SAMO DVE STVARI
Ako bih na pustom ostrvu bio u tišini, osećao bih se manje čovek jer sam, već, navikao da me moja sabraća „buče i besne“.
Ne znam šta biste vi odgovorili, da se nađete u toj koži, u nekoj edukativnoj, ludoj, iznenadnoj anketi – šta biste poneli na pusto ostrvo… prvo bih… ah, šta bih prvo!…
Kažite, prvo, vi, pa ću posle ja…
Poneo bih par sendviča, za svaki slučaj…
Zašto, baš, sedviča?!…
Pa ako nestane struje, da imam, čim, da se potkrpim u prvo vreme…
Ali ostrvo je pusto, nema struje, nema šta da nestane… Toliko je malo da bi se moglo postaviti pitanje da li ostrva, uopšte, ima… Malo ostrvo, ostrvce…
Pa, čim pitate, ima ga…
Pa, dobro, onda… Morao bih znati koliko dugo ostajem na… ne treba dugo, samo koliko ostajem jer, ako ostajem kratko, ništa ne bih ni poneo… Ni knjigu, ni četkicu za zube, ni…
Ja bih na pusto ostrvo poneo buku i bes ljudi. To bi mi nedostajalo. Ako bih na pustom ostrvu bio u tišini, osećao bih se manje čovek jer sam, već, navikao da me moja sabraća buče i besne… da se tako izrazim…
Nemojte se smejati, prozaičan sam: poneo bih hleb s mašću…
Mast je štetna…
Štetno je i pusto ostrvo, pa ipak me tamo šaljete…
To je, samo, pitanje…
O, o, o!… Znači, sve je, to, smišljeno u vašoj redakciji, institutu, birou, centru, odeljenju, službi… za čije babe zdravlje, ako smem da pitam…
Ja sam, samo, anketar, drugi će doneti zaključke…
A onda se setih!…
Sinu mi… sinu mi kao 100 (i slovima: sto) suna… pardon!… treba veliko početno… Sunaca: pa mi, uopšte, nemamo ostrvo!!!
Velibor Mihić