DOGAĐAJ U JERUSALIMSKOM HRAMU
Kako je susret starca Simeona sa Bogomladencem Isusom postao veliki hrišćanski praznik? O tome šta je zapravo smisao Sretenja, koje pada u 40. dan po Božiću, govori nam ruski jeromonah Jov Gumerov.
Događaj koji je doveo do praznovanja ovog praznika ima višeznačni duhovni smisao. Reč „susret“ ne prevodi u potpunosti crkvenoslovenski pojam „sretenja“, jer susreću se uglavnom oni koji su jednaki. „A ovde“, kako je primetio mitropolit Venijamin (Fedčenkov), „više odgovara slovenska reč sretenje, koja ukazuje na izlazak manjih u susret većem – ukazuje na ljude koji susreću Boga“.
Događaj u Jerusalimskom hramu ima poseban značaj. Sam Božanstveni Zakonodavac, kao rođeni pre svake tvari (Kol. 1, 15) i kao prvenac Djevin (Mt. 1, 25), prinosi se na dar Bogu. Ovaj simvolički čin je svojevrstan početak onog dela koje se na zemlji svršilo velikim događajem: ovaploćeni Sin Božiji je čitavoga sebe prineo Ocu radi iskupljenja čovečanstva, sa kojim se ranije susreo u liku pravednoga Simeona.
Jer vidješe oči moje Spasenje tvoje, koje si ugotovio pred licem sviju naroda. Svjetlost, da prosvjećuje neznabošce, i slavu naroda tvojega Izrailja (Lk. 2, 30-32). Misao i izraz ove blagodarstvene pesme proizilaze iz stihova Knjige proroka Isaije: I u to će se vrijeme za korijen Jesejev, koji će biti zastava narodima, raspitivati narodi i počivalište njegovo biće slavno (Is. 11, 10). Jesej je bio otac cara Davida. Stoga je koren Jesejev – Mesija, Hristos kojeg su ljudi iščekivali, Sin Davidov (up. Mt. 1, 1), Onaj koji je – kako je pokazala dve hiljade godina duga istorija – postao znak protiv koga će se govoriti. Ovaj znak je podelio ljude na verujuće i neverujuće, na one koji su zavoleli svetlost i one koji su izabrali tamu. „Šta je u stvari znak protiv koga će se govoriti? – Znak krsta, koji Crkva ispoveda kao onaj kroz kog se spasava vaseljena“ (Sveti Jovan Zlatousti). Susret Boga i čoveka, koji se prvi put dogodio u Jerusalimskom hramu, treba da za svakog čoveka postane njegov lični događaj. Put spasenja za svakoga mora početi susretom sa Isusom Hristom kao njegovim ličnim Spasiteljom. Ukoliko do takvog susreta ne dođe, čovek ostaje onaj koji sjedi u tami… i sjeni smrti (up. Mt. 4, 16).
U četrdeseti dan po rođenju Bogomladenca došlo je do još jednog susreta – crkve starozavetne i Crkve novozavetne. Sve jevanđelske pripovesti su prožete motivom potpunog ispunjenja Zakona Mojsijeva: četrdesetodnevni period očišćenja, koji propisuje Knjiga levitska (up. 3Moj. 12, 2-4); posvećenje prvorodnoga sina Bogu (up. 4Moj. 3, 13) i njegov simvolički otkup (2Moj. 13, 13). Istovremeno se lako može uočiti da je duhovno težište opisanog događaja u potpunosti preneseno u novozavetnu istoriju. Sada (Lk. 2, 29), označava da je vreme dolaska Mesije, koje su očekivala tolika pokoljenja, došlo. Pravedni Simeon govori o izlasku iz toga sveta (glagol „otpuštaš“ je u sadašnjem vremenu). Nadahnuta reč starca Simeona je puna hvale i blagodarenja Bogu za to što se ispunilo vreme obećanja. Po svetootačkom predanju, Sveti prorok Zaharija, otac Svetoga Jovana Preteče, nije Prečistu Djevu (koja je došla da po Zakonu ispuni obrede) postavio na mestu predviđenom za žene, već na onom predviđenom za devojke (na kojem nisu smele da stoje udate žene). Kada su književnici i fariseji izrazili negodovanje, Zaharija je objavio da je ta Mater i po rođenju ostala devojka i čista: „stoga ovu Majku nisam uklonio sa mesta predviđenog za devojke, jer je Ona djeva iznad svih“.
Treća dimenzija ovog susreta je izričito ličnog karaktera: za starca Simeona je došao dan koji je čekao neobično dugo. Njemu je bilo obećano da će videti Spasitelja sveta, rođenoga od Prisnodjeve Marije. Pravedni Simeon je bio izuzetno obrazovan i mudar čovek, i dobar poznavalac Svetoga Pisma, otuda je bio jedan od sedamdeset dvojice prevodilaca koji su osamdesetih godina III veka pre Hrista na ostrvu Faros u Aleksandriji prevodili sa jevrejskoga na grčki jezik knjige Staroga Zaveta. Prevodeći knjigu proroka Isaije, on je stigao do stiha djevojka će zatrudnjeti i rodiće sina (Is. 7, 14). Čitajući ove stihove, on je posumnjao, misleći kako nije moguće da žena bez muža rodi. Simeon je već krenuo da reč devojka zameni rečju žena, no u tom trenutku mu se javio anđeo Gospodnji, i uhvativši ga za ruku, kazao mu: „Veruj napisanom – i sam ćeš videti ispunjenje toga, jer nećeš umreti dok ne vidiš Onoga koji će se roditi od čiste Djeve, Hrista Gospoda.“ Poverovavši anđelskim rečima, starac Simeon je sa nestrpljenjem, provodeći pravedan i neporočan život, očekivao Hristov dolazak u svet. Po predanju starac Simeon je dočekao blaženo upokojenje u 360-oj godini. Njegove svete mošti su za vreme cara Justina Mlađeg (565–578) bile prenesene u Konstantinopolj, i položene su u Halkopratijskom hramu, u paraklisu Svetog apostola Jakova.
Molitva Svetoga Simeona Bogoprimca (Sada otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode) se poje (prazničnim danima) ili čita (na svakodnevnim bogosluženjima) na svakoj večernjoj, da bi dan koji je na izmaku podsećao svakog vernog na veče njegovog života, koje će se završiti i izlaskom iz ovoga privremenog života. Podseća nas na to da život treba da proživimo u miru sa Bogom i u ispunjavanju jevanđelskih zapovesti, da bismo, kao Sveti starac Simeon, sa radošću susreli svetlost nezalaznog dana Carstva nebeskog.