Van Gog - život ekscentričnog umetnika

ESKPRESIVNOST I EMOTIVNOST

Holandski slikar Vinsent Van Gog (1853-1890) bio je potcenjeni umetnik za vreme svog života koji je uspeo da proda samo jednu sliku. Neshvaćen, neželjen i odbačen od umetničkih krugova nastavlja da stvara, dok se umiranjem posle samoranjavanja spasava teške depresije koja ga je snašla.

Njegova dela su ekspresivna, puna prodorne snage, građena na osnovu odnosa široko postavljenih bojenih ploha uznemirene frakture koja u svom kretanju prati oblik predmeta čvrstih kontura preko teme pejzaža, portreta i mrtve prirode. Odražavaju neposredna psihička stanja u širokoj skali raspoloženja. Karakteriše ih jaka ekspresivnost i emotivnost uopšte.

Početni period Van Goga vezuje za realizam, ali nakon prelaska iz Holandije u Pariz, on rasvetljava paletu boja i uklapa se u impresionistički stil.

Izvršio je veliki uticaj na modernu umetnost. Najčuvenija dela: „Doktor Gaše“, „Slika moje sobe“, „Suncokreti“, „Žitno polje pod čempresima“, autoportreti.

Van Gog je za svog života prodao samo jednu sliku, a njegova najbolja dela nastala su tokom manje od tri godine i to pred kraj života. Specifična su po strastvenim pokretima kičice, intenzivnim bojama, kao i po kretanju linije i forme.

U desetogodišnjoj karijeri Van Gog je stvorio oko 900 dela. Njegov neponovljivi spoj forme i sadržaja je moćan, dramatičan, lirski ritmičan, maštovit i emotivan, a za samog umetnika je predstavljao način da objasni svoju borbu protiv ludila i razumevanje duhovne suštine, čoveka i prirode.

Osim što je bio veliki umetnik, Van Gog je ostao poznat i po svojoj ekscentričnosti i ćudljivoj naravi što je demonstrirao kada je u napadu besa i ljubomore sam sebi odsekao ušnu resicu.

Odrastao je uz majku, oca sveštenika, tri sestre i dva brata. Van Gogovi su bili najveća porodica trgovaca umetničkim delima, i zahvaljujući stricu, Vinsent je sa 22 godine postao trgovac reprodukcijama u Londonu.

Ovaj slabo plaćeni posao je napustio nakon čega je neko vreme radio kao učitelj i tada se okušao u slikarstvu radeći socijalne teme – radnike u rudniku i njihove porodice.

Početkom 1886. godine odlazi u Pariz gde upoznaje Anrija de Tuluz-Lotreka, Pola Gogena i Pola Sezana. Iako u Parizu niko nije želeo njegove slike, pronašao je snage i veru u sebe da nastavi da slika.

Intenzivno je koristio crvenu i zelenu boju i povodom svoje slike „Kafana noću“ piše svom bratu Teu u Parizu: „Soba je krvavocrvena i tamnožuta, u sredini je zeleni bilijar i četiri svetiljke limunove boje, koje bacaju narandžastozelenu svetlost. Svuda se bore najrazličitije zelene i crvene boje: u sitnim likovima protuva koje spavaju, u praznoj i žalosnoj sobi… Pokušao sam da crvenim i zelenim izrazim strašne strasti ljudske duše.“

Iz Pariza odlazi u Arl, na sunčani jug Francuske, gde je našao nadahnuće za svoja dela, a tu mu se u jednom momentu pridružuje i Pol Gogen pre odlaska na Južna mora.

Zbog duboke depresije 1889. godine na vlastiti zahtev je primljen u psihijatrijsku bolnicu u San Remi, a onda se preselio u sličnu instituciju u Over-sir-Oaz. Tamo je preminuo 29. jula 1890. u 38. godini, dva dana nakon što je – kako se veruje – sam sebi naneo ranu iz pištolja ili puške, mada oružje nikada nije pronađeno.

Van Gogova dela danas su među najskupljim na svetu i mogu ih priuštiti samo najbogatiji, s obzirom na to da se slike, koje nije mogao da proda za života, sada vrednuju milionima dolara.

U predloženom video prilogu može se videti celokupna retrospektiva Van Gogovih radova.