PARČE KRALJA
„Bio jednom jedan kralj…“ zvuči kao početak neke bajke. Duško Radović ovako počinje svoju zabelešku „Parče kralja“.
Bio jednom jedan kralj. Ne ceo već samo tri frtalja.
Tri frtalja kralja.
Falio mu frtalj da bi bio kralj.
Tri frtalja kralja – to još nije kralj. To je tri frtalja kralja.
Gde da nađe frtalj?
Frtalj kralja? Ima li gde frtalj kralja?
Imali su negde celog – nemaju ga više.
Gde imaju – ne krnji im se. Daju li frtalj svoga kralja, ostade im tri frtalja. Tri frtalja kralja – to nije kralj.
Gde da nađu frtalj? Ima li gde frtalj kralja?
… Srećom, nađe se u jednoj dobroj zemlji – kralj i po.
Kralj i po, to je više nego kralj. To je kralj i po.
– Kralju i po, – reče tri frtalja kralja – biste li mi dali frtalj, da postanem kralj?
– Vrlo rado – reče kralj i po.
– Dohvatite malj, odvalite frtalj. Ja sam kralj i po. Frtalj manje, frtalj više – ne menja stvar.
Tri frtalja kralja prihvati se malja i raspali kralja i po.
Pade kralj i po u čkalj – odvali se frtalj.
Tri frtalja kralja uze frtalj od kralja i po i postade kralj.
Kralj i po postade kralj i frtalj, što je još uvek više, a ne manje nego samo kralj.