Rat u Siriji: Sve nam je poznato, a ništa nam nije jasno

KLJUČAONICA RUSIJE

Činjenice o Siriji koje dobijamo iz medija izgledaju nam poznato, ali nam mnoge stvari ostaju i dalje nejasne. Rat u Siriji je ono što se dešava, ali pozadina svega nam deluje nerazjašnjena.

 

Osvrt na ovo pitanje, a posebno na pitanje odnosa Rusije prema ovoj zemlji kroz vekove i istoriju, prenosimo sa Fejsbuk profila Dragoslava Bokana.

rat u siriji

Kada čitamo političke i geopolitičke, a naročito one ekonomske i vojne analize, za posledicu najčešće imamo apsurdnu situaciju da NAKON OVAKVIH UVIDA – MANjE ZNAMO I SVE NAM JE MNOGO MAGLOVITIJE, ZAPETLjANIJE I NEJASNIJE NEGO PRE.

Birokratski jezik ovakvih gnjavatorskih analiza, preterano komplikovanje inače sasvim jednostavnih stvari i pojava, nedostatak jasnih prioriteta i neophodne selekcije podataka, uz dosadan i loš stil dovode nas do toga da svaki korak napred u ovakvoj nategnutoj spoznaji prate najmanje dva koraka unazad.

Tako da rat u Siriji, o kome se piše na hiljade i milione stranica tekstova svih vrsta, najčešće biva tako opisan da nam sve postaje poznato, a gotovo ništa – jasno.

Od bezbrojnih stabala aktuelnih događaja ne vidimo celinu šume svega onog što se tu zaista događa.

A tradicionalna nezainteresovanost Evropljana za dešavanja na Bliskom istoku i nepoznavanje političkog sveta oko najzapadnijih tačaka Orijenta samo dopunjuju ovakvo stanje stvari.

Pa bih ovde, sasvim ukratko, želeo da dam bazičan pregled istorije Sirije, sirijsko-ruskih odnosa i najvažnijih razloga zašto je BAŠ SIRIJA TOLIKO VAŽNA RUSKOJ FEDERACIJI I PREDSEDNIKU PUTINU. U najsažetijem mogućem obliku, a da se, pritom, nešto i kaže o svemu pomenutom.

Dakle, da počnemo:

Sirija pripada drevnom Levantu, onom što se danas naziva ”Bliski Istok”.

Vekovima je ovaj prostor bio hrišćanski, da bi ga Arapi u sedmom veku (nedugo nakon Muhamedove smrti) konačno osvojili sudbonosnim pobedama nad Vizantijom (osvajanjem Alepa i Damaska i nakon bitke kod Jarmuka – od 634. do 637. godine)…

Pre ovog osvajanja, Sirija je bila stanište velikih isposnika i duhovnika, Svetih Otaca pravoslavne Crkve, poput Svetog Isaka Sirina (620-700), sigurno najtalentovanijeg učenika mističnog mudraca Dionisija Areopagita.

Isak je, rekao bih, teološki nadahnuto promovisao ideju važnosti BOŽIJE LjUBAVI kao centralnog bogoslovskog hrišćanskog pojma i ”pokretačke sile svega postojećeg”, dajući nam tako nadu u ”sveopšto spasenje”.

Čuvene su njegove misli: ”Siđi u svoje srce i naći ćeš u njemu lestvicu za penjanje u carstvo Božije” i ”Čoveče, nemoj da daš svoj unutrašnji mir za ništa na ovom svetu. Po svaku cenu sačuvaj svoj unutrašnji mir. Pomiri se sam sa sobom, pa će se sa tobom pomiriti i nebo i zemlja”…

U prvim vekovima posle Hristovog rođenja u Damasku je formirana i Antiohijska patrijaršija (jedna od prve četiri patrijaršije čitave Vaseljenske Crkve)…

Nakon pobede Arapa nad hrišćanima i Vizantijom, Sirija postaje (važan, prestoni) deo Omejadskog kalifata, koji se, u jednom trenutku, prostirao na skoro 14 miliona kvadratnih kilometara, kao nijedna Imperija do tada. Da bi, u daljem toku istorije, ovom teritorijom vladali Abasidska dinastija i Mamelučki sultanat, praktično sve do 16. veka kada je Sirija pala pod otomansku vlast i u tom statusu ostala sve do kraja Prvog svetskog rata.

Nakon propasti Turskog carstva, dolazi do sukoba francuske okupacione vojske i pobunjenih arapskih plemena (sa velikim i neprestanim uticajem Engleske), koji je, na kraju, doveo do postepenog osamostaljivanja Sirije i njene potpune nezavisnosti, proglašene 17. aprila 1946. godine.

Ali, to nikako nije kraj večitih borbi arapskih plemena, između sebe i sa najrazličitijim spoljnim neprijateljima. Naprotiv. Tek tada počinje finalna faza kontinuiranog građanskog rata, uokvirenog zajedničkim arapskim otporom novoformiranoj (od 1948) državi Izrael…

Smenjuju se vojne diktature, kriza oko Sueckog kanala, pokušaj ujedinjenja Sirije sa Egiptom (u Ujedinjenu Arapsku Republiku, 1958-1961), Oktobarski rat (1973) sa Izraelom, tridesetogodišnje sirijsko prisustvo u Libanu i libanskom građanskom ratu, na strani tamošnjih hrišćana (15 godina u samom ratu i 15 godina nakon toga, kada je Sirija skoro kolonizovala Liban), uz vladavinu sekularnog političara socijalističkog opredeljenja, Hafiza al Asada (1971-2000), i njegovog sina/naslednika, Bašara al Asada (koji je stupio na vlast odmah po očevoj smrti)…

I tako biva sve do takozvanog ”Arapskog proleća” (od 17. decembra 2010. godine), kada, kao domine, jedna za drugom, arapske države padaju u stanje ”organizovanog haosa”: Tunis, Alžir, Bahrein, Jordan, Egipat, Jemen, Irak, Maroko, Oman…

Iza tobože ”spontane pobude naroda”, organizovano je potpuno preuzimanje ekonomskih resursa čitavog niza zemalja (na čelu sa Gadafijevom Libijom), od strane zapadnih obaveštajno-vojnih agencija. I to je uspelo svugde gde je započeto (a po istom receptu i identičnoj dramaturgiji), osim u Siriji.

Zato što se tamo u gard prema zapadnom okupacionom jurišu postavila Rusija. Rešena da istraje DO KRAJA u ovom otporu.

I to se nije desilo nimalo slučajno. Jer je još imperatorka Katarina Velika izrekla čuvenu geopolitičku definiciju južnog ”mekog stomaka Rusije”, kada je kazala da ”Damask u svojim rukama drži ključeve ruske kuće” i da se o tome mora voditi računa.

Sirija je još u osamnaestom veku tako definisana kao ”KLjUČAONICA RUSIJE“ – i to su imali u vidu svi carevi i vođe ruske (i sovjetske) države.

Uz Iran je to, možda, i najvažnija teritorija strateške odbrane ruskih granica u ovom delu nekada pravoslavne, a, zatim, komunističke Imperije.

I petrogradska (carska) Rusija, i Sovjetski Savez, i moskovska (putinovska) Rusija su delile isti odnos prema osetljivom ”pitanju Damaska” u odbrani državnog i političkog suvereniteta novovekovne evroazijske naslednice Vizantije.

A još je Sovjetski Savez snažno i na svaki mogući način ušao u ovu regiju, snažno stajući uz sirijsku državu, odmah po njenom osamostaljenju, dajući joj logističku i političku, vojnu i privrednu podršku.

I to je tako trajalo sve vreme, uz kratku pauzu početkom devedesetih godina (slabljenja Rusije u vreme Gorbačova i, delimično, Jeljcina).

U Siriji su odavno još instalirani moćni raketni sistemi, a, nedavno, utemeljene i dve ruske vojne baze: avio-baza u Hmejmimu i pomorska baza u Tartusu.

I to su, istovremeno, jedine ruske vojne baze van njene teritorije (ne računajući one u državama bivšeg SSSR-a), pošto su odavno zatvorene one nekadašnje sovjetske – u istočnoj Evropi, Vijetnamu i na Kubi.

Sve to uz ekstremno neproporcionalan podatak da Amerika ima preko 650 ovakvih vojnih baza po čitavom svetu!

Ali, da skratimo priču.

Rusija je nakon decembarskog udara 2010. godine (kada je počelo ”Arapsko proleće”) u svemu ovome prepoznala udar Amerike na sirijsko-iransku osovinu i, samim tim, na dotadašnju geopolitičku ravnotežu u regionu.

Prazne priče o ”demokratizaciji” i ”volji naroda” su odmah demaskirane i pravilno protumačene kao strateški napad iz svih oružja i oruđa na dotadašnju ”naftnu, monetarnu i privrednu geo-politiku regiona” i pokušaj preuzimanja ”kontrole gasnih tokova”, posebno kada je u pitanju Asadaova Sirija, važna saveznica Teherana i Moskve.

Zbog toga je 2011. godine u laboratorijama zapadnih centara moći vešto iskonstruisana čitava bajkolika priča o opozicionim predstavnicima anti-asadovskih političkih snaga, kojima je, navodno, cilj ”obaranje diktatorskog režima” i ”organizovanje slobodnih izbora”. I, po ko zna koji put, data ogromna podrška islamskim teroristima nevešto prerušenim u ”borce za demokratiju” (treniranim od strane CIA-e, a podržanim od globalnih medija i čitave zapadne javnosti).

Ruske ”Vazdušno-kosmičke snage” su, Putinovom odlukom, ušle (u jesen 2015-te), dovoljno žestoko, u postojeći unutar-sirijski sukob i počele da, na delu, potvrđuju odlučnu rešenost Rusije da ne dopusti dalje širenje evro-američke kolonijalizacije severne Afrike i Bliskog Istoka.

Stabilnost u regionu je najvažniji, zajednički cilj i istinski prioritet Irana i Rusije.

I ona se, iz dana u dan, sve više oseća i nazire. Posebno u novom odnosu ravnoteže sila, nakon početka pada Evropske Unije i početka uspona jedne drugačije američke (real) politike.

Sa FB profila Dragoslava Bokana

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.