ZAPIS IZ BOLNICE
Autentični zapis iz bolnice donosi zanimljivu priču o jednom konobaru, slabom i iscrpljenom, kojeg je malo delilo do prelaska na onaj svet. Ipak, on se oporavio, a iza sebe ostavio pouku o tome u kojim situacijama treba sipati vinjak u kafu.
Prilikom vožnje u autobusu na putu iz Beograda prema Vršcu, autobus je da bi izbegao direktan sudar naglo zakočio i delomično sleteo u jarak. Pritom sam se jako uzbudio, tako da sam morao potražiti lekarsku pomoć. Tom prilikom lekar neuropsihijatar dao mi je pogrešan lek, od kojeg mi je bilo tako loše, da sam morao u bolnicu, gde sam ostao petnaest dana, nakon čega sam otpušten, a moje zdravstveno stanje se stabilizovalo na nivou moje uobičajene bolesti.
U toku boravka u bolnici bilo je raznih događaja. Kao interesantan slučaj spomenuću jednog konobara. Nije bio suviše star, ali je valjda od teškog i neurednog života izgledao vrlo slab i iscrpljen. Ležao je u našoj sobi u svom krevetu, malaksao kao polumrtav.
Nekako u to vreme bio je popis stanovništva i jednog jutra, troje popisivača dođe u našu sobu da uzmu potrebne podatke. Popisivali su redom i tako došli do njega. Glavni među popisivačima je bio jedan mladić sa dugom crnom bradom. U celini je bio vrlo uredan, a i brada i kosa su mu bili čisti i lepo doterani.
Kako je naš konobar bio u nekoj vrsti polusna, pomenuti bradonja ga je pažnjivo potapšao po ramenu, na šta je ovaj otvorio oči i kad ga je video potpuno se izgubio. Pozlilo mu je. Odmah smo zvali dežurnu sestru u pomoć i ona je pod hitno dovela lekara. Ubrzo su se našla još dva lekara, jer je situacija bila ozbiljna. Očekivalo se najgore. Nama su naredili da izađemo iz sobe, a njemu su davali neke injekcije i to je trajalo oko 20 minuta, dok je čovek došao sebi.
Posle, kada se taj konobar malo oporavio, razgovarali smo sa njim i pitali, zbog čega se uplašio? On nam je odgovorio:
„Ma bre, kada sam ugledao onog bradonju, mislio sam da sam umro i da je onaj sa bradom sveti Petar, pa će da me ispituje za grehe, šta sam radio u životu.“
Na njegovo objašnjenje svi smo se smejali.
Pomenuti konobar nam je ispričao i jedan svoj poseban doživljaj.
„Radio ja u nekoj drumskoj mehani i izjutra rano, došao na posao, počistio i spremio lokal i taman kad sam seo da se malo odmorim, ispred mehane se zaustavi neka krntija od kamiona. Vozač koji je izašao iz kabine pravo uđe u mehanu i sede za jedan sto. Jedno vreme samo je ćutao i sedeo. Po izgledu nekako strašan čovek, visok, mršav, ali jakih kostiju, neobrijan, a lice mu više zeleno nego crno. Ja stojim za šankom i čekam, a nije mi prijatno kad vidim kako mrko gleda. Onda odjednom, vozač glasno mi vikne: „Je l’ ti, šta čekaš? Dođi ovamo da me poslužiš! Ja priđem sa strahom. Boga mi, zort. Sve mislim, sad će da me prebije. Ipak priđem stolu i kažem: Izvol’te, šta želite? On i dalje mrko gleda i ćuti, pa nakon jedno dve tri minute reče da mu skuvam jaku crnu kafu bez šećera i donesem dupli vinjak. Kada sam to odneo, vratim se za šank i gledam šta će da radi. On sali onaj vinjak u šoljicu sa kafom. Ja kao da sam znao, doneo sam mu kafu u većoj šoljici, pa ispade dobro. Zatim je sve to polako popio i sedeo još oko pola sata. Onda me zovne ponovo i naruči nešto da jede. Kad je sve bilo gotovo, pozove me da plati i dade dobar bakšiš. I kad je krenuo da ide, ja nisam mogao izdržati, pa ga upitam u koju je svrhu pio onu kafu sa vinjakom. On me pogleda začuđeno, pa reče: „Kakav si ti konobar pa to ne znaš! To je najbolji lek kad čovek na putu pokvari i prehladi stomak!“ To mi reče i ode. A ja sam posle, često ljudima koji su kod mene navraćali tako služio gorku kafu sa vinjakom i svi su, kad ih stomak zaboli, dolazili kod mene da traže leka. I tako su me prozvali – doktor. Eto, tako i ja postao doktor…“
Time je završio konobar svoju priču.