GRADIĆI
Pokloniću ti te gradiće
Tužne gradiće sasvim malene.
Gradići u našim rukama
Oštriji su nego igračke
Ali su isto toliko laki za rukovanje.
Igram se gradićima.
Prevrćem ih.
Ne može niko iz njih da mi pobegne
Ni cvet ni dete.
Gradići su sad pusti
Prepušteni našim šakama.
Osluškujem uz vrata
Priljubljujem uvo
Vratima jednim po jednim.
Kuće su kao neme školjke
Što nisu zadržale u svojim sleđenim zavijucima
Ni šum vetra
Ni romor vode.
Parkovi i vrtovi su mrtvi
Igračke sve pod konac
Kao u nekom muzeju.
Ne znam gde su smeštena
Zgrčena tela ptica.
Ulice odzvanjaju tišinom.
Odjek tišine je težak
Teži no bilo koja reč
Pretnje ili ljubavi.
Evo sad i ja
Dižem ruke od tih gradića iz mog detinjstva.
Poklanjam ti ih
Prepune
Te njihove samoće.
Shvataš li koliko je opasan taj dar?
Dajem ti čudne tužne gradiće,
Za san.