Velibor Mihić: Priča iz levog džepa ili epilog

KAD SE ŠALA OTME ZBILJI

Ja sam mali sićušan urednik sitnih vesti u dnevnom listu. Rubrika mi se tako i zove: „Sitne vesti“. Ali, molim lepo, popularniji sam od svih ostalih svojih kolega i koleginica viših u rangu. Ja dobijam džakove pošte, a oni, ponekad, pisamce-dva, a, često, i pogrešno adresovano. Najzad, pre nego otkrijem kako je sve počelo, važno upozorenje, bez njega bi se, ubeđen sam, ova priča teško shvatila: ja sam spadalo!

E, znam da znate značenje ove reči, neko više, neko manje, neko između, to jest, donekle, ali ja ću, ipak, objasniti kakve sam vrste spadalo, pomoći će da prihvatite moju priču, priznajem, neobičnu, nesvakidašnju pa, ako dozvolite, donekle i pomerenu od stvarnosti, ali, iako pomerena, radi se o „stvarnoj stvarnosti“, o pravim neizmišljenjim događajima, ljudima, kako bi rekli nadobudni kritičari, „od krvi i mesa“ što je, po meni, grubo da grublje ne može biti, a o stilu i da ne govorim… Polako, prelazim na stvar…

priča iz levog džepa

Jednog dana… (ne zamerite mi, sve se dešava jednog dana, ni ja nisam mogao da odolim!)

Jednog dana, kad je u redakciji bilo živo kao u košnici, i kad su „pčele“ i „trutovi“ sedeli jedno drugom na glavi, koleno mi je dodirnula reporterka „Zelene strane“, „Drusna Margo“ kako smo je zvali, u stvari Kajče. I kako me dotače, kroz kičmu mi prostrujaše poznati trnci koje sam u braku odavno zaboravio (u braku nema trnaca, samo trnjaka i ponekog cvetića nebeske boje!). Gle, gle! – stresoh se, ja – šta „Margo“ učini!

I dotakoh je po nosu, dvaput, onako, malo, tek-tek, dotakao sam je ali lako kao leptir(ak) cvet(ak), tako da ona ne primeti ko je to učinio (ponavljam, oženjen sam, na žalost, bez dece „koja piju krv“).

Ona se promeškolji, pomilova nos, kinu i na tom se završi moj vilinski manevar.

Ovo me je ohrabrilo!

Sutra sam jednu koleginicu, za vreme trajanja Kolegijuma, urednicu „Unutrašnje strane“ (iz razumljivih razloga, upotrebiću inicijale M. K.), pogolicao po unutrašnjoj strani butine, a da ona to ne primeti, i baš joj se dopalo, video sam, brkovi su joj zatreperili, tim pre što je bila raspuštenica i… shvatate šta sam hteo da kažem (seks nije keks!).

I tako, kad god sam imao malo slobodnog vremena, usrećivao sam svoje koleginice dodirima, doticajima, kontaktima, opipima, štipkanjima, lakim čvrgicama, osećajnim pritiscima (akupresura!), golicanjem i sl., što je sve doprinelo evidentno (ne mogu da nađem odgovarajuću zamenu) življoj atmosferi u radu naše redakcije: čak nam se povećao i tiraž a remitenda spala na onu „zakovanu“ brojku koju je nemoguće smanjiti (neki primerci se zature, izgube, završe u privatnom džepu a izvan distribucije, u redu, prodaje)!

Ovo poigravanje, zabavljanje, vremenom je dobijalo na snazi.

Spadalo u meni se obezobrazilo, poželelo je da „pomera granice“ igre! Ma naučnik iz prve ruke!

To je sve više postajao moj hobi. I, kao što lepo kaže latinska poslovica: navika je postala moja druga pri… priii… ap-ći-haaa! Izvinite, kinuo sam! Priroda… A u profesionalnom smislu, zamišljao sam sebe u ulozi velikih magova… u redu! čarobnjaka… svetske književnosti, npr., Kafke, Gogolja, Dostojevskog, Pavića, Pekića, Jovanovića, Nastasijevića… i drugih sa zlatnih polica biblioteka širom sveta i iz čitanki. Kafka o insektima, Andrić o Turcima, Gogolj o nosevima, Dostojevski o dvojnicima… a ja…

Jednog dana (jeste li primetili, sve se deša… oprostite! ponavljam se, nije namerno!), kad je u redakciji bilo živo kao u košnici, i kad su „pčele“ i „trutovi“ sedeli … nisam mogao da pronađem svežanj ključeva od stana. Ni u pantalonama, ni u sakou, ni levo, ni desno, nema pa nema!

Telefonirao sam supruzi, nije znala gde su mi ključevi. Sve je preturila, nema pa nema.

I svi u redakciji su se usredsredili na ovaj bizaran događaj: padali su razni predlozi, moćni saveti, pametne preporuke, mudra rešenja… dok, što sam se najmanje od njega nadao, lično glavni i odgovorni urednik ne reče: ma, u postavi su ti!

I, gle, čuda…

I, gle čuda, ključevi su, zaista, čučali na dnu postave, propali kroz bušan džep. I baš u tom trenutku, zato se ovoliko i zadržavam na sasvim nevažnom događaju, osetih, lepo osetih, ma nema greške, nisam lud… nečiji poljubac!

Ahaaaaa!

Veni-vidi-poljubici! Neko me je poljubio!

Neko me je poljubio a da ja nisam primetio!

Iza levog uva (strana do srca!)!

Ono što sam nisam praktikovao, neko je unapredio u viši stupanj!

Gledao sam levo-desno, otvoreno i ispod oka, ko bi, to, mogao biti. Sumnjao sam na novinarku „Zubu“, na novinarku „Bubu“, na urednicu „Kevu“, na kurirku „Šilo“, na sekretaricu Kosorić… i nisam mogao da pogodim. Pogledao sam lektorku A. B., s kojom sam, pre ženidbe, imao kraću romansu, da se nije, možda, ona zaželela „evociranja uspomena“, ne, nije… u tom trenutku, A. B. je lizala sladoled, a onaj skriven poljubac koji sam osetio iza resice nije bio nimalo ledan! Naprotiv, kao da je, prethodno, srknuo vruć grog!

Otišao sam kući.

Igra spadala…

Ženi, razume se, ništa nisam pričao, poljubac je intimna stvar, legao sam u krevet i počeo da razmišljam: kako je moguće da je neko preuzeo moju igru, bez straha od kopirajta, igru spadala, započetu iz čista mira, tek onako, bez opasnosti po okolinu tek da se uparložene ljudske individue malo raskrave, da se život, siv i kriv, malo razmrda, oživi, da mu se utera injekcija optimizma, radosti življenja… i, još, trista teorijskih odrednica… i došao sam do jedinog mogućeg zaključka: moj hobi je podstakao nekog na nežnost!

Moja toplina, moja blagost, moja detinja igra, učinili su da moja igra uhvati koren među mojima bližnjima i da se kao „zaraza“ počne da širi!

Ubrzo sam dobio potvrdu: neko me je pomilovao po ramenu; neko me je povukao za jezik; neko mi je podmetnuo klečku; neko mi je zavukao ruku u zadnji džep i uzeo četiri petodinarke a ostavio dve!

Prestao sam da zapažam šta mi se viđa a šta priviđa, ja nisam činio ništa, izgubio sam volju da se igram jer sam sam postajao objekt sitnih igrarija, dodira, bizarnih doživljaja koje je, jednostavno, trebalo istrpeti dok ne prođu kao svaka rednja. Ali…

Ali, grdno sam se prvario da je „stvar“ legla! Samo što se nisam onesvestio od iznenađenja!

Za vreme dežurstva, gospođica G. B., koja me je, znao sam, to, iz nekih svojih izvora, simpatisala, sela mi je u krilo!

– Ne mogu bez tebe! – rekla je i poljubila me je – ne iza uva… ne u čelo… ne u, ne daj bože, ćelu… već u usta!

Što je, apsolutno, nedozvoljeno!

I, šta sad?!

Ne, gospođe i gospodo, ne prenagljujte – ja nisam od leda! Uzvratio sam!

Što je apsolutno nedozvoljeno!

Poljub-po-poljub! Da je ko brojao…

Ako vam je monotono, ne morate čitati dalje…

Nisam rekao porub-po-porub već… v. priloženo.

Posle sedam dana, bio sam na sedmom nebu!

Posle devet, više nisam mogao da živim bez nje!

Sedam i devet su šesnaest… tačno posle toliko dana – G. B. me je isprosila!

Što je apsolutno…

Razveo sam se: nepodudarnost karaktera!

Oženio sam se. Dijagnoza: „zarazna ljubav“!

EPILOG

(Neću dužiti zbog uštede u prostoru.)

Moja nova ženica i ja živimo u srećnom braku.

Zajedno idemo u redakciju, na rekreaciju, u velikim tržnim centrima na akciju, iznajmili smo, u gornjem delu grada, kućicu u cveću i imamo retku akaciju, uzeli smo na lizing novu-novcatu „daciju“, letovali smo u Abaciji (Opatija) i… sve bi bilo kako se, samo, poželeti, može da…

Juče mi reče: neko ju je POGOLICAO po leđima!

Da, prekjuče!

Dok je bila ispod tuša, u kupatilu!

POGOLICAO!

Znate li šta, to, znači „u svetlu…“?!

Neko ju je POGOLICAO!

Od života, napravio sam naraciju!

Ne, ne mogu, dalje… Nastavite, vi…

Čuvajte (po)nos!!! Ne igrajte se vatrom! Hobi može da vas slomi…

***

Autor: Velibor Mihić

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.


Security Code: