Vojvoda Petar Bojović – druga strana lika i dela slavnog vojskovođe

MANJE POZNATO O GENERALU

Izložba „Znamenja slave i časti – vojvoda Petar Bojović“, postavljena u Domu Vojske, detaljno i sveobuhvatno prikazuje ratničke pobede, ali izostavlja drugu stranu lika slavnog komandanta, koja nije baš tako svetla.

 

Od kada je 30. septembra u Domu Vojske Srbije u Beogradu otvorena, postavka pred širu javnost iznosi novo viđenje proslavljenog komandanta, predvodnika najvećih pobeda u novijoj srpskoj istoriji. Dragoceno je da obilazi veće gradove, pa je tako, nakon Niša i Kragujevca, dospela i do Novog Sada.

vojvoda petar bojović

Nevolja je izostavljanje vojvodine druge strane, sklonost ka finansijskim malverzacijama, pa opet dobijamo jednostranu i nekompletnu sliku jedne nadasve zanimljive biografije.

Vojnik sto odsto

Bojović je tipičan vojnik sa kraja 19. i početka 20. veka, učestvovao je u čak šest ratova. Između bitaka prevodio je i u vojnom časopisu „Ratnik“ objavljivao tekstove iz vojne strategije. Kasnije je i pisao knjige iz ove oblasti, a pri sklapanju mira u Londonu je bio vojni ekspert srpske vlade.

Bio je komandant u oba srpsko-turska i gubitničkog srpsko-bugarskog rata, da bi napredak u vojnoj hijerarhiji krunisao 1901. godine unapređenjem u čin generalštabnog pukovnika. Sa pozicije komandanta Moravske divizije stvara elitnu vojnu jedinicu, udarnu snagu Prve armije u budućim balkanskim ratovima.

Bojović niže pobedu za pobedom, u bitkama za Kumanovo, Bitolj, kod Alinaca, a samo je pritisak velikih sila sprečio vojvodu da, zajedno sa crnogorskom vojskom, osvoji Skadar i Srbiji obezbedi izlazak na Jadransko more, njen vojni cilj u ovim sukobima. Tokom ratnih priprema se koristio saradnjom sa Esad pašom, albanskim begom koji je političku budućnost Albanije video u bliskim odnosima sa Srbijom.

U Drugom balkanskom ratu komandovao je srpskom kontraofanzivom u bici na Bregalnici. Postaje načelnik štaba Glavne inspekcije Srpske vojske.

Proboj Solunskog fronta

Na početku Prvog svetskog rata komandujući Prvom armijom proteruje Austrougare i, na zahtev saveznika, osvaja istočne delova Srema prenoseći sukobe na teritoriju dvojne monarhije. U vreme povlačenja srpske vojske preko Albanije jeseni 1915. godine, dobija dužnost komadanta novih oblasti (osvojenih u Balkanskim ratovima) sa ciljem da odbije napade bugarske vojske i tako spreči da protivnik preseče liniju odstupanja srpskoj vojsci. Pri odbrani Končuljskog tesnaca i Kačaničke klisure totalno je deklasirao protivničku armadu.

Ponovo se penje u vojnoj hijerarhiji. U daljem toku vojne karijere, uspešno prebacuje srpsku vojsku iz Drača i Valone na Krf, a veštim se pokazao i pri reorganizaciji srpske vojske i dodatnoj obuci pešadije. Pobednik u manjim bojevima kod Gorničeva, Kajmakčalana i Bitolja, jula 1918. postavljen je za komandanta Prve armije sa kojom probija Solunski front i u ganjanju austrougarske armade beleži brojne pobede.

Oslobađa Vranje, Niš, Beograd, sa vojskom prepešačeći preko 800 kilometara, uvek najmanje dvesta kilometara ispred savezničkih jedinica.

Posle rata je komadant Prve armijske oblasti, da bi 1921. godine, sa 63 godine starosti i 45 sezona vojničkih iskustava , otišao u peneziju. Živi povučeno i teško je razumeti da ga početkom 1941. godine vojska aktivira u 83. godini života.

Umire u oslobođenom Beogradu, januara 1945.

Srbija prezadužena

Druga strana medalje su mahinacije vojvode Petra Bojovića novcem, neovlašćeno usmeravanje državnog kredita, a da novac, čije je vraćanje ostala obaveze Srbije, nije namenski pozajmljen.

Posle Balkanskih ratova i u osvit Prvog svetskog rata, Srbija je bila među najzaduženijim zemljama Evrope. Dospevale su obaveze brojnih kredita uzimanih još od strane kralja Milana, potom su sledile rate kredita uzetih tokom vladavine Karađorđevića, a tu su i golemi troškovi balkanskih sukoba. Stanje je bilo očajno, država je bila ukupno dužna 910 miliona francuskih franaka i 43 miliona zlatnih dinara.

Kao garancija brojih kredita dati su monopoli na trgovinu duvanom, petrolejem i na železnički saobraćaj. Država bi bankrotirala da konzorcijum šest francuskih banaka nije 26. avgusta 1913. godine odobrio 250 miliona franaka kredita na 50 godina, uz godišnju kamatu od 5 odsto.

Kredit veći od godišnjeg budžeta

Ministar finansija Laza Paču je objašnjavao ne baš povoljne uslove kredita međunarodnom krizom i polarizacijom evropskih sila, pa je tako Srbija za dobijenih 207,7 miliona franaka (ostalo su bili razni troškovi) u pedeset godišnjih anuiteta trebalo da vraća po 13,55 miliona, odnosno zbirno do 1964. godine čak 677,5 miliona. Kao garanciju, država je dala monopol na alkohol.

Koliko je Srbija bila iscrpljena pokazuje i podatak da su, kada je Austrougarska objavila rat, u Vladi Srbije jasno rekli da nemaju para ne za vođenje rata, već ni za mobilizaciju vojske. Kako se, međutim, rat, suprotno prvobitnim očekivanjima, odužio, država je finansirala rat iz tekućeg budžeta planiranog na 214, dok je, usled neprilika, prikupljeno tek 124 miliona dinara.

Samovolja u režiji „Crne ruke“

No, rat se protegao i jula 1915. je upućen zahtev saveznicima za dodelu 150 miliona franaka novog zajma. Odgovor engleskog ministra je zaprepastio Pačua, jer je najavljivao da će „zadržati 75 miliona kao akontno plaćanje za porudžbine vojnog materijala koji je kod engleske vlade učinio srpski vojni ministar, i to u iznosu od 130 miliona franaka“.

Ni Paču niti iko iz Vlade nije znao ništa o spornim nabavkama, a i premijer Pašić je bio iznenađen, posebno kada je vojni ministar Petar Bojović odbio da mu bilo šta kaže. Paču je samovolju dovodio u vezu sa Bojovićevom bliskošću „Crnoj ruci“, sa kojom je bio blizak i načelnik Generalštaba Radomir Putnik. Tražio je da se ministar vojni uzme na ogovonost i da podnese ostavku, ali je srpski premijer, imajući u vidu prilike i snagu tajnovitog udruženja, odlučio da pređe preko svega.

Nije poznato šta je sve, i pod kakvim uslovom kupljeno i da li je sav kredit namenski potrošen. U novoj državi, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, koji je Bojoviću bio direktno nadređen tokom Prvog balkanskog rata i izuzetno cenio njegovo vojno umeće, nije vojvodi oprostio brljotinu.

Čim se situacija malo sredila, proleća 1921. godine penzionisao je generala, vojnog stratega velkih srpskih ratnih pobeda, i potpuno ga društveno marginalizovao.

Izvor: 021.rs

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.