IZ MISIONARSKIH PISAMA VLADIKE NIKOLAJA
Ovo je 30. Pismo iz Jerusalima na Veliki Petak, jedno od pisama iz dela svetog vladike Nikolaja Velimirovića „Misionarska pisma“. Vladika Nikolaj u njemu opisuje dan najvećeg stradanja Hristovog, njegovu patnju i bol njegove majke.
Osvanuo je spomen dan najvećega zločina, što ga je sunce videlo na zemlji. Dan straha i stida za savest ljudsku do kraja vremena. Običaj je za poklonike, da toga dana prođu nogama i mislima Put Boga. To je put kojim je Gospod pod krstom hodio na Golgotu. Krenuli smo iz Getsimanije pa na više. Svratili smo u dom Joakima i Ane, roditelja Roditeljke. Mislili smo na nju, majku velikoga bola. Da li je ona bila u onoj groznoj povorci? Nije. Videćemo docnije.
Palata Pilatova. Kao da gazimo po pepelu ugašenog vulkana. No oganj strasti i smrad nepravde još se oseća. Tu je Učitelj Pravde suđen i osuđen. Tu je Čovek Nevinosti bičevan od bezakonika. Nije bilo na Njemu ni jednog kajiša zdrave kože. Jevreji su se bili potrudili prethodne noći, da toga ne bude. I rimski vojnici su bičevima samo udubljivali iste rane na istom telu. Oni koji uče rimsko pravo i rimske zakone treba da dođu na ovo mesto, da bi se za uvek zgnušali nad tom nečovečnom truleži.
Mesto gde je Gospod pao pod krstom. Kako da ne padne? Teško je bilo nositi i ćutanje kroz celu noć punu lažnih optužaba, kleveta i krivokletnika, a kamoli sav smrad pljuvački na licu i onoliko rana koliko je On dobrih dela učinio ljudima. O Gospode, kam da smo mi bili tu i tada: da prihvatimo krst Tvoj, i Tebe da podignemo na ruke svoje i ponesemo! Tako smo mi mislili lijući suze po ovom Putu Bola, koji bi se pretvorio u Reku Bola, kad bi sve izlivene hrišćanske suze provrile iz njega. Blago Simonu iz Kirineje, koga je blaga sudba nanela tu toga dana, da uzme krst Gospodnji na sebe i olakša muke onome koji se mučio za sve ljude.
Pred kućom svete Veronike. Sa prozora svoje kuće spazila je Veronika užasni sprovod. Unakaženo lice Hristovo, izazvalo je sažaljenje u njenom devojačkom srcu. To nije više ličilo na lice čovečje nego pre na parče platna uprljanog od smešane krvi, pljuvačke, znoja i prašine. Sažali se devojka; istrča pred osuđenika i čistom maramom obrisa mu lice. Ćutljivi mučenik ne može da joj kaže hvala, ali joj na drugi način nagradi tu uslugu: na onoj marami ostade slika lica Hristova.
Evo nas sad na mestu gde se susrela Bogorodica sa Sinom. Tražeći Ga tamo amo ona je iskrsla iz jedne sporedne ulice i najedanput se našla licem u lice sa Njim. Jedva Ga je poznala. Zar je ona rodila To? Tu veliku ranu u veličini čoveka? No od te Rane isceli se zatrovani rod čovečji. Ništa joj nije rekao. Ništa Mu nije rekla. Ali su se duše njihove razumele i pozdravile. Čedo moje, jecala je duša majčina, proleće moje krasno, kako iščeze krasota tvoja!
Najzad, tu smo. Pred krvavom stenom. Pred Golgotom. Podne je. Tačno vreme kad je dignut na krst. Kucanje čekića odjekuje u dušama našim. Tu smo stajali do tri sata po podne, duše naše u podnožju krsta Njegovog; ah, neka ih kupa krv Njegova! U tri sata On je izdahnuo. U tom času priroda se uzbunila protiv zločina ljudskog: zemlja se zatresla, stene popucale, sunce pokrilo crnom maramom lice svoje.
Samo vaskrsenje moglo je nagraditi ovoliko stradanje. Samo se vaskrsom Hristovim može priroda i naša savest umiriti.