POUKA MONAHA
„Sestro, tebi je blagi Gospod uzeo tvoje jagnje, tvoju jedinu radost u životu. Zato, sestro, pođi za Velikim pastirom putem koji ti je odredio. Moli se i čini dobra dela i polako prelazi na drugu obalu života, gde te čeka dete tvoje. Za tobom će poći mnoge majke, kad vide tvoj primer…“
Daleko od sela, blizu šume, bilo je tiho malo groblje. Tu je stari monah u tišini nizao molitve sedeći pred svojom ubogom kolibom blizu groblja.
Kad bi ponekad zatvarao od bdenja umorne svoje oči, njegove su brojanice šaputale uspomene na napušteni svet, veliko groblje, u kom je on sahranio svoje želje i strasti, obmane i gorčinu života. Zatim bi se umorne oči opet otvarale i svete molitve su se nizale sa crnih monahovih brojanica. One su se lako uznosile u zrak i kao svetle sunčane zrake milovale krstače na groblju.
Svetao prolećni dan sav se blistao od sunca, cveća i pesme ptica. Pratnja! Sveštenik i nekoliko gologlavih seljaka dopratiše jednoga od svojih. Za sandukom je išla slomljena jedna žena. Niko je nije pridržavao. Ona je bila bez igde ikoga svoga, a sada je sahranjivala svoje jedino dete, sahranjivala je sebe živu i sav život svoj. Prolećni dan bio je svetao i blistav, ali dušu majke prekrila je mračna i teška tuga.
Od toga dana nisu se više mogle u tišini da odvijaju blage molitve usamljenog monaha. Tišinu su probijali očajni krici:
“Gospode! Zašto mi uze moje dete? Gospode, šta ću jadna bez moga deteta…”
Uplašiše se molitve staroga monaha da će utonuti u tu beskrajnu tugu i majčine suze za detetom. Diže se stari monah, polako pođe do groblja i sede na kamenu ogradu. Večernji suton počeo je da pokriva groblje i šumu. Majka je prestala da kuka i došla je kući da svom crnom životu doda još jednu noć. I tada ču blage reči:
“Sestro, sedi, umorna si!”
Zadrhta srce majke. Niko dosad nije ni primetio kako je ona umorna, slomljena i sama.
“Sestro, putovao sam, mnogo sam putovao…”
Majka je naprezala svoj um da sluša reči monahove, kao da mu je time htela da izrazi svoju zahvalnost za one blage reči: sestro, umorna si!
“Jednom sam sedeo kraj potoka. Odmarao sam se. Bio sam, sestro, umoran, vrlo umoran. Trebalo je preći na drugu stranu potoka, a nisam imao snage ni da se krenem. Razmišljao sam o svemu što sam u svetu video i čuo. Najednom me prenu blejanje ovaca i jaganjaca. Pastir je terao stado na drugu stranu širokog potoka, ali sva mu je muka bila uzalud. Ni jedna ovca nije se dala naterati u vodu. Ni batine nisu ništa pomagale. Tada se pastir saže, uze jedno jagnje, i gazeći vodu prenese ga na drugu stranu. Zableja jagnje sa druge strane potoka. Odazva se majka s ove strane i pođe za pastirom, pođe za svojim jagnjetom, a sve stado krenu za njom…. Sestro, tebi je blagi Gospod uzeo tvoje jagnje, tvoju jedinu radost u životu. On ti je uzeo jagnje, da bi i tebe priveo k sebi. Zato, sestro, pođi putem koji ti je Veliki Pastir odredio. Moli se i čini dobra dela i polako prelazi na drugu obalu života, gde te čeka dete tvoje. Za tobom će poći mnoge majke, kad vide tvoj primer. Učinićeš veliku radost svom Pastiru, koji ti je uzeo jagnje u naručje Svoje. Moli se Bogu, umorna sestro, i traži u molitvi radost i utehu…”
Opet je nastala tišina na groblju. Molitve usamljenoga monaha sretale su se u sunčanom sjaju sa tihim i pobožnim molitvama samohrane majke, slivale se s njima i složno išle dalje istim putem do Velikog Pastira.