STRADANjE SVETOG APOSTOLA MATIJE
Ko je bio Sveti apostol Matija, kako je živeo i zašto spada u 12 Svetih apostola Hristovih
Sveti apostol Matija
Sveti apostol Matija beše rodom iz Vitlejema, od plemena Judina. Iz ranog detinjstva učio se knjizi i zakonu Božjem u Jerusalimu kod svetog Simeona Bogoprimca. Od njega sveti Matija bi upućen i na svaku vrlinu, i življaše bogougodno, hodeći pravim putem zapovesti Gospodnjih. A kada Gospod naš Isus Hristos, po navršetku trideset godina i po krštenju od Jovana, javi sebe svetu, i sabravši učenike propovedaše približenje carstva Božjeg, i učeći ljude tvoraše mnoga znamenja i čudesa, tada Matija, slušajući propoved i učenje Hristovo i gledajući čudesa Njegova, ispuni se ljubavlju prema Njemu i, odrekavši se sveta, sledovaše Mu sa ostalim učenicima i narodom, naslađujući se gledanjem lica ovaploćenog Boga i slušanjem preslatkog učenja Njegovog. A Gospod, kome su poznate sve tajne srca ljudskog, videći Matijevo usrđe i čistu savest, izabra ga ne samo za Svog učenika nego i za apostolsku službu.
Spočetka sveti Matija pripadaše Sedamdesetorici manjih apostola, o kojima se u Evanđelju kaže: Izabra Gospod i drugih sedamdesetoricu učenika, i posla ih po dva i dva pred licem Svojim (Lk. 10, 1); a posle dobrovoljnog stradanja, vaskrsenja i vaznesenja Gospoda našeg Isusa Hrista na nebo, sveti Matija bi uvršćen u velike apostole. Jer kada Juda otpade od lika Dvanaestorice apostola i njegovo mesto ostade upražnjeno, sveti Petar, vrhovni apostol, ustade u skupu prvih hrišćana i obrati im se rečju o tome, da mesto otpalog i poginulog Jude treba popuniti izabravši jednog od onih ljudi koji je bio sa apostolima za sve vreme boravka Gospoda Isusa među njima, da bi izbor Dvanaestorice apostola izabran Gospodom bio čitav i neokrnjen. „I postaviše dvojicu, Josifa, zvanog Varsava, i Matiju; i pomolivši se Bogu rekoše: Ti, Gospode, koji poznaješ srca sviju, pokaži jednoga od ove dvojice koga si izabrao, da primi udeo ove službe i apostolstva, iz koga ispade Juda. I baciše kocke za njih, i pade kocka na Matiju, i bi pridružen jedanaestorici apostola“ kao dvanaesti (D.A. 1, 23-26).
Ovaj izbor uskoro bi potvrđen od Gospoda pri šiljanju Duha Svetog u vidu ognjenih jezika: jer Duh Sveti otpočinu i na svetom Matiji, kao i na ostalim svetim apostolima, darujući mu podjednaku blagodat sa njima. Po silasku Svetoga Duha apostoli baciše kocke, na koju će stranu svaki od njih ići radi propovedanja Evanđelja. Svetome Matiji pade kockom Judeja, da u njoj propoveda Hrista Boga: i on se trudi u njoj obilazeći gradove i sela i blagovesteći javivše se spasenje svetu. I kao izabrani sasud on pronese ime Hristovo ne samo među Judejce nego i među neznabošce. Jer predanje nam govori da je on propovedao Evanđelje Hristovo i u Etiopiji, i mnoge muke tamo prstrpeo: po zemlji su ga vukli, tukli, na mučilištu mučili, rebra mu gvožđem strugali i ognjem palili; no ukrepljavan Hristom on je sva ta mučenja s radošću primao i junački podnosio.
Po kazivanju nekih sveti Matija je propovedao Evanđelje Hristovo i u Makedoniji. Tamo ga neznabožni jelini uhvatiše, pa želeći da oprobaju silu vere propovedane od njega, dadoše mu da popije neki otrovan napitak, od koga se gubio očnji vid: jer ko god bi ispio taj otrov, odmah je postajao slep. Međutim sveti apostol Matija, ispivši u ime Hristovo taj otrov, ostade nepovređen; pa još i oslepljene tim otrovom, preko dvesta pedeset ljudi, isceli metnuvši ruke na njih i prizvavši ime Hristovo. Ne trpeći to, đavo se javi neznabošcima u obliku maloga dečka, naređujući da ubiju Matiju, pošto on uništava poštovanje besova. A kada oni htedoše da uhvate svetog apostola, on iako hođaše posred njih, postade nevidljiv za njih, i oni ga tri dana tražiše i ne mogaše ga pronaći. Posle toga sveti apostol im se sam javi i dobrovoljno predade sebe u njihove ruke. Oni ga okovaše i u tamnicu zatvoriše, gde mu se đavoli javiše, besno škrgućući zubima na njega. No iduće noći njemu se javi Gospod u velikoj svetlosti, utvrdi ga, i oslobodivši ga okova otvori mu vrata od tamnice i pusti na slobodu. A kad svanu dan sveti apostol ponovo stade među narod i propovedaše Hrista neustrašivo. No pošto neki tvrdoga srca, ne verujući njegovoj propovedi i besneći protiv njega, hoćahu da ga svojim rukama ubiju, iznenada se otvori zemlja i proguta ih; a oni što ostadoše, uplašivši se, obratiše se ka Hristu i krstiše se.
Potom se apostol Hristov ponovo vrati u svoj udeo – u Judeju, i mnoge od sinova Izrailjevih obrati ka Gospodu Hristu, propovedajući im reč Božiju i potvrđujući propoved svoju znamenjima i čudesima: jer on imenom Hristovim slepima vid davaše, gubave očišćavaše, đavole iz ljudi izgonjaše, hromima hod davaše, gluvima sluh, i samrtnike u život povraćaše. Nazivajući Mojsija svetim i pobuđujući na držanje zakona danog mu od Boga na tablicama, sveti Matija u isto vreme učaše veri u Hrista, koga Mojsije znamenjima i praslikama unapred objavi, koga proroci predskazaše, koga Bog Otac posla ovaploćena od Prečiste i Svebesprekorne Djeve na spasenje sveta. Pri tome im sveti Matija tumačaše da su se sva proroštva o Hristu već zbila na došavšem Mesiji.
U to vreme prvosveštenikom judejskim beše Anan, nenavidnik i hulitelj imena Hristova, i gonitelj hrišćana, po čijoj naredbi i sveti Jakov brat Božji bi bačen sa krova hrama i pogubljen. I kada sveti Matija prohodeći Galileju propovedaše po zbornicama jevrejskim Hrista, Sina Božja, zaslepljeni neverjem i zlobom Jevreji, ispunivši se jarosti, uhvatiše svetog apostola i dovedoše u Jerusalim ka spomenutom prvosvešteniku Ananu. Prvosveštenik sazva sinedrion, i izvevši na sud Hristova apostola ovako se obrati tome skupu: Zna ovaj skup, i sva vaseljena, kakav prekor pade na naš narod, i to ne zbog neke naše krivice, nego zbog pokvarenosti nekih koji od nas iziđoše, i zbog nenasitog lakomstva, ili bolje – nasilništva rimskih upravljača. Nedostojni su pomena osnivači novih jeresi, koji tolike hiljade ljudi prevariše; sami znate koliko ih pogibe od rimskih vojnika, te izginuše varalice i prevareni, na veliku sramotu roda našeg. Takvi prvaci jeresi behu: Juda Galilejac i Tevda Vračar; sa njihovom pogibijom pogibe i spomen njihov. No veći od sviju njih ustade jeresiarh Isus Nazarećanin: On nazivaše sebe Sinom Božjim i Bogom, i mnoge udivi Svojim mađioničarskim znamenjima i čudesima, privlačeći k sebi srca i odbacujući držanje zakona; ali primi osudu po zakonu koji je hulio. I šta da kažem? Znamo da svetome Mojsiju zakon bi dat od samog Boga, da ga držahu patrijarsi i proroci, kojima Bog dade da čine čudesa, kakva Isus nije mogao činiti. Ko ne zna da je Mojsije razgovarao s Bogom kao s čovekom? Ko ne zna da je Ilija na ognjenim kolima uzet u raj? Ko nije čuo da je oživeo mrtvac, bačen na mrtve kosti Jelisejeve? I drugi sveci Božji kolika čudesa satvoriše, i ni jedan se od njih ne drznu da pripisuje sebi Božansku čast i osniva novi zavet, kao što se drznu Isus. Proroci, naučeni od Duha Svetoga, govorahu smireno; a Isus s gordošću govoraše Svoje izmišljotine, i dođe do takog bezumlja da i prvosveštenike i knezove koraše sramnim rečima, a književnike i fariseje nazivaše licemerima. I koji se od proroka drznu na tako što? No On po gordosti Svojoj dožive zasluženi kraj, primivši nagradu po delima Svojim. O, kamo da je spomen Njegov poginuo s Njim, i da učenje Njegovo, umrlo s njim, niko ne vaskrsava! Naročito je žalosno i bolno to, što se hram Božji, Grad Sveti i zakoni otaca nalaze u rimskom ropstvu, i nema ni sažaljenja, ni samilosti, ni izbavljenja: nas bez krivice vuku po sudovima, a mi trpimo; nas obmanjuju, a mi na to pristajemo; nas pljačkaju, a mi ćutimo; i što je najžalosnije, galilejci nas predaju u ruke Rimljanima, bestidno okrivljujući nas i narod naš za ubistvo tobož nevinog Isusa. Bolje je da ti nemnogobrojni galilejci poginu nego da ovo sveto mesto i sav narod naš budu uništeni od Rimljana, jer od dva zla, ako je nemoguće izbeći obadva, treba izabrati ono koje se može lakše podnositi. Stoga i ovaj učenik Isusov što pred nama stoji zaslužuje smrt; ali neka najpre sam u sebi razmisli, jer mu mi ne uskraćujemo vreme za razmišljanje, niti mu želimo pogibao već ispravljenje. Pa neka od dvoga izabere jedno: ili da sleduje zakonu datom od Boga preko Mojsija i ostane živ, ili da se nazove hrišćanin i umre.
U odgovor na to sveti Matija, podigavši ruke uvis, reče: Ljudi braćo! meni nije potrebno govoriti mnogo o krivici koju vi bacate na mene, pošto hrišćanin biti za mene je ne krivica nego slava. Jer sam Gospod govori preko proroka, da će u poslednje dane „sluge Svoje nazvati novim imenom“ (Is. 65, 15). – Prvosveštenik Anan odvrati: Kako nije krivica sveti zakon niušta ne smatrati, Boga ne poštovati, a slušati čarobnjačke i besmislene bajke? – Sveti Matija odgovori: Ako me saslušate, ja ću vam objasniti da stvari koje mi propovedamo nisu bajke i mađioničarstvo nego sušta istina, davno već posvedočena zakonom.
Pošto prvosveštenik pristade da ga sasluša, sveti Matija otvori svoja apostolska usta i stade tumačiti starozavetne praslike i proroštva o Isusu Hristu, kako Bog obeća praocima: Avraamu, Isaku i Jakovu, da će od semena njihova podignuti takvoga Muža, u kome će se blagosloviti sva plemena zemna, o čemu i David svedoči govoreći: Blagosloviće se u Njemu sva plemena zemna, i svi će Ga narodi veličati (Ps. 71, 17); kako neopaljiva kupina praslikovaše ovaploćenje Hrista od Prečiste Djeve (2 Mojs. 3, 2), o kojoj i Isaija proreče: Eto devojka će zatrudneti i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuil (Is. 7, 14), koje ime znači: s nama Bog. Mojsije takođe jasno predskaza o Hristu govoreći: Proroka ispred tebe, između braće tvoje, kao što sam ja, podignuće ti Gospod Bog; njega slušajte (5 Mojs. 18, 15). Isti Mojsije praslikova dobrovoljno stradanje Spasovo, podigavši na drvo zmiju u pustinji, o čemu i Isaija govori: Kao jagnje On bi vođen na zaklanje (Is. 53, 7); i: bi metnut među zločince (Is. 53, 12). Prorok Jona koji nepovređen izađe iz utrobe kita, postade praobraz tridnevnog vaskrsenja Gospodnjeg.
Ova opširna objašnjenja svetog Matije iz starozavetnih knjiga o Hristu Isusu silno razjariše prvosveštenika Anana, i on ne otrpe nego ljutito reče svetome Matiji: Tako li se ti usuđuješ napadati na zakon? Zar ti nisu poznate reči Pisma: Ako ustane među vama prorok ili snovidac, i kaže ti znak ili čudo, pa se zbude taj znak ili čudo koji ti kaže, i on ti reče: hajde da idemo za drugim bogovima, kojih ne znaš, i njima da služimo… I taj prorok ili sanjač neka se pogubi“? (5 Mojs 13.1-2.5). – Sveti Matija odgovori: Onaj o kome ja govorim nije samo prorok nego je i Gospod proroka i Bog i Sin Božji, što posvedočavaju istinita čudesa Njegova; zbog toga ja i verujem u Njega, i nadam se da ću ostati nepokolebljiv u ispovedanju presvetog imena Njegovog. – Prvosveštenik ga upita: Ako ti se da vreme za razmišljanje, da li ćeš se pokajati? – Svetitelj odgovori: Ne daj Bože da odstupim od istine koju sam već našao. Ja srcem verujem i ustima iepovedam, da od vas odbačeni i na smrt predani Isus Nazarećanin jeste Sin Božji, ravan, saprirodan i savečan Ocu, a ja sam sluga Njegov.
Tada prvosveštenik, zapušujući uši svoje i škrgućući zubima, stade vikati: „Bogohulstvuje! bogohulstvuje!“ Pa dodade i ovo: „Neka sasluša zakon!“ I odmah otvoriše knjigu zakona i pročitaše ono mesto gde je napisano: Ko bi pohulio Boga svog, nosiće greh svoj; a ko bi ružio ime Gospodnje, da se pogubi, sav narod Izrailjski da ga zaspe kamenjem; neka ga ne poštedi oko vaše, da biste uklonili zlo od Izrailja (sr. 3 Mojs. 24, 15-16). – Kada ovo mesto bi pročitano, prvosveštenik reče Hristovom apostolu: Reči tvoje svedoče protiv tebe; neka krv tvoja bude na glavu tvoju.
Rekavši to, prvosveštenik osudi apostola Hristova na smrt: da bude zasut kamenjem. I svetog Matiju uzeše i povedoše na pogubljenje. Kada stigoše na mesto, zvano Vetlaskila, tojest dom kamenjem pobijenih, sveti Matija reče Judejcima koji ga vođahu: Licemeri, dobro je za vas govorio prorok David: kidišu na dušu pravednikovu, i krv nevinu osuđuju (Psal. 93, 21). I prorok Jezekilj govori za takve ljude, da oni ubijaju duše koje ne bi trebalo da umru (Jezek. 13, 19).
Posle ovih reči apostola Hristova dva svedoka, – po propisima zakona, – položiše ruke svoje na njegovu glavu i posvedočiše da je on hulio Boga, zakon i Mojsija; i oni prvi baciše kamenje na svetog Matiju. Pri tome ih sveti apostol moli, da ta dva prva kamena bačena na njega sahrane s njim, kao svedoke njegovog stradanja za Hrista. Potom i ostali stadoše bacati kamenje na njega i zasipati ga; a on, podigavši ruke svoje k nebu, predade duh svoj Gospodu. No bezakoni Judejci dodadoše još mučenju podsmevanje: mučeniku koji već beše mrtav oni, po rimskom običaju, odsekoše sekirom glavu, ulagujući se Rimljanima, kao da je apostol Hristov bio protivnik ćesaru.
I tako sveti apostol Matija, podvizavši se dobrim podvigom, okonča svoje tečenje. A verni, uzevši telo apostolovo, pogreboše ga česno, slaveći Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
Ava Justin Popović – Žitija Svetih