VELIČINA MALOG DOBROG DELA
Sveti Varlaam i Joasaf su hrišćanski sveci koji su živeli u Indiji u 3. ili 4. veku. Duhovni otac i učitelj mladog kraljevića Joasafa bio je mudri starac Varlaam, a ovde donosimo njegovu pouku o čoveku koji je imao tri prijatelja. Odnos tog čoveka prema prijateljima jeste metaforičan odnos prema izobilju, porodici i dobročinstvima. Sveti Varlaam poučava kako naša najmanja dobra dela postaju najveći prijatelji pred Bogom.
Stari monah Varlaam je rekao: „Oni koji su zaljubljeni u telesna uživanja i koji više vole prolazne stvari ovoga sveta nego neprolazne krasote budućeg života, slični su čoveku koji je imao tri prijatelja”.
Jedan čovek je svog prvog prijatelja naročito cenio i nagrađivao, bio je spreman da život svoj položi za njega. I drugoga prijatelja takođe. Ali prema trećem prijatelju ponašao se veoma gordo i nije ga obradovao ni najmanjim poklonom.
Jednoga dana dođoše tom čoveku carevi vojnici tražeći da odmah donese caru dug od hiljadu zlatnika. U velikoj nevolji ovaj dužnik pođe svojim prijateljima da zatraži pomoć.
Prepodobni Varlaam Indijski, manastir Studenica 13. vek
On se najpre obrati svome prvom najvećem prijatelju: “Ti znaš da sam za tebe bio uvek spreman da i život svoj položim. Koliko mi možeš pozajmiti zlatnika da odnesem caru, o, moj najvoljeniji prijatelju?”
Ovaj mu odgovori: “Čoveče, ja nisam tvoj prijatelj. Ne znam ko si. Ja imam druge prijatelje sa kojima sam zakazao danas veselje. Međutim, ja ti dajem na poklon dva iznošena odela koja će ti biti potrebna na tvom putu. Nikakvu drugu pomoć ne očekuj od mene.”
Jadan dužnik, sav očajan, ode kod svog drugog prijatelja, govoreći: “Prijatelju, sećaš se koliko puta si uživao počasti sa moje strane. Danas sam u nevolji. Da li si voljan da mi pomogneš?”
Ovaj reče: “Danas nemam vremena za tvoje nevolje. I sam sam u nezgodi i opasnosti. Ipak, malo ću te pratiti, mada nisam u stanju da ti pomognem. Onda ću se vratiti kući, da se bavim svojim brigama.”
Tako se čovek vrati kući praznih ruku i razočaran u svoja dva najveća prijatelja. Najzad on ode svome trećem prijatelju, kome nije davao naročite poklone.
Sav postiđen, rekao mu je: “Jedva smem da otvorim usta pred tobom, znajući da ti nisam učinio nikakvu uslugu. Međutim, nevolja me naterala da se obratim tebi za pomoć. Ne sveti se za moju nekadanju grubost prema tebi, i nemoj me odbiti.”
Treći prijatelj se osmehnu i obodri ga rekavši: “Ja te smatram za mog istinskog prijatelja. Nisam zaboravio tvoje male usluge, i danas ću ti ih platiti sa kamatom. Ne boj se, ja ću ići ispred tebe i zastupati te pred carem.”
Sada ovaj dužnik briznu u plač: “Avaj meni! Koga više da žalim: moja dva zaboravna i lažna prijatelja ili mene neblagodarnog koji sam tebe, iskrenog prijatelja, potcenjivao.”
Pustinjak i kraljević
Joasaf je bio prestolonaslednik, sin kralja Avenira. Božijim promislom, posetio ga je starac Varlaam, poučio ga hrišćanskoj veri i krstio. Nakon toga, starac se povukao u planinu da živi asketski, a Joasaf je ostao da se bori sa mnogim iskušenjima ovoga sveta i da ih prevlada. Ipak, kratko posle toga, Joasaf se već u 25-oj godini odrekao prestola u korist svog prijatelja Varahije i otišao u divljinu da živi asketski još 45 godina. Na ovom svetu imao je još samo jednu želju – da opet vidi svog duhovnog oca Varlaama. Bog mu je uslišio ovu želju i jednog dana se Joasaf našao pred Varlaamovom pećinom, uskliknuvši: „Blagoslovi, oče!“ Starac Varlaam živeo je 70 godina asketski u divljini i poživeo ukupno 100 godina. Likovi ove dvojice svetitelja mogu se videti na freskama u manastirima Studenica i Visoki Dečani.
Mladi monah Joasaf slušao je ovu priču starca Varlaama i čudeći se zamoli ga da mu je objasni.
Sveti Varlaam i Joasaf, manastir Visoki Dečani 14. vek
Starac Varlaam je rekao: “Prvi prijatelj je izobilje zemnog bogatstva i srebroljublje, zbog kojega je čovek spreman da uđe u hiljade opasnosti i tegoba. Ali kada dođe dan smrti, od svih tih izlišnih stvari dobija samo mrtvačko odelo i pokrov.
Drugi prijatelj – to je naša porodica, žena sa decom i rodbinom, za koje smo bili spremni i život svoj da damo. Međutim, u času smrti oni nam ne mogu ništa pomoći, sem da nas isprate do groba, a zatim da se vrate kući svojim brigama.
Ali treći prijatelj, tako često zanemarivan i kojega smo izbegavali sa prezirom – to su vrline dobročinstva, vere, nade, ljubavi i milostinje, koje prate našu dušu kada prelazimo na onaj svet i zauzimaju se pred Gospodom za nas, braneći nas od naših neprijatelja zajmodavaca, koji na mitarstvima traže da platimo za naše grehe kao za naše drugove. Znači, da naša najmanja dobra dela jesu naši najveći prijatelji pred Bogom.”