TREĆI SVETSKI RAT
Kad je počeo Treći svetski rat, na koji način, protiv čega je usmeren i kako se vodi
Treći svetski rat je uveliko počeo, samo što su smrt & razaranja bila „tamo daleko“, po nekim egzotičnim pustinjama (a ne po evropskim bulevarima).
Sve što se događa van Evrope i Sjedinjenih američkih država kao da i nije važno, ni prisutno u životima gospodara sveta.
Zato je toliko bolno i šokantno za prosečnog Evro – Amerikanca kad vidi krv i čuje eksplozije po Parizu, Njujorku, Londonu… Tome se baš i nije nadao.
Testiranje nuklearne bombe – atol Bikini 1946 godine
A Treći svetski rat je počeo (u punom smislu reči) još tamo u novembru 1989. godine, rušenjem „Berlinskog zida“, demontiranjem „zle sovjetske imperije“, neočekivanim ujedinjenjem Nemačke i Evrope, uvođenjem globalnih medija, početkom danonoćnog rada hipnotičke „čarobne frule“ MTV-a i lakom (bez kapi krvi) pobedom liberalnog & kapitalističkog Zapada nad ekonomski i psihološki iscrpljenim, demotivisanim i dezorijentisanim, tragično anahronim i klonulim evropskim Istokom…
Superiorna i u popularnu kulturu maskirana ideologija „globalizacije“ i navodno „otvorenog društva“ (po Poperovom modelu) izveli su pravi „blic-krig“ i naprosto počistili nemoćnog i iznenađenog protivnika sa lica zemlje.
Poput Guderijanovih tenkova s početka onog prethodnog velikog rata, padale su, jedna za drugim, granice i države, gradovi i kasarne, ideologije i kulturne politike, suverenitet i „narodne odbrane“, sve armije i svaki otpor (poput dešavanja u Belgiji, Francuskoj, Grčkoj, Jugoslaviji… šezdeset godina pre toga) sveta s one strane „gvozdene zavese“.
Ovaj ratni pohod (u svim dimenzijama delovanja sposobnijeg i bolje pripremljenog) Zapada na Istok je bio toliko uspešan i brz da skoro niko nije ni primetio da im se desio rat (i, mnogima, poraz). Kao u onom mađioničarskom triku, kad brzo i snažno izvučete stolnjak, pa sve posude i svo posuđe, čaše i vaze ostanu cele na stolu (ne prospe se ni kap, a zbog dovoljno snažnog i veštog poteza izvođača ove efektne inscenacije).
Posle prvih pobeda, usledio je dalji nastavak okupacione strategije.
Umesto bombama, gladna i sirota Istočna Evropa je zasipana bananama i čokoladama, muzikom i novcem, kablovskom televizijom i idejom bliskog (demokratskog, kapitalističkog i globalističkog) raja u sasvim neposrednoj budućnosti.
Svetlosti, sjaja i slobode žedni narodi u sivom komunističkom kaputu su prosto usisavali neprijateljsku pripagandu u sebe i pretvarali se u male i glupičaste „trojanske konje“ najnovije generacije.
Udica je definitivno i nepovratno zagrižena i počela je sledeća faza izvlačenja ulovljene somovine na ribarski brod.
Mreže ulovljenih duša su, pune do pucanja, vadjene iz istočnoevropskih ljudskih ribnjaka – do njihovog konačnog opustošenja.
Rusiji (glavnom cilju čitave akcije) je nuđeno šareno NIŠTA, zauzvrat, za njenu dušu, rudna bogatstva, naučnike, pravoslavnu veru u Boga, beskrajni Sibir, imperijalni kod… Organizovana su bezbrojna „naučna predavanja“ i prikazani dirljivi dokumentarni filmovi, izdate brojne publikacije i knjige na paklenu temu Gulaga i Soloveckih ostrva, staljinističkog pomora i okrutnih koncentracionih logora, neizbrojivih komunističkih zločina sovjetskog režima (koga je taj isti Zapad i doveo na vlast).
Novo zlo je lukavo preuzimalo robove starog zla (koje je danonoćno predstavljano i pokazivano u svoj njegovoj strahoti).
Krvavi sistem, dovežen 1917-te u zapečaćenim vagonima (sa Lenjinom, Trockim i njihovim saradnicima) u Rusiju, sada je kritikovan i sklanjan u depo istorije samo da bi neprimetno („da se Vlasi ne dosete“) bio zamenjen novim antiruskim, jednako vampirskim sistemom – samo sada vešto upakovanim u šarene, novogodišnje pakete sa sve mašnicom i čestitkom pride.
Rusija je zdušno odbacivala petokraku, srp & čekić, komsomolske zadruge, degradirani i u praksi još odavno poraženi ideal „proletera“ i „radničke klase“, stare reči one preteći-moćne himne i VELIKI DEO SVOJE TERITORIJE & državne suverenosti zarad formalnog privida nacionalne obnove, punih rafova u supermarketima, pozlaćenih carskih orlova i ponovo štanpane zabranjene (belogardejske i disidentske) literature.
Počela je nesputana VLAST NOVCA, jedinog božanstva milenijumskih, tranzicionih vremena.
Zarđale fabrike, loš dizajn i bezlična konfekcija su zamenjeni „slobodnim medijima“, brutalnom „tržišnom utakmicom“ i podivljalom korupcijom na svim nivoima.
Crkva i nepokorni intelektualci su rušeni i moralno diskreditovani propagandnim akcijama i medijskim aferama o njihovom navodnom pripadništvu doskora svemoćnoj tajnoj policiji (strašnom Ka-Ge-Be-u). Oni koje nisu uspeli da tako sruše i unište njihov nepoželjni javni uticaj, proglašeni su fašistima, antisemitima, reakcionarima, ludacima, pedofilima, religioznim fanaticima… već po potrebi.
Na vlasti su se smenjivali „gori od gorega“ (izdajnik Gorbačov i korumpirani Jeljcin) i sve je delovalo „skoro pa gotovo“: skuvano i pripremljeno za konačni obračun („final solution“) sa slobodarskim duhom ruske ideje i vekovnim idealima i duhovnim vrednostima ruskog naroda…
Na drugoj strani su, opet, rađene propagandne operacije najšireg obima instant-uvodjenja novouspostavljenog matriksa (naivne, na sve spremne čovekolike ovčice ispranih mozgova, hranjene na medijskim pojilima „poželjnih, politički-korektnih vrednosti“).
Razočarani i civilizacijski dezorijentisani ljudi sa ruševina komunističkih laži & iluzija su (preko sve moćnijih i uticajnijih globalnih medija) lobotomirani i dresirani za novo, još mnogo strašnije i gore ropstvo od onog iz koga su upravo izašli.
Na nekoj trećoj strani iste operacije „osvajanja sveta“ se pokreću tenkovi, poleću avioni i jure rakete sa smrtonosnim punjenjem.
A ispred te moćnr ratne skalamerije obavezno ide njena propagandna prethodnica (poput „ovna“ u srednjovekovnim opsadama), koja svakog protivnika unapred proglašava diktatorom, otelotvorenjem zla, monstrumom i zločincem sličnim đavolu iz hrišćanskog poimanja sveta.
I sve se to dogadja u dalekim pustinjama nekadašnje Persije (sada Iraka i, potencijalno, uskoro – Irana).
Stotine hiljada vojnika i civila umire u užarenom trenutku smrtonosnih naleta moćnog oružja najsavremenije ratne tehnologije.
Čitave armije umiru bez prilike da ispale ijedan metak, zatrpane peskom u zajedničkoj grobnici svoje tragične, dobro isplanirane i, pokazalo se, neizbežne sudbine.
Masovne ubice uredno prolivaju krokodilske suze i licemerno nariču nad „žrtvama rata“, a najstrašnija diktatura dolazi da „oslobodi“ male (a naftom i gasom bogate) narode Azije i Afrike (famozno „afričko proleće“).
U Evropi se, za to vreme, ukidaju nacionalne valute i zamkom „Evropske Unije“ ruše državni suvereniteti i granice.
Sve postaje JEDNO, strogo kontrolisano i sve manje slobodno (kao u Zamjatinovoj, Hakslijevoj i Orvelovoj antiutopiji).
Sve godine postaju jedna te ista – ona bezvremena i svevremena „1984-ta“, a naša planeta postaje tako nalik na mračnu „Životinjsku farmu“ sa upozoravajućih polica vizionarske književnosti čovečanstva.
Hrišćanstvo i nacionalizam onih nepoželjnih naroda (nekim drugim narodima se slobodno dopušta čak i šovinističko divljanje) se napadaju iz svih medijskih oružja i proglašavaju grehom i zločinom.
A sa Jugoslavijom kreće i nova faza „napada na Istok“ („Drang nach Osten“) – i proba delovanja ratnih razaranja na razmažene i osetljive evropske (malo)gradjanske oči i uši.
Svi znamo kako se odvijala „operacija Jugoslavija“.
Institucionalno čedo Zapada (kroz dogovore u Versaju i na Jalti), ova artificijelna, politički iskonstruisana balkanska (frankenštajnovski skrpljena) država je doslovno uništena i razvaljena, laserskom preciznošću i neljudskom neumoljivošću bez primera u novijoj istoriji.
Žrtve su, alhemijski vešto, postale „genocidni zločinci“, satanski bezdušno je zaboravljen milionski jasenovački grad mrtvih (i pobijenih Srba), a, umesto toga, uspostavljena je čitava novokomponovana mitologija i topografija zločina (Vukovar, Ovčara, Dubrovnik, Sarajevo, Srebrenica…).
Organizovan je revolucionarni Haški tribunal, a samo jedan narod je optužen za svo zlo koje se u međuvremenu izdogađalo u ovoj visokobudžetnoj holivudskoj produkciji.
Zatim sledi (kao novo poglavlje iste operacije) otvaranje „kosovskog pitanja“, NATO bombardovanje (gde su sve zemlje Alijanse morale da, baš kao na“crnoj misi“, proliju nevinu krv), van granica Jugoslavije organizovana Petooktobarska smena vlasti, odvođenje predsednika Miloševića (i srpskih ratnih generala) u Hag, ubistvo nedovoljno kooperativnog premijera Đinđića, odvajanje Crne Gore i morske obale od matice, pa onda i ekonomsko i svakovrsno uništenje te još preostele, umanjene Jugoslavije i njeno fomalno preimenovanje u „Srbiju“ (bez trunke suverenosti i ma kakvog prava odlučivanja)…
Sve su to simultane strateške operacije, isplanirane do najsitnijih detalja (uključujući tu i odgovarajući izbor dobitnika Nobelove nagrade za mir i književnost, ali i svih drugih značajnih globalnih priznanja)…
Ali se, na iznenađenje svih, doslovno niotkuda – na javnoj sceni (svoje zemlje, pa zatim i celog sveta) pojavio Vladimir Putin, kao kost u grlu proždirača sveta.
Nakon napornih godina pripreme za mogućnost iole ozbiljnijeg otpora, putinovska Rusija se naglo i neustrašivo uspravila, pokazujući zube već od lakih pobeda otromboljenim osvajačima.
I, sve od tada, ponavlja se i umnožava očajnički vapaj novih dekadentnih Rimljana (osuđenih na neizbežnu propast): „Kartagina mora biti uništena“!
Ali se novi Hanibal (jedina nada slobodnog sveta), sa svojim oklopnim slonovima i raketnim medvedima ne da tako lako uplašiti, niti zaustaviti.
Prve kontra-ofanzive „druge strane“ u ovom svetskom ratu se događaju na Krimu i u Novorusiji, a ubrzo zatim i u Siriji.
Počeo je pad novog evropskog Rajha, uz neizbežni raspad i doskora svemoćne američke imperije zla.
Živi bili, pa videli.
P. S.
U međuvremenu se događaju jezive scene raspaljenog terorizma na svim meridijanima medijima umrežene planete. Ne samo po azijskim i afričkim pustarama i stratištima.
Oni koji su otvorili Pandorinu kutiju bezumnog i nekontrolisanog ubijanja sada postaju žrtve sopstvenog rizičnog, neodgovornog eksperimenta.
A znamo kako je prošao ludi doktor Frаnkenštajn u susretu sa svojim raspomamljenim čedom.
Dragoslav Bokan
Izvor: FB profil autora