SMRT STRICA DRAGUTINA
Niko neće da pronese krst kroz čaršiju, kao da je to najveća bruka i sramota. Niko neće i svi se nečega boje. Vreme za početak sahrane se približava, a krsta nema. Vidim, nema druge, već ja trknem do majstora Laze, pa krst u ruke i donesem ga kući. Dobro, velim, krst smo nabavili, ali sad opet došao na red i drugi problem…
U leto 1965. umro je u bolnici u Jajcu moj stric Dragutin. Sahranjen je na porodičnom groblju u Čipuljiću kod Bugojna, a sahrani je prisustvovao i njegov sin Dejan koji je u to vreme živeo u Beogradu.
Dejan je nabavio mrtvački sanduk i svu drugu pogrebnu opremu osim krsta, jer je bio rob komunističke ideologije. Premda ni ja nisam bio neki veliki vernik, nisam pristao da se prekida tradicija i nisam dozvolio da se stric sahrani bez krsta i bez sveštenika, pa su se tu pojavili neki problemi.
Otišao sam kod stolara Laze Bjelokosića i zamolio ga da napravi drveni krst, ali kada je krst bio gotov, nema nikoga da ga donese kući. Niko neće da pronese krst kroz čaršiju, kao da je to najveća bruka i sramota. Niko neće i svi se nečega boje. Vreme za početak sahrane se približava, a krsta nema. Vidim, nema druge, već ja trknem do majstora Laze, pa krst u ruke i donesem ga kući. Dobro, velim, krst smo nabavili, ali sad opet došao na red i drugi problem.
U sprovodu pred mrtvačkim kolima treba da idu deca koja nose krst i ripide, a nijedno srpsko dete, neće da na sebe navuče crkvenu halju i ponese krst. Sve sami komunist, sunce ti neosoljeno! Srpski rode šta si doživio?
Nema druge već da tražim hrvatsku decu. Oni hoće, i pop to dozvoljava, ali ni njih nema dovoljno. Šta ću sad? Ajde da zamolim neku muslimansku decu. Oni hoće kad im se plati, ali ne da pop. Kaže, nisu kršteni. Šta da radim? Pokupim ih i kažem: „Kad vas pop bude pitao kako vam je ime, jedan neka kaže da se zove Ante, drugi Franjo i treći Jozo“. I tako je bilo. I sahranismo nekako pokojnog strica po crkvenim običajima.
Odlomak iz knjige „Priča o jednom životu“, Branka Mićića