VODENI CVETOVI
Lotosi i Kudrečko jezero. Priča o njihovom nastanku na ovom predivnom mestu je veoma dirljiva i nosi poruku da, ko god je u mogućnosti, nešto slično ovome uradi za svoje roditelje. Pesma „Boj na Moravi“ ulepšala je jutro kraj jezera.
U potrazi za idealnim svetlom i danom, da bih ispunila obećanje o fotografijama mističnih jezerskih lotosa na suncu, juče sam se opet uputila na jezero u jutarnjim časovima.
Krenula sam ka delu vode pokrivene ovim božanstvenim cvetom, kada me pozvao jedan fini ženski glas sa terase kuće nadomak vode. Ugledala sam stariju damu sa slamnatim šeširom koja me ljubazno pozvala da sa njene terase fotografišem ono što me zanima. „Imaćete mnogo lepši pogled“ – rekla mi je. A onda sam čula priču i o poreklu lotosa na Kudrečkom jezeru.
Gospođa Smilja Mišić živi u toj bajkovitoj kući na obali jezera, a lotose je posadio njen sin Vladimir, kako bi pogled sa terase za njegove roditelje i sve članove porodice kada dođu u posetu bio što romantičniji. Lotosi će cvetati u više boja, kako leto bude odmicalo.
Ljubazno sam ugošćena, iako potpuni neznanac za ovu divnu damu i posebno počašćena pričom o njenoj divnoj porodici, mužu, sinovima, snahama i unucima, o njenom dolasku u devojaštvu iz Beograda u Palanku ljubavi i braka radi, o njenim pevačkim danima u Jaseničkim biserima i umeću plesa i recitovanja. Razmenile smo pevačka iskustva i lične doživljaje nekih žanrova.
Bila sam slušalac i potresne interpretacije pesme „Boj na Moravi“, koja govori o tragediji iz Balkanskih ratova, jednog srpskog ratnika tek pristiglog na Krf po proboju Solunskog fronta. Tekst ove pesme, meni do sada nepoznate, je posebno dramatičan i potresan i trebalo bi ga više prezentovati u javnosti.
Spustile smo se zatim i do obale jezera, kako bi gospođa Smilja pogledala ponovo izbliza čarobne lotose… I podsetila se… I dogovorile smo ponovni susret, dugujem joj ove fotografije.
Kada budete šetali tim delom jezera, vi koji ste domaći, ili se uputite u ove krajeve, setite se gospođe Smilje i ove priče, koju verovatno niste znali.
BOJ NA MORAVU (u originalu naslov)
Srpska vojska na Krf pala,
pod ostrvo žagor bruji,
iz oblaka kiša lije,
uzburkano more huji.
Pod stoletnim mostom,
šatori se srpski bele,
pod njima se odmaraju,
srpske čete oživele.
Šatori su tesna kuća,
al’ za sve ima mesta,
zgrčio se drug do druga,
te je tako toplo svima.
Razgovor se živo vodi,
na priču se priča niže,
a dosetke i pošalice,
jedna drugu burno stiže.
Samo jedan vojnik mladi,
mutna oka, bleda lica,
ćuti tužna nevesela,
sred pesama i pošalica.
A i njega zadirkuju
i sa njim se svako šali:
„Ded olakšaj srcu svome,
poveri nam tajne tvoje,
ta će priča lepa biti,
pričaj druže Radivoje!“
Radivoje mahnu rukom:
„Ispuniću vašu želju,
al’ će i to kraja biti
vašoj šali i veselju.
Krvava je priča moja.
To je bilo posle onog
na Moravi ljutog boja.
Neprijatelj beše jači,
mi moramo dalje ići,
a ja reših na rastanku
časak svome domu sići.
Stigoh kući, ali kasno…
eno prve strašne slike,
obešen mi babo stari,
a na pragu, jao Bože,
sva u krvi majka leži
i slabačkim glasom viče:
„Radivoje sine beži!“
A ja majku ne poslušah,
već u kuću stupih,
izludeti tada htedo’.
Pokraj moje mrtve ljube,
leži moje mrtvo čedo
i ono se nevinašče
već rastalo s ovog sveta.
Video sam da je bilo,
probodeno bajonetom.
A u drugom kraju sobe,
gde stara škola stoji,
kao da su u gostima,
vino piju šest Bugara.
Meni krvac zali oči,
pa ja jeknem iz dna grudi:
Prostite mi mrtve duše…
U pakao vi neljudi!
Pa ubacim jednu bombu,
usred one rulje klete
i nijedan od Bugara,
ne umače od osvete.
Od tog dana porušenog,
dim se diže u visine,
a kad plamen sve priguši,
ja umako’ u planinu.
Ne da sklonim pustu glavu,
nisam zato još na svetu,
već i dalje da produžim,
strašnu kaznu i osvetu.“
Radivoje svrši priču,
pod šatorom tajac nasta,
niko ništa ne govori,
i disanje k’o da zasta.
Tako malo zaćutaše,
povikaše svi iz glasa:
„I mi ćemo s tobom druže
u osvetu svakog časa!“
Autor: Nataša Miljević