MOLITVENI SRPSKI VOŽD
U trenucima najvećih ratnih opasnosti pobožnost Karađorđa dolazila je do izražaja, svedoče legende o najvećem srpskom voždu. Bio je pribran, pobožan i molitven, a nerado je bitke vojevao nedeljom i praznikom.
Mnogo je legendi ispričano o najvećem srpskom voždu svih vremena, ali je malo koja od njih govorila o izuzetnoj duhovnoj svesti i pobožnosti Karađorđa Petrovića.
Prolazeći sa desetak hiljada odabranih vojnika kroz jedno mestašce, u susret paši koji je išao protiv njega sa dvadeset pet hiljada vojnika, Karađorđe je ugledao sakupljeni narod pred seoskom crkvom i začuo glas zvona.
Znao je da je nedelja i da je narod došao da se pomoli Bogu i da mu zaište pomoći i izbavljenja od turskog tiranstva. Dao je odmor svojim ratnicima i ušavši u crkvu molio se sa velikom usrdnošću.
Tokom svete liturgije izveštavaju ga da se paša već približava. Malo kasnije, jedan od vojnih starešina prišavši voždu, zatraži naredbe. Karađorđe mu daje znak da pričeka. Starešine i po treći put upozoravaju Karađorđa da se vojska, ne videći vožda, nalazi u opasnosti. Ali Karađorđe ostaje miran i ne prekida molitvu.
Tek kad je sveta liturgija završena i pošto je sveštenik blagoslovio vožda i narod, Karađorđe izlazi iz crkve i svi ga sleduju. On pozva svoje saborce poklikom “za krst časni“ i krenu u borbu.
Sekula Gavrilović, učesnik i bajraktar, 40 godina docnije pričao je da je u ovom boju bilo 10.000 Srba. Bila je to bitka na Mišaru, održana u nedelju 11. avgusta 1806. godine.
Karađorđe je nerado nedeljom i praznikom vojevao bojeve govoreći: “Ja ne dopuštam nikome da izlazi u nedelju da se bije“. Još je Sekula govorio i to da je posle pobede održano blagodarenje i da se svakog dana čitala molitva u šancu.
Čak je i u narodnoj pesmi ostalo da se peva:
“Đorđe se je junak naučio
Prije zore svagda uraniti,
Umiti se i Bogu moliti“
Ostalo je zapisano da se pred opšti napad na Karađorđevu Srbiju, veliki vožd obratio narodu i Bogu ovim molitvenim apelom:
“Tako, braćo naša, ja vas opet pozivam da svi na noge ustanete i oružje podignete na neprijatelja, koji na nas pođe da se sa njim bijemo, a mi ni na koga polaziti i nastupati nećemo, a koji bi na nas pošao da se od njega branimo. Bolje u svojoj veri i u svome otečestvu umreti nego veru svoju pogaziti. Zašto u svetom Evengeliju govori: “Ako pravu veru imaš, to i spasen budeš“. Dakle, bolje u svojoj veri i umreti nego pred Bogom i narodom osužden biti, a Bog svemogući hoće nam pomoći. Ja se uveravam na usrdije vaše, koje imate k pravoslavnoj veri i otečestvu, i na hrabrost vašu, koju ste do danas pokazivali, da truda poštedeti nećete i krvi svoje proliti za ljubav vere, otečestva i potomstva našega. A Bog svemogući, velika je nadežda naša; ja velim i svi reknite: “O, Bože, o, Bože svemogući, obrati milosrdne oči svoje na blagočestije i cerkov tvoju. Amin. Bože svemogući, ne utri svoje blagočestije. Amin. Bože, pomiluj i ohrabri narod srbski i serdca sinova srbskih. Amin“.