U SRCU MI SE JESEN ZATEKLA

u srcu mi se

U srcu mi se jesen zatekla,
vinogradima nemir sazreva;
crvenog vina reka je tekla
iz moje rane u čašu gneva.

Samuju zreli kukuruzi,
oktobar evo s praga odleće,
zbogom ostajte polja i luzi,
božuri moji, krvavo cveće.

Olovni oblak nadvi se iznad
neposejanih polja polja pšenični’
iz kojih kulja puščana tanad,
pravo kroz kamen vodenični.

Orlovi crni tu gnezdo viju,
ognjište milo otrovom truju
i kljunom oštrim moju Srbiju
pravo u srce ranjeno kljuju.

O zemljo moja, rano duboka,
izvore bistri u mračnoj steni,
zenice moja dalekog oka!
Zašto te nasilno oteše meni!?

Ostavljam te kosovska sliko,
mili pejzaži u suton rani,
mnogo sam se na vas navik’o,
a sada ste mi daleki, strani.

Sa sobom nosim sećanja sveža:
večitu sliku zelenih polja,
vrzinu sa cvetom ladoleža,
ogradu staru od trulog kolja,

drveni ambar, senku bagrema,
prezrelu krušku u dnu šljivika,
čuvarkuću sa krova trema
i dedin osmeh sa spomenika.

Samo još vetar kad topli pirne
i miris kosovskih donese žita,
elegična slika me dirne
pravo u dušu, što ka suncu hita.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.