NEOPHODNOST BEZUSLOVNE VERE

Ruski protojerej Vladimir Berzonski kaže da post služi tome da bi naša molitva bila oslobođena od svega što bi stajalo između nas i Boga. Molitva i post čine da više nemamo volju ili potrebu koja bi bila različita od Hrista u nama.

 

„I zapreti mu Isus; i demon iziđe iz njega; i ozdravi momče od onoga časa. Tada pristupiše učenici Isusu i nasamo mu rekoše: Zašto ga mi ne mogosmo izgnati? A Isus im reče: …A ovaj se rod ne izgoni osim molitvom i postom.” (Mt. 17, 18-21)

molitva i post

Molitva i post idu zajedno. To su dva aspekta celovitog samouzdržanja, neophodna za bezuslovnu veru. Postimo da bi naša molitva bila slobodna od svega što se postavlja između Boga i nas samih.

Hrana je samo jedan deo toga. Jesti minimalno i samo odabranu hranu znači upražnjavati slobodu od žudnje za nečim. Osim želje za mesnim i mlečnim proizvodima, doživljava se i blaženstvo nemanja želje. Igumani daju angelska imena monasima jer oni sudeluju na neki način u slobodi bestelesnih sila.

Vera je mnogo više od verovanja. Verujemo u Boga. Uvereni smo da je Gospod Tvorac svega postojećeg, da ništa nije slučajno, i da je nebeski Otac svestan čak i najsitnijih delića atoma. Imati veru u Njega znači uzdati se da je Otac poverio Sinu Božijem Isusu Hristu silu da tvori čuda u svetu u Crkvi i kroz one koji su obdareni blagodaću da čudotvore.

Post od jela i pića se proširuje na oslobođenje od polnih nagona, kao i od potrebe da vodimo glavnu reč, i na neka još suptilnija podilaženja sebi. Predati se bezuslovno Duhu znači sjediniti se sa Ocem u Hristu i nemati drugih želja ili potreba osim radosti da se sjedinjujemo sa božanstvom. Molitva tada daleko prevazilazi moljenje Boga za nešto, čak i ako Ga molimo u ime drugih, kao što je bio slučaj u gore navedenom primeru. Izagnati demone iz drugih iziskuje unutrašnje samoočišćenje, ili bolje rečeno, jedinstvo sa Hristom, Koji izbacuje demone iz nas. Tada se oslobađamo uobičajnog sataninog delotvornog oružja – da okrenemo skrivenu sopstvenu korist protiv sebe samih. Došapnuće nam: „To je za tvoje dobro”.

Molitva i post čine da više nemamo volju ili potrebu koja bi bila različita od Hrista u nama. Naše sopstvene misli više ne upravljaju nama, jer smo prineli svoju volju na dar Bogu – vratili smo je Njemu da bismo bili u skladu sa božanskom voljom. Raspeli smo sopstvenu korist i stavili Božiju na njeno mesto.

Pomisao na post je negativna – patnja koja je prouzrokovana uzdržanjem od onoga što se smatra ukusnim i prijatnim za čula. Nehrišćani ga smatraju besmislenim, pa ga čak i tradiocionalne hrišćanske zajednice tretiraju kao nešto staromodno, što nije neophodno za spasenje.

Pravoslavni hrišćani pronalaze zadovoljstvo u tome da sabiraju sve ono što je nepotrebno i suvišno – sve ono bez čega se može, a da se ipak ima ispunjen i srećan život. Ukrašavati sebe i svoje domove po poslednjem stilu i modi znači robovati svetu reklame. Videti šta drugi „moraju da imaju”, a biti netaknut takvim željama predstavlja naročitu radost.

Odeljak iz čuvene poslanice Diognetu, nepoznatog autora iz drugog veka po Hristu, kaže: „…(Hrišćani) žive u otadžbinama svojim, ali kao prolaznici… Borave u telu, ali ne žive po telu. Na zemlji provode dane, ali im je življenje na nebu… Siromašni su, a mnoge obogaćuju. Svega su lišeni, a u svemu izobiluju…“

Zapazite da oslobađanje od normalnih želja mnogi mogu nazvati prirodnom ljudskom potrebom. Zapazite takođe jednostavnu radost koja proizilazi iz ove definicije kakav bi hrišćanin trebao biti. Deliti duh tog ranog pisca znači živeti kao da ništa nije stalno u ovom svetu. Imamo vizu za zemlju, ali pasoši se izdaju u Carstvu Božijem.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.