NEMIRI
Noć je. Hladna, tmurna, pretprolećna noć.
U njoj, beskrajno mrtvilo nesna.
Moje spokojstvo remeti jedino
Ona tiha bol koja rije u meni
Sumorna i tesna,
Kopka me i bode. Naslućuje neizvesnost
Koja preti.
I tuga i ljubav izlišne su ove noći.
Sama sam. Spokojna. Neprozirnost tame
Probija jedino realnost da će i to proći,
Da će ostati samo moje izgubljene misli
Koje plutaju i razvejavaju se, sasvim same.
A dušu i mozak su mi stisli
Neki opori, tuđi ljudi a opet, sve
Prolazi…
I ostaje noć. Noć kao i sve druge.
A mene odvlače nekud u maglinu
Prozračne nečije ruke duge
I ja ne osećam više životnu plimu,
Sopstvenu.
Ne mogu da se izborim sa
Tim ludim vetrom snova
Koji me odnosi u pustoš…
I onda, uvek sama, iznova
Pokušavam da iz sebe izbacim raskoš,
Dozivam mrtvilo da me prikuje,
Zarobi i zauvek ostavi OVOJ noći.
Samo ovoj, jednoj jedinoj noći!
Ali prozračna ruka vetra bludno
Me miluje
I odnosi dalje.
A noć je tako mila, crna.
Opija me svojom čistotom i diše;
Omamljuje smirajem i zaboravom.
Ali jutro, jutro obećava neke nove kiše,
Vodi me ka novom ponoru, plavom, i
Stravičnom,
Do nove noći.
Noć je. Lepota pustinjske stepe u meni.
A noć je kao i svaka druga – tamna i pusta.
U nekoj udaljenoj, zamagljenoj i
Zaboravljenoj seni
Očekuju me nova, a ipak dobro poznata,
Nestalna – nečija, topla i sigurna
Moja mesta.