LJUBAV KOMPOZITORA
Čuvena „Oda radosti“ ponikla je iz velike Betovenove ljubavi prema ženi čije je ime, sve doskora, bilo pod velom tajne. Betovenovo pismo upućeno gospođici Esterhazi govori o večnoj, ali neostvarenoj ljubavi mladog kompozitora i kćeri generala.
Osećanja za dotičnu damu, tada već poznati kompozitor, ovekovečio je u dirljivom pismu u kom nisu naznačeni ni godina ni mesto pisanja, a ni ime osobe koju oslovljava s „Besmrtna draga“, „Moj anđele, moje sve, moje Ja“.
Prema novom otkriću, izgleda da je zagonetku ove „večne“ i neostvarene ljubavi rešio češki muzički istoričar Jaroslav Čelada. U Čeladinoj knjizi koja je posthumno objavljena početkom 2008. godine, navodi se ime Almerije Esterhazi, kćeri generala Valentina Esterhazija.
Gospođica Esterhazi je, po ovoj teoriji, uprkos Betovenovoj nadi u pozitivan ishod njihove veze, a usled nepremostivih razlika u društvenom statusu, prihvatila bračnu ponudu izvesnog grofa i prekinula sve kontakte sa 36-godišnjim kompozitorom.
Nežna ljubav temperamentnog virtuoza je tako ostala usamljena i zapečaćena u njegovom srcu, a s njom i „misteriozno“ pismo kojim Ludvig van Betoven (ot)pozdravlja svoju Dragu…
Pismo besmrtnoj dragoj
(6. jula, ujutro)
Moj anđele, moje sve, moje Ja – samo nekoliko reči, danas, i to olovkom (tvojom) – tek sutra će se znati moj stan; koji nedostojan gubitak vremena u sličnim stvarima! – zašto ovaj duboki jad kad govori potreba – Može li naša ljubav postojati drukčije nego zahvaljujući žrtvovanju, zahvaljujući tom što ne zahteva sve, možeš li ti promeniti to što nisi u potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj – Ah, Bože, pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dušu zbog onog što se mora – ljubav traži sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom – samo tako lako zaboravljaš, da ja moram živeti za sebe i za tebe, kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osećala jednako malo kao i ja – moje putovanje je bilo jezivo, stigao sam ovde tek juče ujutro u 4 sata, budući da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja, ali koji užasan put, na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo – nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu, bez podloge, čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da ležim usput – Esterhazi je na drugom uobičajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri. – Ipak sam delom osećao zadovoljstvo, kao i uvek kad nešto srećno prebrodim – Sad brzo s ovih spoljašnjih stvari na one unutrašnje, mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih nekoliko dana – kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći – Ah, ima trenutaka, kad mislim da jezik ne znači baš ništa – razvedri se – ostani moja jedina verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude,
Tvoj odani Ludvig
(Uveče, ponedeljak, 6-og jula)
Ti patiš, moja mila dušo, upravo sam saznao da se pisma moraju predati vrlo rano ujutru. Ponedeljak i četvrtak su jedini dani kad pošta ide odavde u K. Ti patiš. Ah, tamo gde sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim, učini da mogu živeti s tobom, kakav život, tako, bez tebe. Praćen tu i tamo dobrotom ljudi, koju, mislim, isto tako malo hoću da zaslužim, kao što je i zaslužujem. Poniznost čoveka prema čoveku me boli i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma, šta sam ja a šta je taj kog nazivamo najvećim, a ipak, opet je u tom ono božansko u čoveku, plačem kad pomislim da ćeš prvu vest od mene dobiti tek u subotu, ma koliko da me voliš, ja te ipak volim jače, ali ne skrivaj ništa preda mnom. Laku noć, moram ići na spavanje, jer sam u banji. Ah, boze, tako blizu, tako daleko, nije li naša ljubav prava nebeska građevina, a i tako postojana kao nebeska tvrđava.
(Dobro jutro 7-og jula)
Već u krevetu, roje se misli o tebi, moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda, opet, tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišiti… živeti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dok ti ne budem mogao poleteti u naručje i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova – a to, nažalost, mora biti – ti ćeš se sabrati utoliko više jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikad nijedna druga ne može imati moje srce, nikad, nikad… O, Bože, zašto se moramo odvojiti od onog što toliko volimo a ipak je moj život u V. takav kakav je sad, kukavan život. Tvoja ljubav me čini najsrećnijim i istovremeno najnesrećnijim čovekom: u godinama u kojima se sad nalazim, potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da postoji u našem odnosu? Anđele, upravo saznajem da pošta ide svaki dan i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno, umiri se, voli me danas, juče… Koja čežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve, zbogom ostaj – o voli me i dalje – nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog.
Izvor: Psihologijaonline.com
Priredio: Velibor Mihić