KOMESAR
U tamnici vonjavoj beše mnogo
Tvrdih partizanskih lica,
Obrva namrštenih strogo,
Teških opuštenih jagodica.
I… pesma grunu. Borbena
Snažno, da izbije u obor,
Prohuja najednom pesma ratna,
Kroz vrata, zidine, koridor…
Ali u koridoru su čekali ljudi:
Šubaraši, crnih brada…
A mi smo sve maštali o čudu,
A čuda nije… već kanonada.
I, čizme predavši drugu,
— Ako preživi — politkom
Mirno je stupio nogom bosom.
I streljaše ga na rečnom sipu,
Pod vrbom s prvim pupoljkom.
Reka je kraj nogu njegovih šumela
Svojim proletnjim šapatom.
Tek novi dan, svet obasjavši,
Prosu svoj grimiz u reku.
Aežao je, rodnu zemlju
Stisnuvši u podignutu šaku*.
1944.
*Stisnuta podignuta pesnica koja se pominje u poslednjem stihu je poznati partizanski pozdrav: “Smrt fašizmu – Sloboda narodu!”
_________________________________
Aleksej Petrovič Durakov (1898-1944) bio je plemićkog roda, član ruskih književnih kružoka. Primljen u članstvo “Saveza ruskih pisaca i novinara u Jugoslaviji” 1927. godine. Studirao je filologiju na Beogradskom univerzitetu, a diplomirao u Skoplju. Bio je vaspitač u Američkom domu za siročad u Vranju, a potom profesor gimnazije u tom gradu. Pisao je lirsku poeziju, a zatim pošto se priklonio levim idejama, prešao na patriotske i političke stihove. Kao pripadnik Narodno–oslobodilačke vojske, 12. avgusta 1944. godine poginuo na reci Savi, kod sela Progar, štiteći mitraljezom odstupnicu svog Posavskog bataljona.