VENECIJANSKI BIJENALE POST FESTUM
Magistar slikarstva profesor Petar Đuza nam daje prikaz šta je ovogodišnji 56. Venecijanski bijenale 2015 doneo svetu umetnosti
Velike internacionalne manifestacije, poput Venecijanskog bijenala, nije samo umetnost. a javnoj, medijskoj, političkoj sceni i mnogo više. Reč je zapravo o prestižu najbogatijih i najmoćnijih, najuticajnijih. I zapravo ovo polje spada u njihovu moć međusobnih provokacija, sukoba, konflikata. Ali i kroz umetnost – kompromisa i uspostavljanja novih vidova pronalaženja zajedničkih inovativnih ideja i puteva.
Informatičko znanje i tehnološki napredak u visoke tehnologije vizuelnih medija je u osnovi ovogodišnjeg Bijenala. Stoga je interesantno ovo viđenje post festum, posebno u kontekstu najnovijih globalnih dešavanja.
Venecija
Iako je već kraj novembra, brodićima „Marko Polo“ nepresušna reka turista pristiže u Veneciju. Prave selfije već u prvom dodiru sa dugom i bogatom istorijom Veneta. Građena vekovima (118 međusobno odvojenih ostrva, ispresecana sa 160 kanala i premoštena sa 400 mostova) da zadivljuje svet. Kroz vekove surovih nasilnika imala je moćne gospodare, zaštitnike, prijatelje, ali i osvajače, vandale, ali neodoljivu lepotu nikad nije izgubila. U prošlosti se uzdizala ali i gradila utvrđenja. Danas isto: betonski bedemi u vodi – međunarodni „Mose projekat“ trebalo bi da je spasi od podizanja nivoa mora (efekta globalnog otopljavanja) od sudbine Atlantide. Videćemo!
Ovde su u naši preci trgovali sa Mletačkom republikom. Umeli da zarade i potroše. Među turistima, najviše je Kineza, što rečito govori o nekim novim strujanjima u raspodeli svetske moći i bogatstva u njihovu korist.
Zadržimo se još na njenoj istoriji: ovde, među lagunama, Tomas Man piše svoju čuvenu novelu „Smrt u Veneciji“, a Lučiano Viskonti snima istoimeni film. Gete je zabeležio da se ne može porediti ni sa jednim drugim gradom. „Stvarnost Venecije prevazilazi maštu najburnijih snova“ – pisao je Čarls Dikens. Crnjanski posvetio pesmu Njegošu u Veneciji. U viđenju Đure Jakšića ovo je „mesto gde sa valova odjekuju pesme čilih gondolijera koji plove nevestom plava mora zelenog“. Laza Kostić, inspirisan neodoljivim čarima zelenih kanala i mostova piše dragulj srpskog soneta “Santa Maria della Salute“…
Ima li ikog ko bi smeo da pomišlja da bi ovo istorijsko mesto svetske kulturne baštine moglo nekim preglasavanjem slepe sile i moći mogli, u Uneskou, oteti i uraditi ono što nama ovih dana radiše sa srpskim svetinjama na Kosovu!
Ali, vratimo se na 56. Venecijanski bijenale pod nazivom „Sve svetske budućnosti“. Zamišljen kao izložba savremene umetnosti koja svetu predstavlja najnovija likovna dostignuća i vrednosti može se zapaziti da Venecijanski bijenale, u odnosu na ranije godine, prezentuje tri stvari: prvo, skromniju ambiciju i raskoš. Drugo, krizu umetnika i krizi identiteta. Brojni umetnici: ikako viđeni biće odmah i zaboravljeni u prvom obližnjem restoranu brze hrane i hladnog pića. I treće: politički uticaj i moć. Da se kreće u smeru u kojem i povezane krize svetske ekonomije, estetskih vrednosti protivurečnih i nepotvrđenih vrednosti.
Prvo treba videti Đotova remek dela u Padovi (kapela Skrovenji) gde se nalazi njegova čuvena freska „Oplakivanje Hrista“. Procedura za uzlazak u kapelu je veoma komplikovana toliko da unapred obeshrabruje. Potom, druge momnumetalne spomenike ove velike civilizacije. Potom se vratiti u Veneciju. Ključni problem koji ima 56. Venecijanski bijenale je zapravo u tome što ne može, tačnije, nikad neće moći, da se uporedi sa umetničkim vrednostima i prednostimavelike civilizacije koja je na ovim prostorima vekovima cvetala i stvarala brojna remek dela-svoj nepotkupljivi nepresušni autentični umetnički identitet. Ni u čemu se „prestižni“ svetski Venecijanski bijenale, ma koliko nastojali, ne može porediti sa crkvom Svetog Marka.
Zašto?
Znamenita crkva Svetog Marka je neponovljivo remek-delo. Arhitektonsko i najviši domet arhitekture, skulpture, mozajičke umetnosti, freske. Nedohvatljivi „rubin“ za postmoderne umetničke novotarije.
U poređunju s tim, Venecijanski bijenale je, godinama unazad, trivijalna revija politike, pomalo umetnosti, svega i svačega. Korporacije i profit su važnije od umetnika i umetnosti. Ponajmanje ima prave, istinske i trajne umetničke vrednosti.
Zašto je to tako: po definiciji moderna umetnost kao potrošna roba nije stvarana, kao nekad, nadahnutošću genija. Ne stvara se nego pravi za kratkoročnu uopotrebu. I u tome je suština krize identiteta. Više je reč o prestižu nacionalnih paviljona nego o pravoj i iskrenoj umetnosti. Dakle, nije „trajna vrednost“ ni u materijalnom ni u duhovnom smislu. I u tome je najveći paradoks moderne umetnosti koja, umesto trajnih vrednosti agresivno diktira trijumf „Društva spektakla“ (poznatog kritičara postmoderne Gi Debora).
Već tradicionalno, za posetioce su najinteresnatniji nacionalni paviljoni najmoćnijih zemalja sveta, američki, britanski, francuski, ruski, japanski, španski. Posetio sam i srpski paviljon.
Interesantno je da se u koncepciji Venecijanskog bijenale uočavaju dve bitne podele.
Petar Djuza na brodiću Marko Polo
Prva: visokotehnološka, konceptualna, video-art, multimedija, prostorne i instalacije, nezavisne projekcije. Čitav niz sklopova koji ignorišu poput ikonklastije postmodernog doba odbacuju većinu klasične umetnosti 20. veka. Prva predstavlja moć novih medija i virtuelne slike: gotovo neverovatnih vizuelnih tehnologija budućnosti, koje su trenutno dostupne najmoćnijima. Već sutra te nadmoćne tehnologije biće dostupne svima. Digitalna slika je po predstavljenim dometima iznad same umetničke ideje tako da umetnička ideja u klasičnom smislu ne postoji. Nema je. Niti je cilj, niti svrha, samo je srdestvo za dominaciju novih digitalnih tehnologija. Mora se priznati, sve to, kao viruelna bliska budučnost, deluje zastrašujuće. Umetnici će, uskoro, bez osećanja, emocija, duše i srca biti programeri novih vizelnih svetova i već su realnost. Španski paviljom posvećen je video-radovima i sekvencama iz stvralaštva čuvenog Salvadora Dalija, ruski predstavlja tehnološko hologramsko 4 d umeće, Kad govorimo o samom nazivu Venecijanskog bijenala „Sve svetske budućnosti“ ovde, takođe, prepoznajemo i marketinški globalizam najmoćnijih proizvođača ovih tehnoloških čudesa kojima, više, kao odavno prevaziđen, više nije potreban Žil Vern.
Druga: na drugoj strani je onaj drugi „koktel“ konceptualnih postavki, instalacija: bleštavih dekoracija i već odavno istrošenih, viđenih koještarija za koje važi da je najvažnije da su pod okriljem prestižnog Venecijanskog bijenala. Oprane pare. I ništa više od toga. Zapravo, Bjenale je kultni brend. Stvaran decenijama (prvi paviljon izgrađen je daleke 1907. godine) da pokaže nešto od umetnosti. I što je najvažnije: da u Veneciju privuče i dovede i zavede što brojniju kulturno-turističku elitu: znatiželjnike, armiju „konzumenata umetnosti“.
Dok globalna „imigrantska ruta“ potresa sve države, posebno Balkana, ne treba smetnuti s uma da se Italija našla među prvima na udaru. Ali taj udar se ne oseća. U pitanju je aktuelna migrantska protivurečnost: turistički „migranti“ su poželjni jer jačaju nacionalne ekonoimije. Ovi drugi siromaše i destabilizuju. U tome je suština. Stoga, kao usred Pekinga, ili Šangaja, odjekuju bučni kineski turisti. U čuvenim gondolama su bogati Kinezi. I dok splavari vode gondole, čuje se: „O sole mio“ , prave selfije radosti. Najbrojniji su turisti, što kazuje da se globalni svet ubrzano menja. Bijenale, u stvari, pokazuje da ništa nije kao što je bilo: ovde su brojne nacije i narodi, ali Kinezi su, naprosto, sve njih „poklopili“. Zajedno ih brojčano nadmašili. Sigurno je da, kao nekad neke druge, sada kineske turističke agencije trljaju ruke. To ukazuje na širenje i jačanje globalne moći kineskog uticaja u svemu pa i na planu umetnosti.
Nedavno završeni 56. Venecijanski bijenale veoma je za nas interesantan iz više razloga. Za nas posebno interesantan zbog činjenice da je nepriznato Kosovo već dva puta učestvovalo (po pozivu organizatora) iako nema svoj nacionalni paviljon. Ne primećujem da je na bilo koji način naše Ministarstvo kulture reagovalo. Iako je letos minstar posetio naš paviljon o tome nije rekao ni reči. Problem je i politički i kulturni. Nosioci nacionalih paviljona su države – učesnice Bijenala. Ali, usmerenu kulturnu politiku je uvek moguće preusmeriti zaobilaznim putem na našu štetu. Može se dogoditi da u dogledno vreme budemo burno reagovali tek kad se neko doseti načina na koji nam ga može oduzeti. U kontekstu nedavnih nastojanja da se preotme srpsko kulturno nasleđe na KiM posredstvom manipulacija u Uneskou, ovaj podatak ima posebnu težinu kad je reč o savremenom srpskog stvaralaštvu koje naša država nedovoljno prepoznaje. Podsetimo da je nedavno velika kulturna sila poput Francuske, posle terorističkih napada u Parizu, pokrenula „azil“ za umetnost, kulturna dobra. Da li je i nama ovo nekakav jak signal? Potom, nagrada dodeljena nesumnjivo govori da je umetnost uvek i snažna politička poruka. „Zlatni lav“ je dodeljen nacioalnom paviljonu Armenije, koji se nalazi na ostrvu San Lazar. U kategoriji najboljeg umetnika „Lav“ je pripao američkoj umetnici Adrien Piper.
Konačno, valja postaviti pitanje gde smo mi? Kakvu poruku emituje Srpski paviljon?
Na samoj zgradi još stoji naziv nepostojeće države „Jugoslavija“. Predstavljao nas je Ivan Grubanov projektom pod nazivom „Mrtve Ujedinjene nacije“. „Ove uprljane zastave čine celinu angažovanog tipa u vezi sa pristupom problemu država kojih više nema“- izjavio je Vladimir Veličković u „Blicu“. Moj utisak je suprotan: ne ostavlja nikaku poruku. Već smo umorni od angažovanih projekata ovakvog tipa. Moglo bi se zaključiti da su ovogodišnji selektori Srpskog vaviljona, zaključani u sukobima devedesetih, pobacali zgužvane zastave po patosu s nekom namerom da sablažnjavaju i šokiraju. Kakav su efekat želeli da izazovu? Ovde, u Veneciji, taj kontejner odbačenih bivših relikvija na smetilištu Paviljona niko niti primećuje niti razume. Ni u sveski utisaka ni reči nekog komplimenta. To nas, poreseke obveznike, koštala je oko 10 hiljada evra- taj efekat je zasigurno postignut na Đardinima.
Petar Đuza