Iz prašnjavog dnevnika, davno zaboravljenog…
VELIBOR MIHIĆ: CRNA OVCA PORODICE
Ovo sam, ja, crna ovca porodice, kasnije sam počeo da nosim naočare, i, to, s debelom dioptrijom, ali, ovde, još sam se držao… i izigravao dasu…
Sreda
Nisam zaboravio…
Tako je, to, bilo, oduvek. Još od… ili, čak, kasnije što mi je neshvatljivo… Ta-ko… I-nikako… Ako ne zabeležim, zaboraviću. Da izoštrim: od kad pamtim za sebe, vukao sam, sa sobom, tu svesku-pisaonicu sa zavrnutim ušima. Sam sam je napravio od maminih kancelarijskih pelira i tvrdo prošio iglom za dušeke i tankim kanapom…
Jednom sam kuvao čorbast pasulj sa suvom paprikom, na žaru, na livadi, kraj lešnika. Dobro zapaprio. Jeo drvenom kašikom i zamišljao da sam Robinzon…
Subota
Drži me sećanje…
Tad sam stanovao u Internatu UŠ, u Školskoj ulici, blizu novosadskog Jodnog kupatila (u kom sam se, samo, jednom, okupao, i nikad više: ne vucite me za jezik zašto!). Srednjoškolci, akademci i studenti, svih jezika, fela i godišta, pa i oni prestareli. Ko će da seče hleb za doručak, ručak i/ili večeru (ne, nismo imali užinu!) nego ja s, tek, nagaravljenom nausnicom. A zašto, čik pogodite, jedan gimnazijalac uzima na sebe tako težak i žuljevit teret kakav je sečenje hleba za 180 domaca? Nožem od pola metra! Odgovor je: zbog ogromnog prelepog prenovog izglancanog koncertnog klavira marke Bezendorfer koji nam je stajao u ogromnoj trpezariji! E pa, zbog mene, nije imao paučine! Nasečem hleb za nas 180 pa dva sata sviram! Iako sam, u Sokobanji, na violini, svirao osam godina u ranom detinjstvu, onako, za sebe, bez ijednog časa muzike!… ma, genije!… ma, Evgenije!… klavir mi je bio sasvim nepoznat. Pa, ipak, svirao sam, uživao, prebirao po dirkama obema rukama, do iznemoglosti!
Da, da… crna ovca i Internata!… Sećam se imena tri drugara, iako su bili od mene poprilično stariji: Đorđe Fišer, kasnije poznat humorist i satiričar; pa Luka Prošić, kasnije poznat književnik i profesor filozofije; pa, najzad, Dušan Makavejev, kasnije svetski poznat filmski reditelj… Šta su oni radili, u moje vreme, dok sam sekao hleb i koncertirao, ne znam, ali ja sam, eto, redovno sekao stotine parčadi i svirao na klaviru!
Centrom Novoga Sada, u gimnaziju sam se vozio tramvajem. Kondukteri su nam bušili karte vrhom grafitne olovke. Rupu smo „krpili“ lopticom izgnječenog hleba. Obratite pažnju na, samo, jedan tramvajski kolosek, na „osmicama“, tramvaju su se sačekivali…
Utorak
Sećam se, sećam… napreskok…
I u Aleksincu, gde sam, takođe, pohađao gimnaziju, bio sam crna ovca! Dok su moji drugovi i drugarice bili, odreda, normalni, ja sam uređivao srednjoškolski književni list „Prvi koraci“, zajedno s drugaricom, učenicom Učiteljske škole Macom Stajić. Kukaj za priloge, za ilustracije, maži ruke, rukave i džemper bojom za ručnu presu marke Geštetner, deli novine drugarima za vreme velikog odmora… ma, kad se, samo, setim!… Umesto kao moji drugovi pod mišku devojku, pa na igranku, ili na Brđanku, ja: novine! Bogami, crna ovca! Ali, ni to mi nije bilo dosta: napišem pesmu „U bela proleća“ i dobijem prvu nagradu!… Da, da, crna!… Mislim, ovca!… Iako su moja proleća bila bela!
Nedelja
Sećam se, još uvek…
U Zemunu, gde sam, takođe, pohađao gimnaziju, doduše, samo, sedam dana, opet sam bio crna ovca. Napustio sam redovno školovanje u Novome Sadu, zbrisao kući, u Sokobanju, i čitavo drugo polugodište petog razreda skitao i uživao, čitaj: blejao kao sve ovce, pa i crna ovca… Dok nije stiglo tetkino preteće upozoravajuće pismo: smesta u Zemun, malo pohađanja časova, malo (koliko treba) polaganja petog razreda, da ne izgubim godinu. Pošto sam izostao skoro čitavo drugo polugodište, iz jednog predmeta moram pasti! Sam da izaberem iz kog. Izabrao sam fiziku! (Kao Ernesto Sabato: fizičar pa književnik! Radio, u Parizu, s porodicom Kiri. Umro u 99-oj, jednog aprila -te godine)…
Utorak
Što ne zaboravim, zapisaću… Crno-na belo, a, ponešto, i u boji (drvene, voštane b.)…
Dakle, pre Novoga Sada, i u rano i u kasno detinjstvo kao i prvoj mladosti, „događala“ se (bolje: dešavala!) Sokobanja, ta divna meni draga palanka…
Kad, na primer, kod mame, dođu, u posetu, njene prijateljice, poznanice, drugarice… redovno bih bežao kroz prozor: stanovali smo u prizemlju, tako sam imao pogodnu odstupnicu. A bežao sam jer nisam voleo da mi njene druge postavljaju neprijatna pitanja: kako studije, u Beogradu, imam li devojku, šta radim, da li je tačno da učim fiziku za popravni i sl. Kog su ujedale zmije, i guštera se boji! Čim sam prvi put iskusio njihovo palanačko zabadanje nosa u moje stvari, nisam se dao: pravo kroz prozor! Što dalje, i što duže! Pa, makar, trpeo i glad, i žeđ, i vrućinu, i hladnoću, preskakao i ručak i večeru… što brže i dalje od tih palančanki! Ne, nisam odlazio „tek onako“: crnoj ovci porodice to nije moglo da se desi: ili sam slikao noseći priručni štafelaj lične izrade, ili sam pravio kolibe, kuvao pasulj, ili sam, jednostavno, istraživao okolinu, išao u pohod na Rtanj, ili čitao, ili pisao, ili se vozio u čamcu-koritu duž Moravice… crna, crna ovca, bogami…
Ovu vilu na brdu, slikao sam pet dana, potrošio sam sve drvene bojice, čak i belu. A kad sam je okačio na zid, mama je rekla: a šta će ti to!
Petak
Ne, baš, sve, ali pamtim, mnogo… (Ovaj oštećen list, zalepljen je pekmezom, nisam imao lepka!)…
Već pomenut Sabato, mnogo polaže na sudbinu (on bi napisao Sudbinu pokazujući velikim početnim slovom koliku važnost joj pridaje!). Međutim, kao što joj Srpska pravoslavna crkva ne pridaje nikakvu važnost, to jest, naša Crkva ne priznaje sudbinu (zna se ko kroji, šije i para!), tako je ne priznajem ni ja: sve je, po meni, kao i po mnogima, npr., po Crnjanskom (ako te ne mrzi, vidi moju priču Priča o Crnjanskom i rukavicama od nape) slučaj, slučajnost! Puka-nepuka, ali, u svakom pogledu – gle, slučaju! – slučajnost! Tako i ja, crna ovca života… šta će nego da… Zar je normalno da dve godine ranije odem da slušam ispit iz svetske književnosti kad je, još, nisam ni odslušao kod čuvenog Raška Dimitrijevića na Rudarskom, Pravnom ili na Kolarcu… između kojih smo trčkarali kao na krosu?! Ali, crnoj ovci je to normalno! I odem, i kako sednem, ona… Ona… ONA… me pita… Bolje da nisam otišao: ta mi je odnela pola života! A, čista slučajnost! Sreo u Knezu tetku koja je polagala „svecku“, tek, sutradan, povela me u staru zgradu FF i, tako… crna ovca ostala uštipnuta za pola života!… Sam sam kriv, to jest, Nj. V. Slučajnost!…
Sećam se, sećam…
Mnogo puta sam ispao crna ovca. I porodice, i života, i samog, sebe!…
A, bogami, ponekad. i ovan!
A šta imam od tog? Ovčarstva?
Čak ni džemper crne boje! Samo jedne bedne pocepane požutele vunene čarape! Ali – i – sećanje – svoje – najveće – bogatstvo… samo moje!
Velibor Mihić
oOOo