Ранко Лончар: Билбије – прича о вјери и трајању

ГРАХОВСКА ПОРОДИЦА

У другом свјетском рату Билбије су паљене и рушене, на посебан начин носећи у срцу свети крст православља. Ваљда захваљујући тој чаробној формули, коју у себи садржи и племе Билбија, у свијету који настаје, којега руше и који се изнова рађа, постоји она чувена изрека: „Живјеће овај народ“.

 

Историју Грахова, свако на свој начин, обиљежила су племена Арежина и Билбија. У једном, послијератном периоду, средином осамдесетих година прошлог вијека, граховска власт је за мале паре од Арежина откупљивала оно што је, уз породицу, човјеку најсветије, земљу и дјелила је новоустоличеним урбаним породицама, које су по околним селима имале хектаре и хектаре њива и шума.

билбије

У другом свјетском рату Билбије су паљене и рушене, на посебан начин носећи у срцу свети крст православља. Некако, спонтано, дође ми на ум мисао да су Арежине потомци древне Атине, а Билбије још древније Спарте.

Када су аустроугарске власти тражиле начина да нашег храброг Гаврила Принципа изведу на губилиште, прото Билбија је одбио да у књигама рођених преправи датум његовог рођења, јер је Запад наумио да Гаврилу стави омчу око врата. У проти је побједио дух поштења и православља, није поклекао пред уцјенама и због тога је платио високу цијену.

Некако, кроз вријеме, попут правих ратних племена, Билбије су се, послије сваког погрома, обнављале, плијенећи памећу, храброшћу, талентом и продорношћу.

Момчило Билбија, велики домаћин и још већи господин, имао је родбине широм Америке. Неки од рођака, у васколиком расејању, упловили су у највише сфере западне цивилизације. Управо због тога, под сумњом да шурује са четничком емиграцијом, Момчило је, прије тачно четрдесет година, привођен на информативне разговоре код људи који су на граховском усуду, кроз историју, градили своју комунистичку каријеру. Момчило је у нашој Гимназији био професор стручних предмета, а онда га је однјела та незапамћена антисрпска најезда од модерних јастребова тадашње босанске политике.

Један од највећих југословенских новинара у области домаће и свјетске политике, Ђуро Билбија, аналитичким текстовима је наставио најсвјетлије традиције због којих је, кроз све ове тешке године, „Политика“ опстала као водећи лист нашег независног грађанског друштва.

На јавној сцени, 70-их година прошлог вијека, бљеснуо је тв режисер Милан Билбија, мајстор камере и сцене, испред чијег су објектива засијала свјетла касније највећих поп и рок звијезда Југославије, „Бијелог дугмета“, „Тешке индустрије“, Сеида Мемића – Вајте, Неде Украден, групе „Камен на камен“ …

У оно најљепше вријеме, које памти моја генерација, Мимо Билбија, момчина снажног корака, преваљивао је километре испод њива и дуж цесте и асвалта, побјеђујући на култној уличној трци, уочи првог маја, у вријеме када су Ласе Вирен и још неки Финци доминирали свјетском атлетиком.

Добри и вриједни домаћин Момчило Билбија дао је Републици Српској сина Гаврила, једног од највећих српских бораца у грађанском рату 90-их. Када би граховски борци, измучени глађу, под најездом вашки и неправди одлучили да изразе свој надљудски напор и протест, Гаврило, Гајо је остајао сам у рову, срца великог као планина, тражећи радозналим очима осмјех с друге стране ратишта.

А његов рођак и комшија, још један прото Билбија, Војислав, некада велики каратиста, своју грађанску одору је замјенио црквеном мантијом, сада, у Хагу, исповједајући, као по некој Божијој правди, српске политичаре и војсковође, од којих је већина, ношена српским усудом, званим склапање погубних кланова, жртвовала управо његове Билбије и Грахово, које је, као ниједно мјесто у бившој Југославији, до темеља разорено у грађанском рату 90-их.

А мени је у срцу, заувијек, остао и један обични човјек, који је у себи сјединио све врлине које красе велике људе. Када је мој отац одлучио да купи њиву, да бисмо имали на чему посијати кромпир, обратио се још једном домаћину Билбији, којег су сви знали по надимку Везир. И, као сваки човјек окренут друштву, отац се „излануо“, па је један његов познаник отишао код Везира, дајући му, за исту парцелу, дупло већу суму новца. – А, не, дао сам ријеч Лазару – кратко му је одговорио Везир.

Испод Билбија, на древном кошу, у магичном појасу из кога није било простора да се постигне чувена трица, и горе, изнад села, испод самих облака, на Таванима, стасавале су генерације талентованих спортиста, који, због инертне атмосфере, која је владала у нашој чаршији, никада нису испољили свој таленат на великој сцени.

Један од њих, можда најталентованији, обдарен чулима која красе врхунске спортисте, био је Љубомир Билбија – Љушо, вижљасти момак, вишеструко талентовани спортиста, несуђени велики фудбалер, кошаркаш и атлетичар. Мршуљав и дугоног, био је предодређен да на фудбалском терену наслједи чувеног дриблера Ивицу Осима, Штрауса са Грбавице. Само кратко вријеме је играо за јуниоре „Грахова“, код чувеног тренера Бекана, а онда се предао обавезама у нашој Гимназији, која је била слојевита и захтјевна.

Још као гимназијалац, лјепио је банане на ђачком игралишту, испред Гимназије, а једна од најпознатијих жртви његовог раскошног талента био је за главу виши центар „Југопластике“ Чеко, који је словио за наслједника легендарног центра Сплићана Јеркова. У војсци, на такмичењима на којима су наступали и тада врхунски репрезентативци велике Југославије, само који сантиметар заостао је у скоку у даљ иза тада неприкосновеног Бранислава Караулића, наслједника чувеног Ненада Стекића и члана југословенске штафете на 4 х 400 метара, која и данас држи рекорд свих југословенских република.

Сједећи на Таванима, у паузи између двије утакмице на „мале голиће“, упитах тихог и помало срамежљивог Љукија, како то да није наставио студије и посветио се врхунском спорту, а он ми, скромно и тихо одговори – Кад одеш у Сарајево и осјетиш чари кафића, завршио си све факултете и најблиставију спортску каријеру.

Слједећи причу о судбини племена Билбије, наш Љуки оде ових дана са овог свијета, у најљепшим годинама, неисказан и недоречен. Али, небом изнад Грахова кружи та чудесна хемија горштака, која у себи носи нова рађања и причу о племену које опстаје и због које честит свијет остаје на земљи, овој нашој, древној, православној, која ником не жели зло, али којој се зло стално наноси. Ваљда захваљујући тој чаробној формули, коју у себи садржи и племе Билбија, у свијету који настаје, којега руше и који се изнова рађа, постоји она чувена изрека – Живјеће овај народ.

Аутор: Ранко Лончар

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.