KAMEN NA KAMEN
Znam: u čoporu će doći i sve porušiti,
Zatim ponovo: kamen na kamen, dom na dom…
Na sprud vremena nasukaće dušu.
Preurediće sve.
Možda tako i treba.
Lagano.
Ne naglo.
Bezvremenu se u vremenu ne žuri!
Ne pomaže tu kritika ni stotinu Kanta.
Neće više biti prosjaka.
Neće više biti bogalja.
Čak neće biti ni život trujućih muzikanata.
Ko sreću lično ne bude želeo,
u vrtove sreće
uterivaće ga kundakom.
Pa će po noći psi muzikalni da laju.
A po danu:
kamen na kamen
dom na dom!
Možda ostane slučajni mistik
Negde tamo pod krovom
(Skloniće se grub, tih).
Uvek će
o večeri da šeta
samodovoljni statistrik,
onaj što danju ispunjava
pustinju brojnih rubrika.
Svet je gvozden, od betona, bez nežnosti!
(Svaki slučaj izučava se pomno).
Ljudi se pretvaraju
u zadovoljne stupce
u fikcije zavodljive matematike.
Od slepog ushićenja nema se kome pomoći.
Uostalom, nikome i ne treba pomagati.
Kakav svetao život!
Noć pa dan.
Dan pa noć.
Kamen na kamen.
Dom na dom.
Samo žalim što u svetlom ustrojstvu tom
neću moći biti
poeta s bledim licem.
Možda bi ker mogao postati!…
Kakav mu drago — pas.
________________________________
Ignat Ilič Pobegajlo (pravo prezime: Pobegajevov, Jekaterinoslav 1899 – Sarajevo 1960) bio je pesnik futurista, inženjer i naučni radnik u oblasti fitopatologije i mikrobiologije. Završio je Poljoprivredno-šumarski fakultet u Beogradu (1926), a doktorsku tezu odbranio kasnije (1957). Godinama je radio kao šef Odseka za fitopatologiju (bolesti biljaka), najpre u Zavodu za poljoprivredna istraživanja u Beogradu, a posle rata u Sarajevu, gde se bavio i profesorskim radom na univerzitetu.
Pobegajlo je 1938. godine štampao zbirku pesama „Ну, так что-ж“. Književni krugovi su se oko njega sporili, više ga poričući nego prihvatajući, ali on se na to nije obazirao, pisao je i dalje. Posle rata je poeziju zapustio i predao se naučnom radu.