KOJI OD TROJICE?
„Bio je malo podnapit i, izvaljen na klupi, zviždukao. Nađa je pritrčala i teško dišući od zamornog trčanja, obisnula mu se oko vrata. Uz zvonak smeh, milujući ga po vratu, mrseći mu kosu i vukući ga za okovratnik, Nađa obasu njegovo zadriglo i znojavo lice poljupcima…“
Na terasi raskošne starinske vile Marije Ivanovne Langer, stajali su njena kći Nađa i sin poznatog moskovskog grosiste, Ivan Gavrilovič.
Veče je bilo divno. Da sam majstor u slikanju prirode, opisao bih mesec koji je umiljato virio iza oblaka i divnom svetlošću oblivao šumu, vilu, Nađino lice… Opisao bih i tih šapat drveća, i slavujevu pesmu, i jedva čujan žubor fontanice…
Nađa se opirala kolenom o fotelju i držala za ogradu terase. Njene čežnjive baršunaste duboke oči, gledale su, netremice, tamnozelenu šumu. Na njenom bledom licu, obasjanom mesečinom, treperile su tamne pege: rumenilo joj je oblivalo obraze.
Ivan Gavrilovič je stajao iza nje i nervozno drhtavo čupkao retku bradicu. Kad mu je to dosadilo, počeo je drugom rukom da gladi i gužva sitne nabore košulje. Ivan Gavrilovič je ružan čovek. Ličio je na majku koja je izgledala kao seljanka-kuvarica. Čelo mu je bilo malo i usko, baš kao da je prignječeno; nos prćast, poširok i upadljivo sedlast. Kosa kao u ježa. Oči sitne žmirkave, baš kao u mačeta, upitno su gledale Nađu.
— Oprostite mi — govorio je mucajući, grozničavo uzdišući i ponavljajući reči — što vam pričam o svojim osećanjima. Ali ja sam vas tako zavoleo da, čak, ne znam da li sam pri čistoj svesti ili ne. U mojim grudima tinjaju prema vama takva osećanja da je to nemoguće opisati. Čim sam vas video, Nadežda Petrovna, odmah sam se zacopao, to jest, zavoleo vas! Vi mi oprostite, ali. (Pauza). Što je noćas lepa priroda!
— Da, vreme je divno.
— I znate kako je prijatno u tako divno vreme voleti tako lepu osobu kao što ste vi. Ali ja sam nesrećan čovek!
Ivan Gavrilovič uzdahnu i čupnu bradicu. — I te kako sam nesrećan! Ja vas volim, patim, a… vi? Zar vi možete osećati nešto prema meni? Vi ste obrazovani, učeni. Sve je kod vas plemenito i lepo. A ja? Ja sam trgovac i ništa više! Baš ništa! Para imam, mnogo, ali kakva korist od njih ako nemam prave sreće?! Bez sreće su ti novci pravo prokletstvo i čovek je nekako jalov. Jedeš dobro, peške ne ideš, prazan život, Nadežda Petrovna!
— A?
— Ni… ništa! Hteo sam, doduše, da vas uznemirim.
— A šta se hteli?
— Možete li vi mene zavoleti? (Pauza) Ja sam nudio vašoj mamici… to jest, majci, svoju ruku i srce za vas, a ona je kazala da sve od vas zavisi. Vi možete, kaže, i mimo roditeljske volje. Hoćete li mi odgovoriti?
Nađa je ćutala. Gledala je taman zelen čestar gde su se jedva ocrtavala stabla i čipkaste krošnje. Zanimale su je nemirne tamne senke drveta čiji su se vrhovi lagano njihali na vetru.
Njeno ćutanje je gušilo Ivana Gavriloviča. Navirale su mu suze. Patio je. Šta će biti ako ga odbije, mislio je, i od te nevesele misli, obuzimala je ledena jeza njegova široka leđa.
– Smilujte se, Nadežda Petrovna — reče on — ne kidajte mi dušu. Jer ako se namećem, to činim iz ljubavi. Zato. (Pauza) Ako mi ne odgovorite, najbolje je da umrem!
Nađa se okrenu prema Ivanu Gavriloviču i nasmeši se. Ona mu pruži ruku i progovori, a njen glas je zvučao u ušima moskovskog trgovca kao pesma morske sirene.
— Veoma sam vam zahvalna, Ivane Gavriloviču. Ja, već, odavno znam da me volite, i znam koliko me volite, ali… Ali ja. . . ja . .. I ja vas isto tako volim, Žan. Vas čovek mora zavoleti zbog vašeg dobrog srca i odanosti.
Ivan Gavrilovič zinu, nasmeja se i presrećan pređe rukom preko lica. „Da ne sanjam?!” pomisli.
— Ja znam, ako se udam za vas — nastavi Nađa — biću najsrećnija žena, ali… Ali, znate šta, Žan, Ivane Gavriloviču? Pričekajte, malo, odgovor! Sad ne mogu dati pristanak, dobro moram promisliti o tom koraku. Treba promisliti. Strpite se, malo.
— A hoću li dugo čekati?
— Ne, nećete dugo. Dan, najviše dva.
— Toliko se može…
— Vi sad putujte za Moskvu, a ja ću vam odgovoriti pismom. Idite, sad, kući, a ja ću promisliti i… Zbogom, za jedan dan!
Nađa mu pruži ruku. Ivan Gavrilovič je zgrabi i poljubi. Nađa mu klimnu, cmoknu, strča s doksata i nestade…
Ivan Gavrilovič je postojao dva-tri minuta i pošao preko cvetne alejice i šumice ka svojim kočijama na proplanku. Bio je malaksao od sreće kao da su ga čitav dan držali u vrelom kupatilu. Išao je i smejao se, srećan-presrećan.
— Trofime! — razbudio je zaspalog kočijaša. — Ustaj! Krećemo! Dobićeš za čaj pet rubalja! Jesi li razumeo? Ha-ha-ha!
Nađa je, međutim, šmugnula kroz sobe na drugu terasu, spustila se i provlačeći se kroz drveće i žbunje potrčala ka drugom proplanku. Tu ju je čekao drug iz detinjstva, mladić od dvadeset šest godina — baron Vladimir Štralj. Štralj je bio omalen debeljuškast Švaba trbušan s već upadljivom ćelom. Te godine je završio studije, putovao je na imanje u harkovskoj guberniji i došao poslednji put da se oprosti.
Bio je malo podnapit i, izvaljen na klupi, zviždukao. Nađa je pritrčala i teško dišući od zamornog trčanja, obisnula mu se oko vrata. Uz zvonak smeh, milujući ga po vratu, mrseći mu kosu i vukući ga za okovratnik, Nađa obasu njegovo zadriglo i znojavo lice poljupcima.
— Ja te već čitav sat čekam — reče baron grleći je oko pasa.
— Pa kako si … kako zdravlje?
— Zdravo sam.
— Sutra putuješ?
— Putujem.
— Stid te bilo! A hoćeš li se uskoro vratiti?
— Ne znam.
Baron poljubi Nađu u obraz i skide je s krila na klupu.
— E, dosta je ljubljenja — reče Nađa. — To ćemo posle, ima još mnogo vremena. A sad da porazgovaramo, ozbiljno. (Pauza) Jesi li promislio, Volođa?
— Jesam.
— I šta si rešio? Kad će biti svadba?
Baron se namršti.
— Ti opet staru pesmu! — reče on. — Pa juče sam ti dao krajnji odgovor. Ni o kakvoj svadbi ne može biti govora! To sam ti još juče rekao. Zašto počinješ razgovor o nečem što je hiljadu puta već prepričano?
— Ali, Volođa, naši odnosi se moraju nečim završiti. Kako ti to ne shvataš? Zar ne treba?!
— Treba, ali ne svadbom. Ti si, Nađa, ponavljam već stoti put, naivna kao trogodišnje dete. Naivnost lepo pristoji lepim ženama, ali u ovom slučaju je, dušo moja, neumesna.
— Znači, nećeš da se ženiš! Nećeš? Govori, otvoreno, bezdušniče, kaži otvoreno: nećeš?!
— Neću. Zašto bih kvario karijeru? Ja te volim, ali ako se tobom oženim, ti ćeš me upropastiti. Ti mi nećeš doneti ni imanje ni ime. Ženidba je, draga moja, polovina karijere, a ti… Nema potrebe da plačeš. Treba trezveno rezonovati. Brakovi iz ljubavi nisu nikad srećni, uvek se završavaju neuspehom.
— Lažeš. Ti lažeš. I to je sve!
— Oženi se, a posle crkavaj od gladi, rađaj prosjake! Treba odgovorno razmisliti.
— A zašto „onda“ nisi trezveno mislio… sećaš li se?! Ti si mi dao časnu reč da ćeš se oženiti mnome. Zar nisi dao? Jesi li?
— Dao sam, ali sad su se planovi izmenili. Zar bi se ti udala za siromašnog čoveka? A zašto onda mene teraš da se oženim siromašnom devojkom? Ja nemam prava da postupim prema sebi kao svinja. Preda mnom je budućnost za koju ja odgovaram pred svojom savešću.
Nađa obrisa suze i opet, neočekivano, obisnu se o vrat pravoslavnom Nemcu. I opet ga poče obasipati poljupcima.
— Oženi se! — poče da tepa. — Ženi se, mili moj. Jer ja te volim! Ja bez tebe ne mogu živeti, lepoto moja! Ti ćeš me ubiti ako me napustiš! Hoćeš li da se ženiš? Hoćeš?
Švaba promisli i odlučnim tonom reče:
— Ne mogu! Ljubav je lepa stvar, ali na ovom svetu ona nije najvažnija.
— Znači, nećeš?
— Ne… Ne mogu.
— Nećeš? Stvarno nećeš?
— Ne mogu, Nađa.
— Huljo! Podlače! Nitkove! Švaburino! Očima te ne mogu videti! Mrzim te i prezirem! Ti si odvratan! Nikad te nisam ni volela! Ako sam i bila tvoja one noći, to je samo zato što sam te smatrala poštenim čovekom. Mislila sam, oženićeš se mnome. I tad te nisam podnosila! Htela sam da se udam za tebe samo zato što si baron i bogataš!
Nađa zamaha rukama i pošto se odmakla nekoliko koraka od Štralja, uputila mu je još nekoliko otrovnih reči… i pošla kući.
„Uzalud sam išla k njemu”, mislila je idući kući. „Znala sam da neće da se ženi. Hulja, jedna. Ah, kakva sam budala bila one noći!”
Kad je stigla u dvorište, Nađa nije ušla u kuću. Prošetala je po dvorištu i zaustavila se pred slabo osvetljenim prozorom sobe u kojoj je provodila letnji raspust mlada „prva violina” — Mitja Gusev koji je tek završio Konzervatorijum. Nađa poče da gleda kroz prozor. Snažno građen lepuškast Mitja, plave talasaste kose, bio je u sobi. Ležao je bez kaputa i prsluka na krevetu i čitao roman. Nađa postoja, promisli i zakuca na prozor.
„Prva violina” diže glavu:
— Ko je to?
— Ja sam, Dimitrije Ivaniču. Otvorite prozor jedan trenutak.
Mitja brzo obuče kaput i otvori prozor.
— Hodite ovamo, provucite se — reče Nađa.
Mitja se pokazao na prozoru i trenutak kasnije, bio je, već, pokraj Nađe.
— Šta želite?
— Hajdemo — reče Nađa i uze Mitju pod ruku.
— Znate šta, Dimitrije Ivaniču — reče ona. — Ne pišite mi, dragi moj, ljubavna pisma! Molim vas, ne pišite! Nemojte da me vodite i ne govorite mi da me volite!
Suze udariše Nađi i potekoše niz obraze, po rukama. Suze su bile prave, vrele, krupne.
— Nemojte da me volite, Dimitrije! Ne svirajte za mene na violini! Ja sam gadna, odvratna, rđava. Mene treba prezirati, mrzeti, tući.
Nađa zajeca i nasloni glavu Mitji na grudi.
— Ja sam odvratna, i srce i misli moje su odvratni.
Mitja se zbuni, zamuca neke besmislice i poljubi Nađu u kosu.
— Vi ste dobri, lepi, o! Ja vas, časna reč, volim. A vi mene nemojte voleti! Ja najviše na svetu volim novac, nakit, haljine i kočije. Umirem kad pomislim da nemam novca Ja sam odvratno egoistično stvorenje. Ne, nipošto me ne volite, dušo, moja, Dimitrije Ivaniču! Ne pišite mi pisma! Udajem se za Gavriliča. Vidite kakva sam! A vi me – još volite! Zbogom! Voleću vas i posle udaje! Zbogom, Mitja!
Nađa brzo zagrli Guseva, poljubi ga u vrat i potrča ulaznim vratima.
Kad je stigla u sobu, Nađa sede za sto i neutešno plačući, napisa sledeće pismo:
„Dragi Ivane Gavriliču! Ja sam vaša. Volim vas i želim da budem vaša žena… Vaša Nađa.”
Pismo je zapečatila i dala sobarici da ga uputi.
„Sutra će… nešto doneti” pomisli Nađa i duboko uzdahnu.
Ovaj uzdah bio je kraj njenog plača.
Pošto je malo posedela pored prozora i umirila se, Nađa se brzo skinula i tačno u ponoć njen skupocen pokrivač s monogramom i vezom, grejao je zaspalo i ustreptalo telo mlade lepe i pohotljive devojke.
U ponoć je Ivan Gavrilovič šetao po svom kabinetu i glasno sanjario.
U kabinetu su sedeli roditelji i slušali njegovo sanjarenje. Oni su se radovali i bili srećni zbog sinovljeve sreće.
— Ona je dobra i plemenita devojka — govorio je otac.
— Savetnikova kći, i uz to lepotica. Samo jedno ne valja: prezime joj je švapsko! Pomisliće ljudi da si se Švabicom oženio.
*
Priredio: pf Velibor Mihić, veb knj.