Nepobedivi ratnici – general Aleksandar Suvorov i admiral Fjodor Ušakov

NEPOBEDIVE VOJSKOVODJE

Oni su bili nepobedivi ratnici, generali, admirali i vojskovodje koje nisu izgubile nijednu bitku. Ruski vojnici koji su verovali u Boga nisu gubili bitke i živote. Admiral Fjodor Ušakov i general Aleksandar Suvorov

Ruski general Aleksandar Suvorov i admiral Fjodor Ušakov su svetski čuvene vojskovodje i nepobedivi ratnici koji nisu izgubili nijednu bitku! A borili su se protiv svetskih sila i nadmoćnijeg neprijatelja. Admiral Fjodor Ušakov je proglašen svetiteljem i delić njegovih moštiju se nalazi u Crnoj Gori a u manastiru Prevlaka je njegova čudotvorna ikona sa svetom česnicom. Tražili smo način da prepričamo njegov život a onda smo naišli na jednu besedu koja lepo opisuje postignuća svetih ruskih ratnika.

Admiral Fjodor Ušakov: “Kad idete u boj čitajte Pslame 26, 50 i 90 ,… i metak vas neće pogoditi”

Osim što je od Ruske Crkve proglašen za pravoslavnog svetitelja admiral Fjodor Ušakov je i nacionalni heroj Grčke jer je oslobodio grčka ostrva od okupacije.

Poštovani vojnici, draga braćo!

Hteo bih da vam se obratim ne samo da bi poželeo mirno nebo, “padavinu zvezdica” na epoletama, zdravlje, sreću i izobilje, nego i ono tradicionalno najvažnije, bez čega ne može biti istinskog ruskog vojnika – snagu duha. Zapravo, povećanje moralno-duhvnih kvaliteta – ljubavi prema Bogu i Otadžbini, veri, trpeljivosti, umeću da se hrabro podnose sve nedaće u ime visokih ciljeva. Da poželim svega onoga što je sve vreme naše vojnike i oficire razlikovalo od drugih, da svojoj zemlji služe požrtvovano “ne zbog straha nego iz savesti”. Naš veliki i nepobedivi predak A.V. Suvorov je takve vojnike nazivao “čudo – vitezovi”.

Kakav je bio taj ruski vojnik – pobednik od koga su strepele odabrane armije neprijatelja?

Evo šta je o tome govorio poznati profesor A.A. Carevski: “Premda zadivljuje čitav svet svojom fizičkom izdržljivošću, ruski vojnik je jak i nepobediv pre svega zbog svoje duhovne snage. Osnova svih tih vrlina ruskog vojnika i njegova najveća slava i snaga, leži u tome što je on uvek ispunjen vatrenom verom u Boga i nadom ne u svoje sile nego u Božije milosrđe prema njemu. Ruski vojnik je uistinu jak time što je on uvek bio i jeste – pre svega hristoljubivi vojnik”.

Pomolivši se pred bitku on je u šali govorio: “Dve smrti ne bivaju, a jedna je neminovna” znajući da ukoliko u boju i umre za Otadžbinu i “za prijatelje svoje”, time spasava svoju večnu dušu i čak to smatra za čast. Danas neprijatelji Rusije preko jakih medija i reklama kultivišu samo životinjske instikte, samoljublje i panični strah pred starenjem i smrću. Zar to ne pokazuje dosad nebivalu krizu savesti, degradaciju i tešku moralnu bolest bankrotiranog čovečanstva koje sedi na kipećem vulkanu duhovne i fizičke pogibije?

Zar su nas tome učinili i bili primer za podređene naši veliki preci koji su slava Rusije? Zar je na to pozivao svoje vojnike i oficire A.V. Surovov koji nije izgubio ni jedan od dvesta bojeva, vojskovođa od Boga dat i istovremeno molitvenik, asketa i monah po načinu života? Uprvo on je učio svoje “čudo-vitezove: “Bez Boga (to jest, bez molitve) ni preko praga!”, “Duh jačaj u otačkoj veri pravoslavnoj: učiti vojsku bez vere, isto je što i pregorelo željezo oštriti”. A posle bitke odajući lovorike Gospodu i blagodareći Mu zbog pobede, govorio je: “Ne meni, ne meni, nego imenu Tvojemu!”.

Nepobedivi ruski general Aleksandar Vasiljevič Suvorov

I ta tradicija kod naših velikih predaka je bila nepokolebljiva, jer su oni bili u potpunosti svesni ko je istinski izvor pobede. Zbog toga je u vojniku u prvom redu i cenio njegove glavne kvalitete, duhovne – duboku veru, odanost i ljubav prema Bogu, Caru i Otadžbini, a zatim i ratničke – viteštvo, neustrašivost, hrabrost, izdržljivost. I kao potvrdu tome nalazimo u zaveštanju feldmaršalovom, Rimnickog grofa A.V. Suvorova u njegovoj “Nauci pobeđivanja”. On je ovako govorio: “Moli se Bogu, u Njega je pobeda!” i “Čudo-vitezovi! Bog nas vodi, On nam je general”, birajući za najopasnije i najteže pohode samo one vojnike i oficire koji su često bili na ispovesti kod sveštenika i pričešćivali se, pa su zbog toga bili neranjivi i od Boga čuvani u boju.

Sličan je bio i Fjodor Ušakov, jedan od osnivača Crnomorske flote Rusije, a od 1790. godine njen komandant, koji je održao 43 pobede i nije doživeo ni jedan poraz u svim pomorskim bitkama u kojima je učestvovao. Upravo pod njegovim vođstvom bila je skršena moćna turska flota što je omogućilo Rusiji da uspostavi čvrst mir na Krimu. Upravo je on, Fjodor Ušakov, predvodio i izvršio pobednički sredozemnomorski marš ruske eskadrile za vreme rata sa Francuskom, čime je izazvao uvažavanje pa čak i zavist kod poznatog engleskog admirala Nelsona. Na službi je to bio talentovani pomorski vojskovođa, neustrašivi ratni komandant, a u duši blagočestivi i duboko verujući čovek koji je žarko voleo mornare kao rođeni i brižni otac, koji je na svojim brodovima ustanovio manastirski poredak savetujući pred bitku mornare: “Idući u boj čitajte 26, 50 i 90 Psalm, i neće vam moći ništa ni metak ni sablja”.

Zbog toga legendarni admiral i od Boga čuvani vojnik Hristov nije ni imao ni jedan poraz za čitavu svoju pomorsku karijeru. Za sve to vreme eskadrile koje je on predvodio nisu doživele gubitak ni jednog broda i ni jedan njegov mornar nije bio zarobljen. U oktobru 2004. godine Arhijerejski sabor Ruske Pravoslavne Crkve je kanonizovao F.F. Ušakova i pribrojan je liku svetitelja kao pravedni ratnik Fjodor Ušakov.

General Dimitirie Skobelev na belom konju

I na kraju još jedan primer – general M.D. Skobeljev – koji je proživeo veoma kratak (38 godina) ali sjajan život, heroj Plevne i Šipke, pokoritelj Srednje Azije koji je uz minimalne gubitke uspeo da prisajedini Rusiji velike teritorije obezbedivši njene južne granice i ugasivši tamo plamen krvavih sukobljavanja. On se pokazao ne samo kao izvanredan vojni komandant koji nije pretrpeo ni jedan poraz u svih svojih 70 bitaka, nego i kao izvanredan državnik.

Po popularnosti u narodu i sosobnosti da oduševi vojnike u boju, nije imao sebi ravnog, pa su ga zbog toga upoređivali sa Napoleonom. Skobeljeva su zvali “belim generalom” zbog privrženosti beloj paradnoj uniformi u kojoj je on na belom konju neustrašivo jahao, rukovodeći i neposredno učestvujući u bitkama. Za njega je znala i volela ga cela Rusija, ne samo zbog ratnih podviga, nego zbog vizionarskog uma i visokih ljudskih kvaliteta – pristojnosti, čestitosti, očinske brige o vojnicima i oficirima. O onima prema kojima je osećao svoju duboku odgovornost pred Bogom, istorijom, Carem i Otadžbinom. M.D. Skobeljevu su još za života podigli spomenik i posvetili stihove vodeći pesnici.

Dakle, zar grandiozne pobede naših velikih duboko verujućih pravoslavnh predaka i zaštitnika Rusije, koja se do Petra velikog zvala Sveta Rusija – Nevskog, Donskog, Ušakova, Suvorova, Kutuzova, Skobeljeva i Žukova – nikoga i ni u čemu nisu ubedili, nisu naterali da se zamisli na izvorima njihovih blistavih pobeda nad neprijateljem mnogo nadmoćnijim u živoj sili i naoružanju? Upravo oni i njima slični u raznim periodima naše viševekovne istorije postajali su time nepobedivi čudo-vitezovi koji su pokorili evropske i druge prestonice slavom i čvrstim osloncem svoje svete Otadžbine.

Posebno mesto među ruskim vojnicima zauzimali su kozaci koje su vekovima nazivali vitezovima Pravoslavlja. Oni su učestvovali u svim vojnim pohodima i ratovima koje je vodila Rusija – ratu sa Reč Pospolitom, u Severnom ratu, u devet rusko-turskih ratova, u Persijskom i Švedskom ratu, Sedmogodišnjem ratu, Otadžbinskom ratu 1812, ratu u Srednjoj Aziji, Rusko-japanskom ratu, Prvom svetskom itd.

Njihova neustrašivost, vojna obučenost, disciplina i snalažljivost, prinosili su ratnu slavu Rusiji. Oni su u najvećem stepenu zaslužili visoko zvanje – hristoljubivi ratnici!

Međutim, treba istaći da su među vojnicima i oficirima u sva vremena bili predstavnici mnogih nacionalnosti i veropispovesti, ali to im nimalo nije smetalo da izvojuju mnoge pobede na ratnim poprištima pod devizom: Za veru, Cara i Otadžbinu! Zar to ne govori o postojanju višenacionalnog ruskog duha naroda Rusije?

Navešću samo nekoliko primera podviga, heroizma i talenta naših velikih predaka – istinskih sinova Rusije – njenih vojnika i vojskovođa. Tako su za vreme bitke kod Rimnika (11.09.1789) Turci pod komandom Jusuf-paše imali vojsku od 100 hiljada vojnika. Rusko-austrijska vojska pod komandom A.V. Suvorova – samo 25 hiljada. Štaviše, Turci su imali prednost jer su se branili. A ipak su poraženi. Njihovi gubici su bili samo među ubijenim više od 10 hiljada vojnika i veoma mnogo ranjenih. Sa naše strane je poginulo svega 500 ljudi. Pored toga, u neprijatelja je osvojeno 80 oruđa, 100 znamenja i mnogo druge imovine.

Drugi primer koji navodimo smatra se remek-delom ratničke umešnosti – osvajanje turske tvrđave Izmailj (24.12.1790). Njen garnizon pod komandom Ajdosa Mehmed-paše sastojao se od 35 hiljada vojnika, imao je 263 oruđa, pritom se branio, i prema postojećim standardima, utvrđenosti, opremi i lokaciji, tvrđava je bila neosvojiva. Međutim, A.V. Suvorov koji je imao armiju od 31 hiljade vojnika i 600 oruđa od kojih je 567 bilo brodskih iz Limanske flote i zato se nisu mogli u potpunosti iskoristiti, je tako genijalno organozovao opsadu, da je ne samo osvojio tvrđavu nego je i u potpunosti razbio protivnika.

Računanje gubitaka posle pobede pokazalo je da su Turci imali 26 hiljada ubijenih i 9 hiljada zarobljenih vojnika. Kod Rusa je ubijeno 1 900 ljudi, ranjeno 2 700. Odnos gubitaka je 1 : 13 u našu korist, bez obzira što se radilo o jurišu na nepristupačnu tvrđavu. Uzgred, kako svedoči statistika, gubici ruske vojske u svim bitkama Suvorova uvek su bili u njegovu korist u odnosu 1 : 8, 1 : 10 i više. A u znamenitom i teškom Italijanskom pohodu i potpuno fantatsičnih 1 : 75. Da dodamo da su sada u toku pripremni radovi za kanonizaciju i proslavanje od strane RPC tog dostojnog pretka, izuzetnog vojskovođe i duboko verujućeg blagočestivog hrišćanina i vojnika Hristovog.

Ikona Sveti Fjodor Ušakov

I na kraju da navedem još jedan primer iz slavne ratne istorije naše Otadžbine, herojsku biografiju admirala Ušakova. Kod ostrva Tendra je 11.09.1790. godine došlo do morske bitke između ruske eskadrile pod komandom F. Ušakova i turske eskadrile pod komandom admirala Huseina, koja je za 1,3 do 1,4 puta prevazilazila rusku flotu. Naša eskadrila je u svom sastavu imala deset bojnih brodova, 6 fregata i 20 pomoćnih brodova. Turska flota u odgovarajućim brodovima – 14, 8 i 23.

Bez obzira na značajno preimućstvo u brodovima i brojnosti, Turci su kod Tendre pretrpeli sramnotno ponižavajući poraz, štaviše, predali su Rusima u plen brod sa 74 topa i tri pomoćna broda. Njihovi ukupni gubici u živoj sili iznosili su više od 2 hiljade ljudi, od čega je više od 1 500 ubijenih. Ruska eskadrila nije izgubila ni jedan brod, a ubijen je bio samo 21 čovek i 25 ranjenih. Odnos gubitaka – 1 : 71 u našu korist. Zar to nije pokazatelj ruskog duha, talenta, vere i Božije pomoći našim vojnicima i bogoljubivim ocima-komandirima. Dakle, zar je još nejasno kome se i od koga daruju takve pobede?

I ti primeri predstavljaju samo mali deo viševekovne velike istorije države ruske i sjajne zvezdane plejade naših slavnih pravoslavnih predaka.

Ne sećam se ko je od savremenih svetih otaca rekao da kad se naša armija ocrkovi, tada će Rusija ponovo postati nepobediva. To još jednom potvrđuje činjenicu da pobedu daruje Bog onome ko dušom, umom i svim svojim bićem služi Njemu i Otadžbini, ko je Njemu ugodan, a oduzima je tada kada želi da kazni zbog greha nemarnosti prema Njemu. Nisu slučajno naši neprijatelji dobro znajući te istine, sve činili kako bi uništili religioznu višenacionalnu čistu dušu i duh našeg naroda.

Pokušavaju i nažalost često uspešno, da ga nateraju da zaboravi na svoju veliku hiljadugodišnju istoriju, da zamene istinske vrednosti, da raslabe i unište “ruski duh”, sveta patriotska osećanja, da od omladine, naše glavne strateške rezerve Otadžbine, stvore pohotno, korumpirano, pohlepno stado kojim se upravlja uz pomoć novca i instikata.

Da od nje stvore proračunate bezdušne kompjutere, “Ivanove koji ne pamte rodstvo”, “svetskog čoveka” bez patriotizma i osećanja prema Otadžbini – u suštini – da od omaldine stvore izdajnike. U Rusiji je u svim vremenima Pravoslavlje predstavljalo cementirajuće moralno načelo. Naša Otadžbina danas predstavlja glavno uporište u svetu, mnogima nejasni “kovčeg spasenja”, “Treći i poslednji Rim, jer četvrtog neće biti” kako je o njoj svojevremeno, u XVI veku rekao prozorljivi starac Filotej. Samo to i vekovima nakupljena inercija dobra i duhovnosti sada spasavaju našu Otadžbinu uz pomoć mnogobrojnih njenih molitvenika, zastupnika pred Bogom u ovom i onom svetu.

Naravno, danas je mnogo nepravednog, i u svetu i kod nas u zemlji, ali tako je bilo u sva vremena. Postoje snage i u Rusiji i izvan njenih granica koje žele da kod nas organizuju novi građanski rat, i čak svetsko krvoproliće. Ali kako govore, bolje je i loš mir od bilo kakvog rata, a naročito u savremenim uslovima i sa takvim oružjem kakvo postoji danas. Može se započeti, ali teško zaustaviti. Prema nekim procenama takav rat bi odneo između 1/2 do ¾ ljudi na zemlji. A oni koji je planiraju trebalo bi da se prisete reči iz svetog Pisma: “Ko prolije krv čovečiju, njegovu će krv proliti čovek: jer je Bog po svojemu obličju stvorio čoveka (Postanje 9: 6) i “da ne biste skrnavili zemlju u kojoj ste, jer krv ona skvrni zemlju, a zemlja se ne može očistiti od krvi koja se prolije na njoj drugačije nego krvlju onoga koji je prolio” (Dnevnik, 35: 33). Zato neka dobro promisle o posledicama po sebe i svoje bližnje oni koji rat potpiruju.

Još je A.S. Puškin govorio da se “ne samo može nego i treba ponositi slavom svojih predaka, a nepoštovanje istih je sramna malodušnost”. Zato ne čudi da je Zbignjev Bžežinski, jedan od nepomirljivih ideoloških neprijatelja Rusije koji želi da prekroji našu istoriju, na pitanje šta se danas najstrašnije događa u svetu, odgovorio bez razmišljanja – preporod Pravoslavlja u Rusiji. Zna stari lisac sa koje strane duva vetar. I zbog toga, evo kuda i evo u šta treba usmeravati glavne vaspitne i druge napore i sredstva – u preporod duhovnosti i u ocrkovljenje armije i flote, kao “jedinih i glavnih prijatelja Rusije” po rečima Božijeg pomazanika, Cara Aleksandra III Mirotvorca – jer bez toga još dugo neće biti ni pobeda ni preporoda velike zemlje. Jer se uspesi i pobede, ponavljam, daruju odozgo, prirodno ne zamenjujući ljude, nego im pomažući ili ne pomažući u tome.

Što se tiče budućnosti Rusije, to će pomoć Božija obavezno doći u svoje vreme, no, ti rokovi uveliko zavise i od nas. O tome su govorila mnogobroja proročanstva poznatih svetih staraca od kojih su se neka već ispunila. Ona, ta pomoć, je planirana sviše, no zasad ne žuri da nam bude projavljena zbog mnogobrojnih neokajanih grehova naših, i zbog neobraćanja Bogu od strane našeg naroda za tu pomoć, koji živi kao u nekoj ošamućenosti. Iskusni prorok – monah Avelj, čije se proroštvo i za celu Rusiju i za ceo carstvujući rod Romanovih, uključujući i sudbinu poslednjeg Cara-mučenika Nikolaja II, svo ispunilo do u pojedinosti, mnogo je govorio 1796. godine Caru Pavlu I, nedugo uoči smrti koju mu je predskazao od strane zaverenika (koja se desila 1801. godine), pa tako i o budućim, pa i već našim vremenima: “Velika će biti zatim Rusija, skinuvši bezbožni jaram. Velika joj je sudbina namenjena. Radi toga će ona i postradati, kako bi se očistila i upalila svetlost”.

A sveti prepodobni Serafim Sarovski 1832. godine kao da to potvrđuje: “Gospod će pomilovati Rusiju i privešće je putem stradanja velikoj slavi!”. I na kraju, sveti pravedni Jovan Kronštatski u prvoj deceniji XX veka nedugo uoči dolaska na vlast “bezbožničkog jarma”, kao da im govori: “Jadna Otadžbino, kada ćeš napredovati? Tek tada kada se svim srcem budeš držala Boga, ljubavi prema Caru i Otadžbini i čistoti moralnoj… Ako nema pokajanja ruskog naroda, blizu je kraj sveta. Bog će poslati bič u vidu nečastivih, okrutnih, samozvanih vladara, koji će čitavu zemlju natopiti krvlju i suzama. Zar u našoj nedavnoj prošlosti, pa i današnjosti, ne vidimo ispunjenje tih proročanstava naših velikih svetih otaca?

Zbog tog, uzimajući u obzir sve izloženo, postaje jasno da samo pokajanje i povratak našeg naroda i Otadžbine na Bogom predodređeni za njih istorijski i duhovni put, prema tradicionalnim vrednostima – svete pravoslavne vere otaca, visokog morala i života po Zapovestima Božijim – garantuje našoj Otadžbini ponovo veliki budući istinski procvat, moć i nepobedivost. A to znači da nema važnijih zadataka za sve nas, od tih zadataka. I prilikom planiranja bilo kakvih programa, a pogotovo strateških i vaspitnih, neophodno je obavezno uzimati u obzir duhovnu komponentu kao glavnu – jer iza nje stoji Sam Gospod Bog – gospodar života i smrti svakog čoveka i svakog sveta, izvor pomoći, uspeha i pobeda nad svakim neprijateljem i spoljašnjim i unutrašnjim. U suprtonom slučaju – nastavak tragedija, katastrofa, ratova, krvoprolića i takozvanog stradalničkog ruskog krsta. Uostalom, moguć je i scenario kraja istorije ljudske civilizacije na planeti zemlji.

Zbog toga i deviza naših vojnika treba da bude odgovarajuća, uzimajući u obzir Ruski pravoslavni duh i Zapovesti Božije koje je On dao ljudima za sva vremena:

DUŠA – BOGU, ŽIVOT – OTADžBINI, SRCE – LjUDIMA, ČAST – NIKOME!

Želeo bih svoje izlaganje da završim dubokim rečima stihova iz pesme jeromonaha Romana: “Nacija bez Boga je rulja, ujedinjena porokom, ili slepa ili glupa, ili što je još strašnije – surova. I neka se na tron uspne i neko ko glagolja visokim stilom. Rulja ostaje rulja dok se ne okrene Bogu”.

Razmislite nad ovim!

Nikolaj NEUSTROJEV

Predsednik Kamerovskog oblasnog odeljenja, član Centralnog saveta OOD “Rusija Pravoslavna” Nikolaj Neustrojev, g. Kemerovo, februar 2006. godine.

Izvor: http://pravoslav-voin.info/pravvoiny/159-fedor-ushakov-idya-v-boj-chitajte-psalmy-i-pulya.html