu suprotnost, pogotovo u postzenitističkom periodu.

Irina Subotić

Izvor: Knjiga Od Avangarde do Arkadije