PROMIŠLJANJE
Božanski je i večan Duh.
U susret njemu, čiji smo lik i oruđe,
vodi nas put; najprisnija naša je čežnja:
da postanemo što je i On,
da zračimo sred Njegove svetlosti.
Ali od ilovače i smrtni smo stvoreni,
tromo naleže na nas, stvorenja, težina.
Milo, doduše, i majčinski toplo
obujima nas priroda,
doji nas Zemlja, kolevku i grob sprema,
al priroda nas ne uspokojava,
njenu majčinsku čar probija
besmrtnog Duha iskra
očinski, od deteta stvara
zrelog muškarca, potire nevinost
i budi nas u borbu i savest.
Tako između majke i oca,
tako između tela i duha
okleva najkrhkije čedo stvaranja,
čovek, ta drhtava duša,
kadar za bol kao nijedno drugo biće,
i kadar za ono najviše:
za verničku ljubav punu nade.
Težak je njegov put, grehom i smrću se hrani,
često u mrak zaluta, često bi mu
bolje bilo da nikada stvoren nije.
Ali večno nad njime zrači njegova čežnja,
njegovo određenje: svetlost, Duh.
I osećamo: njega, ugroženoga,
posebnom ljubavlju voli Večni.
Stoga je nama, braći što lupamo,
ljubav moguća i u razdoru,
i ne suđenje i ne mržnja,
nego strpljiva ljubav,
trpljenje prožeto ljubavlju
približava nas svetome cilju.