BOC, BOC…
Viljuška jeste deo pribora za jelo, ali i mnogo više od toga. Ona je dosta doprinela razvoju tradicije porodičnih ručkova i večera, kao i svetkovina za koje je potrebno da se sedne za sto i jede, a ne onako, „s nogu“. Sve o tome kako je viljuška stigla do nas!
Rana istorija viljuške nije baš sasvim jasna. Kao pribor za jelo, smatra se da je nastao u Rimskom carstvu, što dokazuju brojni arheološki nalazi. U obliku najbliže današnjem, viljuška najverovatnije potiče iz Vizantije.
Njena upotreba proširila se i na teritoriju Bliskog istoka tokom prvog milenijuma nove ere, a zatim i u južnu Evropu tokom drugog milenijuma. U severnoj Evropi, ona nije bila uobičajena sve do 18. veka, a u Severnoj Americi čak ni do 19. veka.
Za kuvanje i serviranje jela
Neke od najranijih poznatih upotreba viljuške, kada je u pitanju hrana, dogodile su se u starom Egiptu, gde su korišćene ogromne viljuške kao sredstvo za jelo. Viljuške od kostiju pronađene su u grobnicama stare kineske civilizacije iz bronzanog doba. Stari Grci su takođe koristili viljušku kao posuđe.
U Rimskom carstvu, korišćene su bronzane i srebrne viljuške. Njihova upotreba varirala je u skladu sa lokalnim običajima, društvenom klasom i prirodom hrane, ali viljuške iz ranijih perioda su se uglavnom koristile kao pribor za kuvanje i serviranje.
Viljuška za ličnu, pojedinačnu upotrebu najverovatnije je nastala u Vizantiji, gde su bile u svakodnevnoj upotrebi od 4. veka. Podaci pokazuju da je u 9. veku sličan pribor poznat kao „barjin“ bio u ograničenoj upotrebi u Persiji među pojedinim elitnim krugovima. Do 10. veka, viljuška je već bila u opštoj upotrebi širom Bliskog istoka.
Testenina je „majka“
Prvo zabeleženo „uvođenje“ viljuške na prostor zapadne Evrope bilo je kada je 972. godine vizantijska princeza Teofanija, inače supruga svetog rimskog cara Otona Drugog, organizovala banket na kome su se gostima nonšalantno delile viljuške da bi jeli njima, što ih je zapanjilo. Već tokom 11. veka, viljuška je postala izrazito rasprostranjena na italijanskom poluostrvu.
Zašto najpre u Italiji u odnosu na druge evropske države? Pre svega, zbog istorijskih veza sa Vizantijom, ali joj je popularnost sve više rasla zbog prisustva testenina u italijanskoj kuhinji.
U početku, testenina se konzumirala uz pomoć dugih drvenih šiljaka, koji su kasnije evoluirali u trostruke šiljke, jer su se na taj način rezanci mogli lakše zahvatati i jesti. U Italiji, ovo je postalo uobičajeno od 14. veka, a skoro sasvim univerzalni način konzumiranja testenine već od 17. veka, kada je to bilo omogućeno svim slojevima društva. Međutim, viljuške u ostatku zapadne Evrope nisu bile u upotrebi sve do 16. veka kada su postale deo italijanskog brenda. U to vreme, samo su se u Španiji i Francuskoj mogle tek nazreti, ali većina Evrope nije usvojila upotrebu viljuške sve do 18. veka.
Tradicija porodičnog ručka
Usvajanje viljuške na području severne Evrope teklo je dosta sporije, dok na severnoameričkom kontitentu nije bila ustaljena sve do vremena američke revolucije u drugoj polovini 18. veka. Zakrivljene viljuške, kakve se danas koriste u najvećem delu svea, nastale su u Nemačkoj sredinom 18. veka, dok su one sa četiri šiljka postale standard u ranom 19. veku. Inače, u Nemačkoj je viljuška postala važni deo pribora za jelo, jer se odmah po njenom praktikovanju stvorilo mišljenje da je jedenje prstima izraz nepristojnosti i nepoštovanja.
Tako je ostalo i do danas, jer je viljuška mnogo više od običnog pribora za jelo. Ona je umnogome doprinela razvoju tradicije porodičnih ručkova i večera, uopšte svetkovina za koje je potrebno da se sedne za sto i jede, a ne onako „s nogu“. Taj ritual praktikovale su brojne kulture sve do današnjih dana, što je velikim delom zasluga ovog šiljatog posuđa, bez kog jelo ne možemo ni zamisliti.